мини|Едип описује загонетку Сфинге, од Жана Огиста Доминика Енгра, око 1805.|274x274px
Едипов комплекс је, по фројдовској теорији, скуп љубавних и непријатељских осећања које свако дете осећа према родитељима (сексуална наклоност ка родитељу супротног пола и мржња према родитељу истог пола, који се доживљава као супарник). Нормалан исход Едиповог комплекса је идентификација са родитељем истог пола.
Концепт је психоаналитичке теорије. Сигмунд Фројд је увео у своју интерпретацију снова 1899. Позитивни Едипов комплекс односи се на несвесну сексуалну жељу детета за родитеља супротног пола и мржњу према истополном родитељу. Негативни Едипов комплекс односи се на несвесну сексуалну жељу детета за истополног родитеља и мржњу према родитељима супротног пола. Фројд је сматрао да је идентификација детета са истополним родитељем успешан исход комплекса и да неуспешни исход комплекса може довести до неурозе.
Едипов комплекс се изворно односи на сексуалну жељу сина за његову мајку, жеља за родитељем и код мушкараца и код жена. Фројд је тврдио да га дечаци и девојчице различито доживљавају: дечаци у облику анксиозности, девојке у облику „зависности од пениса”. Ваља имати у виду да је фројдовско становиште само једно од више присутних и да није општеприхваћено.
Позадина мини|Психолог Зигмунд Фројд (са 16 година) са мајком 1872. године. |260x260px
Едип се односи на грчког митолошког лика из 5. века пре Христа. Едип који је несвесно убио свог оца, Лаја, и оженио се својом мајком, Јокастом. Представа заснована на миту, Краљ Едип, написао га је Софокле.
Модерне израде Софоклове драме изведене су у Паризу и Бечу у 19. веку и биле су феноменално успешне 1880-их и 1890-их година. Присуствовао је аустријски психијатар Зигмунд Фројд (1856–1939). У својој књизи „Интерпретација снова", први пут обављеној 1899. године, он је предложио да је Едипова жеља универзални, психолошки феномен, урођен (филогенетски) људским бићима и узрок многих несвесних кривица. Фројд је веровао да је Едипов осећај наслеђен кроз милион година колико је људима било потребно да се развију од мајмуна. Он је то заснивао на анализи својих осећања која су присуствовала представи, његовим анегдотским запажањима неуротичне или нормалне деце и на чињеници да је краљ Едип био ефикасан и на древној и на модерној публици. Такође је тврдио да представа „Хамлет" има своје корене исто као и краљ Едип, и да разлике између две представе откривају: „У краљу Едипу дететову жељну фантазију која је у основи, она се отвара на отворено. У Хамлету она остаје потиснута, и баш као и у случају неурозе, сазнали смо само о њеном постојању из њених инхибирајућих последица.”. by Richard Armstrong, 1999
Међутим, у „Тумачењу снова", Фројд јасно показује да су „примордијални пориви и страхови" који су његова брига и основа Едиповог комплекса инхерентни митовима којима Софокле игра, а не првенствено у самој представи који Фројд назива „даљом модификацијом легенде" која потиче из „погрешно схваћене секундарне ревизије материјала, који је настојао да га искористи за теолошке сврхе".
Фројд је описао карактер Едипа:
Шестостепена хронологија теоријског развоја Зигмунда Фројда о Едиповом комплексу је: 1897–1909. После смрти његовог оца 1896. године, и након што је видео представу краљ Едип, по Софоклу, Фројд почиње да користи термин „Едип". Као што је написао у писму из 1897. године, „нашао сам у себи сталну љубав према мајци и љубомору на свог оца. Сада то сматрам универзалним догађајем у раном дјетињству. 1909–1914. Предлаже да Едипова жеља буде „нуклеарни комплекс" свих неуроза; прва употреба „Едиповог комплекса" 1910. 1914–1918. Разматра родитељски и мајчински инцест. 1919–1926. Комплетан Едипов комплекс; идентификација и бисексуалност су концептуално евидентне у каснијим радовима. 1926–1931. Примењује едипалску теорију на религију и обичај. 1931–1938. Истражује „женски Едипов став" и „негативни Едипов комплекс"; касније „Електрин комплекс".
