Хипократ (Владан) Ђорђевић (Београд, 21. новембар/3. децембар 1844 — Баден, 31. август 1930), познат и као доктор Владан, био је српски политичар, дипломата, лекар, официр, књижевник и академик. Ђорђевић је био председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник и оснивач Српског црвеног крста и Српског лекарског друштва.
Биографија thumb|Стеван Тодоровић - Портрет санитетског поручника Ђорђа Ђорђевића, оца Владана Ђорђевића, 1877. десно|мини|пуковник Владан Ђорђевић
Хипократ (Владан) Ђорђевић је рођен 21. новембра/3. децембра 1844. у Београду од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Отац Ђорђе, санитетски потпоручник, пореклом је из цинцарске породице која потиче из Фурке у Епиру, северна Грчка. Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као кћерка Марка Лека и праунука Марка Лека из Влахоклисуре у Македонији. Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазда над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је Ђорђевић носио све до матуре, када на предлог Ђуре Даничића почео да користи „народније“ име Владан, као превод другог дела свог имена (кратија, гр. - владавина).
Гимназију је завршио у Београду, а као ђак је био један од покретача Уједињене омладине српске и био њен секретар. У мају 1867. године када се у Москви одржавала етнографска изложба и Свесловенски састанак (Други свесловенски конгрес), Уједињена омладина српска је за свог представника изабрала Владана Ђорђевића.С. Рајић, Владан Ђорђевић, биографија поузданог обреновићевца, Београд Из Москве је слао извештаје листовима "Застави" у Новом Саду и "Србији" у Београду. Из извештаја се види да је био одушевљен целокупном манифестацијом.
Под утицајем Јосифа Панчића, определио се за студије медицине у Бечу где је и докторирао 1869. Након опела Вуку Караџићу у Бечу, у грчкој капели је држао говор као тада још бечки студент.[Glasnik-Etnografskog-muzeja-u-Beogradu-knjiga-19-godina-19561.pdf|Гуслар Саво Матов Мартиновић о Вуковој смрти - Гласник етнографског друштва у Београду - књига 19 - година 1956 , страница 243] Специјализацију из хирургије завршио је у Бечу (1869—1871) код чувеног професора Билрота и био је први школовани хирург у Србији. Да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у Француско-пруски рат и укључује се у рад пруског санитета. У овом рату у близини Франкфурта Ђорђевић је организовао ратну болницу, што му је донело војни чин и похвале хирурга Лангебека.
Након повратка у Србију једно време радио је као приватни лекар, а затим је примљен у српску војску у којој постаје први санитетски пуковник. Оженио се 1871. Паулином Битнер са којом је имао доста деце.
Војни је лекар и шеф хируршког одељења војне болнице од 1871. Један од оснивача Српско лекарско друштво (1872) и покретач часописа Српски архив за целокупно лекарство (1874). Двадесет пет година је др Ђорђевић, као главни уредник бринуо о финансирању и изласку „Српског архива“, часописа који и данас излази и један је од најстаријих и најдуговечнијих медицинских часописа у свету. Издавао је и часопис Отаџбина од 1875. до 1892. године.
Од 1873. обављао је дужност личног лекара кнеза Милана. Један је од главних оснивача Црвеног крста у Србији (1876). У првом српско-турском рату (1876) је био начелник санитетске службе моравско-тимочке војске, а у другом (1877—1878) начелник санитетске службе врховне команде Српске војске. Основао је и био први управник Војне болнице у Нишу од (1878). Начелник је цивилног санитета Србије од 1879, а 1881. је испословао његову широку реформу. На његову иницијативу основано је Прво београдско друштво за гимнастику и борење, 26. децембра 1881, које је почело је са радом 3. јануара 1892. У српско-бугарском рату 1885/6. је био начелник санитетске службе врховне команде.
мини|Урош Предић - Портрет Владана Ђорђевића, 1910. мини|Фотографија спомен плоче код главног улаза на Ново гробље у Бeограду, јер је Ђорђевић био оснивач тог гробља мини|Биста Владана Ђорђевића у Музеју Српског лекарског друштва у Београду
Ђорђевић је био председник београдске општине 1884—1888, а министар просвете и привреде 1888. године у влади Николе Христића. Потом прелази у дипломатију као посланик Србије у Атини од 1891. и у Цариграду од 1894. године, где је допринео постављању српских владика у Македонији. Срби са Косова и Метохије су писали посланику у Цариграду Ђорђевићу и изнели му информације да су Алабанци читава српска села ставили пред избор или да постану муслимани или да се иселе а да се не могу ни иселити јер их комшије Албанци уходе и патролирају путевима.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892.
Председник је владе и министар иностраних дела од 11. октобра 1897. до 12. јула 1900. године. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске. Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александара Драгом Машин.
мини|Породична гробница Владана Ђорђевића У затвору је на шест месеци 1906. године, због наводног објављивања државних тајни у књизи Крај једне династије. У току Првог светског рата био је у аустријској конфинацији, ради русофилства од анексионе кризе из 1908. године.