Едипов комплекс мини|Едип и Сфинга, Гистав Моро (1864)|297x297px
У класичној психоаналитичкој теорији, Едипов комплекс се јавља током фалусне фазе психосексуалног развоја (3–6 година), када се јавља и формирање либида и ега; ипак, може се манифестовати у ранијим годинама.. 1995)
У фалусној фази, дечаково одлучујуће психосексуално искуство је Едипов комплекс - његово такмичење сина и оца за поседовање мајке. У овој трећој фази психосексуалног развоја, гениталије детета су његова примарна ерогена зона; дакле, када деца постану свесна својих тела, тела друге деце и тела својих родитеља, они задовољавају физичку радозналост разодевањем и истраживањем, међусобно, и њихових гениталија, тако да уче анатомске разлике између „мушког" и „женски" и родне разлике између „дечака" и „девојчице".
Психосексуални инфантилизам - упркос томе што је мајка родитељ који првенствено задовољава дететове жеље, дете почиње формирати дискретни сексуални идентитет - „дечак", „девојка" - што мења динамику односа родитеља и детета; родитељи постају објекти инфантилне либидиналне енергије. Дечак усмерава свој либидо (сексуалну жељу) на своју мајку и усмерава љубомору и емоционално ривалство на свог оца - јер он спава са његовом мајком. Штавише, да би се олакшала веза са мајком, дечакова ид жели убити оца (као и Едип), али прагматични его, заснован на принципу стварности, зна да је отац јачи од два мушкарца који се такмиче да поседују једну жену. Упркос томе, дечак остаје амбивалентан у погледу места његовог оца у породици, што се манифестује као страх од кастрације од стране физички већег оца; страх је ирационална, подсвесна манифестација инфантилног ида.
Психо-логичка одбрана - У оба пола, одбрамбени механизми пружају пролазне резолуције сукоба између нагона ида и нагона ега. Први одбрамбени механизам је репресија, блокирање сећања, емоционални импулси и идеје из свесног ума; ипак, његово деловање не решава конфликт ид-его. Други одбрамбени механизам је идентификација у којој се дечак или девојчица прилагођава укључивањем у свој (супер) его особине личности истополног родитеља. Као резултат тога, дечак умањује своју кастрацијску тескобу, јер се његова сличност с оцем штити од очинског гнева у њиховом мајчинском ривалству. У случају девојчице, то олакшава идентификацију са мајком, која разуме да, пошто су жене, ниједна од њих не поседује пенис, и стога нису антагонисти.
Расплет - Нерешено такмичење сина и оца за психо-сексуално поседовање мајке може завршити фаличном сценском фиксацијом која доводи до тога да дечак постане агресиван, преамбициозан и празан човек. Због тога је задовољавајуће родитељско руковање и решавање Едиповог комплекса најважније у развоју мушког инфантилног супер-ега. То је зато што, идентификујући се са родитељем, дечак интернализира моралност; тиме се одлучује да се придржава друштвених правила, а не да рефлексно поштује страх од казне.
Проучавање Едиповог случаја мини|Женски став Едипа: Електра у гробници Агамемнон, Фредерик Лејтон, (1869)|283x283px
У анализи фобије у петогодишњем дечаку (1909), студији случаја еквинофобног дечака „Мали Ханс", Фројд је показао да је однос између Хансових страхова - коња и његовог оца - изведен из спољних фактора, рођење сестре и унутрашњи фактори, жеља инфантилног ида да замени оца као пратиоца мајци, и кривица за уживање у мастурбацији нормалном за дечака његових година. Штавише, признање да жели да се размножава са мајком сматрало се доказом сексуалне привлачности дечака према родитељу супротног пола; био је хетеросексуални мушкарац. Ипак, дечак Ханс није био у стању да повеже страхове од коња са страхом од свог оца. Као психоаналитичар који је лечио, Фројд је приметио да је „Хансу морало бити речено много ствари које не може да каже" и да „му је требало да се представе мисли, које до сада није показивало знакове поседовања".Frank Cioffi "Sigmund Freud" entry.
Женски став Едипа У почетку, Фројд је једнако примењивао Едипов комплекс на психосексуални развој дечака и девојчица, али је касније модификовао женске аспекте теорије као „женски Едипов став" и „негативан Едипов комплекс", али то је био његов студент-сарадник Карл Густав Јунг, који је у свом раду из 1913. године, „Теорија психоанализе", предложио Електрин комплекс да опише конкуренцију девојчице - мајке за психосексуално поседовање оца.
У фалусној фази, женски Електрин комплекс је њено одлучујуће психодинамучно искуство у формирању дискретног сексуалног идентитета (его). Док дечак развија кастрацијску анксиозност, девојка развија завист пениса, јер она уочава да је раније била кастрирана (и недостаје пенис), и тако формира љутњу према својој врсти као инфериорном, док истовремено настоји да поднесе пенис својим оцем сопствено дете. Штавише, након фалусне фазе, психосексуални развој девојке подразумева преношење њене примарне ерогене зоне од инфантилног клиториса до вагине одраслих.
Фројд је тако сматрао да је негативни Едипов комплекс девојке емоционално интензивнији од оног дечака, што је, потенцијално, код жене покорне, несигурне личности, тако би можда нерешени Електрин комплекс, такмичење кћер-мајка за психосексуално поседовање оца, довело до фалусне фазе фиксације која води до тога да девојка постане жена која непрестано тежи да доминира мушкарцима (на пример завист пениса), или као неуобичајено заводљива жена (високо самопоштовање) или као неуобичајено покорна жена (ниско самопоштовање). Према томе, задовољавајуће родитељско поступање и решавање Електриног комплекса су најважнији у развоју женског инфантилног супер-ега, јер се, идентификујући се са родитељем, девојка интернализира моралност; тиме одлучује да се придржава друштвених правила, а не да рефлексно поштује страх од казне.
Што се тиче нарцизма
У погледу нарцизма, Едипов комплекс се сматра врхунцем зрелости појединца за успехом или љубављу. У „Економском проблему мазохизма" (1924), Фројд пише да се у „Едиповом комплексу родитељски лични значај за суперего повлачи у позадину" и „слике које остављају иза себе утицаји наставника и власти". Наставници и ментори су стављени у его идеал појединца и настоје да преузму своје знање, вештине или увид.
У „Неким рефлексијама о психологији школараца" (1914), Фројд пише:„Сада можемо разумети наш однос према нашим учитељима. Ти људи, који нису сви били заправо очеви, постали су наши заменски очеви. Зато су, иако су још били прилично млади, сматрали нас тако зрелим и тако недостижно одраслим. Пренели смо на њих поштовање и очекивања везана за свезнајућег оца нашег детињства, и онда смо почели да их третирамо као што смо третирали наше очеве код куће. Суочили смо их са амбивалентношћу коју смо стекли у нашим породицама и уз њену помоћ, борили смо се с њима као што смо били у навици да се боримо са нашим очевима."Едипов комплекс, у нарцистичким терминима, представља да појединац може изгубити способност да у свој его идеал иде без родитељске замене без амбивалентности. Једном када појединац има амбивалентне односе са родитељским супститутима, он ће ући у триангулацијски кастрацијски комплекс. У кастрацијском комплексу појединац постаје ривал са родитељским супститутима и то ће бити тачка регресије. У психоаналитичким белешкама на аутобиографском приказу случаја параноје (1911), Фројд пише да је „разочарање над женом" (објектни нагони) или „несрећа у друштвеним односима са другим мушкарцима" (его погони) је узрок регресије или формирања симптома. Триангулација се може одвијати са романтичним супарником, за жену или са радним супарником, за репутацију да је моћнија.
Фројдова теоретска ревизија Када је Сигмунд Фројд (1856–1939) предложио да је Едипов комплекс психолошки универзалан, он је изазвао еволуцију фројдовске психологије и психоаналитичке методе лечења, од стране сарадника и такмичара.
Карл Густав Јунг мини|лево|Електрин комплекс: матрицид Електра и Орест