Као председник Београдске општине Ђорђевић је је иницирао увођење плинског светла (јавне расвете), канализације и водовода и калдрмисање београдских улица. Изместио је гробље са Ташмајдана на Ново гробље, које су многи старији људи упамтили и као Владановац.
Владан Ђорђевић је преминуо последњег дана августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Усамљен стар и болестан у 86 години живота окончао је свој живот некадашњи први доктор хирургије у обновљеној Србији, организатор цивилног и војног санитета, оснивач нишке Војне болнице, Српског црвеног крста, дипломата, политичар, министар, председник владе, академик, пуковник, писац безбројних романа... Држава је о свом трошку „без помпе и галаме“, сахранила овог српског великана на Новом гробљу у Београду, које је он и основао.
У оквиру прославе стогодишњице војне болнице у децембру 1938, у кругу Главне војне болнице му је откривен споменик."Политика", 17. дец. 1938 и "Време", 19. дец. 1938
Српска академија наука и уметности је 2020. годину прогласила годином Владана Ђорђевића.Година академика Владана Ђорђевића (САНУ) Од 3. новембра до 13. децембра 2020. у Галерији САНУ одржава се изложба „Владан Ђорђевић: портрет неуморног ствараоца”.Изложба „Владан Ђорђевић: портрет неуморног ствараоца” у Галерији САНУ (САНУ, новембар 2020) У децембру 2021. у САНУ је одржан научни скуп „Владан Ђорђевић”.
Одликовања
Орден Таковског крста на прсима Орден Таковског крста о врату Орден Таковског крста с мачевима Орден Светог Саве II степена Орден Друштва српског Црвеног крста Орден Светог Саве I степена Орден белог орла V степена Орден таковског крста I степена Орден белог орла IV степена Орден Милоша Великог II степена Орден белог орла III степена Медаља Милоша Великог Краљевско-српска Златна медаља за ревносну службу Краљева Гардијска споменица Бронзана споменица на рат 1876, 1877, 1878. године Споменица на рат 1885−1886. године
Инострана одликовања Отомански Oрден Меџидије IV степена Каваљерски крст италијанске круне Царско-персијски Орден лава и сунца I степена Царско-отомански Орден Османлије I степена Краљевско-румунски Орден румунске звезде I степена Царско-руски Орден Свете Ане II степена с мачевима Краљевско-румунски Командерски крст румунске звезде с мачевима Царско-аустријски Командантски крст Франца Јозефа Царско-аустријски Орден гвоздене круне II степена Краљевско-румунски Велики официрски крст румунске круне Краљевско-грчки Oрден Спаситеља I степена Царско-отомански Орден Меџидије I степена Комеморативна медаља Цара Вилхелма I 1897 Ратна спомен-медаља за учешће у Француско-пруском рату
Одабрана дела Пуно је писао на историјске теме, као и романе, приповетке, песме и драме. Историја српског војног санитета, I-IV (1879—86) Крај једне династије, -{I-III}- (1905—1906) Српско-турски рат, -{I-II}- (1907) -{Albanesen und die Grossmachte}- (1913) Цар Душан, -{I-III}- (историјски роман, 1919-1920) Црна Гора и Аустрија 1814-1894 (1924) Успомене (1927)
Галерија
Види још Српско лекарско друштво Црвени крст Влада Владана Ђорђевића Списак председника влада Србије
Напомене
Референце
Литература
Владан Ђорђевић, Министар у апсу, Београд : Штампарија „Штампе“ С. М. Ивковића и комп., 1909. Владимир Јокановић, Великани наше медицине - Владан Ђорђевић (1844—1930) Гласник ЛКС, Београд, 2010, бр.4, стр 47-49. Владан Ђорђевић: портрет неуморног ствараоца - каталог изложбе (САНУ, новембар 2020)
Спољашње везе Сузана Рајић: Краљ Милан Обреновић у романима свог дворског лекара, дипломате и министра (Институт за књижевност и уметност - Званични јутјуб канал) Биографија на сајту САНУ др Владан Ђорђевић, Крај једне династије 1899-1900 Биографија на сајту министарства иностраних послова Историјска читанка Владан Ђорђевић, Сузана Рајић, Вечерње новости, фељтон, 15 наставака, 17 - 31. јануар 2005. Сузана Рајић, Владан Ђорђевић. Биографија поузданог обреновићевца, Београд 2007. Хирург у служби краља и народног здравља („Политика”, 2. септембар 2020)
Категорија:Рођени 1844. Категорија:Умрли 1930. Категорија:100 најзнаменитијих Срба по групи академика САНУ Категорија:Чланови Српског ученог друштва Категорија:Академици САНУ Категорија:Српски политичари Категорија:Српски лекари Категорија:Српски министри Категорија:Српски мемоаристи Категорија:Књижевници из Београда Категорија:Личности Српско-турских ратова Категорија:Доктори медицинских наука Категорија:Особе које су мењале име Категорија:Чланови Српског лекарског друштва Категорија:Историја медицине у Нишу Категорија:Ученици Прве београдске гимназије Категорија:Политичари из Београда Категорија:Лекари из Београда Категорија:Соколи Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду Категорија:Председници Владе Краљевине Србије Категорија:Министри просвете Србије