Српска православна црква (СПЦ) јесте аутокефална помјесна православна црква, са достојанством патријаршије. У диптиху православних цркава, налази се на 6. мјесту по редослиједу Васељенске патријаршије, односно на 7. мјесту по редослиједу Московске патријаршије.
Српска православна црква је заслугама Светог Саве стекла аутокефалност 1219. као Жичка архиепископија (касније Пећка архиепископија). Архиепископија је уздигнута на степен патријаршије 1346, када је постала позната као Пећка патријаршија. Османско царство је укинуло патријаршију 1766, иако је неколико регионалних дијелова и даље постојало, међу којима је најистакнутија била Карловачка митрополија у Хабзбуршкој монархији. Хатишерифом из 1830. призната је слобода вјере и право на вишу јерархију у вазалној Кнежевини Србији. Црквена аутономија је враћена 1831. успостављањем самоуправне Београдске митрополије, а аутокефалност је обновљена 1879. Пећка патријаршија, под називом Српска православна црква, обновљена је 1920. уједињењем Београдске, Карловачке, Цетињске и Буковинско-далматинске митрополије, као и православне цркве у Босни и Херцеговини. Тиме је враћен статус патријаршије у редовно стање прије укидања, што је потврђено и томосом Светог синода Васељенске патријаршије од 1922.
Већина становника Србије, Црне Горе и Републике Српске су вјерници Српске православне цркве. Канонска јурисдикција Српске православне цркве су подручја Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније, док у српској дијаспори постоје бројне епархије. Патријарх српски је врховни поглавар. Садашњи патријарх је Порфирије, устоличен 19. фебруара 2021. године.
Историја
Рано хришћанство Хришћанство је почело да се шири југоисточном Европом током 1. вијека. Ранохришћански мученици Флор и Лавр из 2. вијека, који су убијени заједно са још 300 хришћана у Улпијани (код данашњег Липљана), пошто се као хришћански свеци. Страдао је и епископ сирмијумски Иринеј 304. године. Римски цар Константин Велики (306 —337), рођен у Наису (данашњи Ниш), био је први хришћански владар Римског царства. Неколико мјесних епископа, са сједиштем у данашњој Србији, постало је истакнуто током 4. вијека, као што су Герман Сирмијумски, Урсакије Сингидунумски, Секундијан Сингидунумски, а неколико сабора је одржано и Сирмијуму.
Царство је подијељено 395, а источна половина је касније постала позната као Византија. Цар Јустинијан I је 535. успоставио архиепископију свом родном граду Јустинијани Прими (код данашњег Лебана). Архиепископија је имала црквену јурисдикцију на свим провинцијама Дијецезе Дакија. Почетком 7. вијека, византијски и црквени поредак у регији је уништен најездом Авара и Словена. У истом вијеку обновљен је црквени живот у провинцији Илирик и Далмација након израженије христијанизације Срба и остали Словена под руководством Римске цркве. У 7. и средином 8. вијека ово подручје није било под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.
Христијанизација Срба
мини|десно|Печат кнеза Стројимира (с краја 9. вијека), један је од најстаријих артефаката о христијанизацији Срба.
Историја раносредњовјековне српске кнежевине забиљежене у дјелу О управљању царством, које је саставио византијски цар Константин VII Порфирогенит (в. 913—959). У дјелу је информације о Србима црпио, између осталих, из српских извора. За Србе се говорило да су заштиту добили од цара Ираклија (в. 610—641), а Порфирогенит је нагласио да су Срби одувијек били под царском влашћу. Према О управљању царством, центар из којег су Срби примили крштење означено је као Рим. Његов извјештај о првој христијанизацији Срба може се датирати у 632—638; то је можда била Порфирогенитова конструкција или је можда обухватила ограничену групу старјешина племена, са слабијим пријемом међу ширим слојевима племена. Од 7. до средине 9. вијека били су под утицајем Римске цркве. Првобитна припадност одређеној епархији је неизвјесна, вјероватно није био јадрански центар. Раносредњовјековни Срби се сматрају хришћанима од 870-их, али тај процес је завршен крајем 9. вијека за вријеме Василија I, а средњовјековне некрополе до 13. вијека на територији савремене Србије показују „недовршен процес христијанизације” пошто је мјесно хришћанство зависило од друштвене структуре (градске и сеоске).
Сматра се да је проширење Цариградске патријаршије на преторијанску префектуру Илирик започео цар Лав III 731. када је припојио Сицилију и Калабрију, али је неизвјесно да ли се патријаршија проширила и на источне дијелове Илирика и Далмацију и предмет научне расправе. Експанзија се дефинитивно десила од средине 9. вијека, када су византијски цареви и цариградски патријарх захтијевали да црквене административне границе прате политичке границе. У истом вијеку, регија је такође била мета политичког спорења између Каролиншког царства и Византије. Најутицајнији и најуспјешнији био је цар Василије I, који је активно радио на стицају контроле над читавим Илириком (од грчког, бугарског, српског до хрватског народа). Василије I је вјероватно послао најмање једног посланика српском кнезу Мутимиру, који је одлучио да одржи заједницу цркве у Србији са Цариградском патријаршијом, када га је папа Јован VII позвао да се врати под јурисдикцију Сирмијумске епископије (Моравска архиепископија) у писму од маја 873. године.
Алексије П. Власто тврдио да је Рашка епархија основана за вријеме Мутимирове владавине, као Српска епископија, у Расу са сједиштем у цркви Светих апостола Петра и Павла, као дио општег плана успостављања епархија у словенским земљама Византије, који је потврдио Цариградски сабор 879—880. године, а најзначајнија одлука се односила на стварање аутономне архиепископије за Бугарску над којом је Римска црква изгубила јурисдикцију. Међутим, према Предрагу Коматини, у Србији се не помиње ниједна епископија. У раносредњовјековној Европи, постојање хришћанске цркве без епископа у одређеној земљи није било неуобичајено, а стављање под панонског епископа имплицира да у то вријеме није постојао мјесни српски епископ. Тибор Живковић је на основу примарних извора Цариградске патријаршије закључио да нема података о оснивању неког новог црквеног средишта и организације у Србији, да је српско црквено средиште и пријестоница била Достиника, док је Рас средином 9. вијека био само погранично утврђење које је од 1019. до 1020. постало црквено средиште епископије. У царској повељи Василија II из 1020. Охридској архиепископији, у којој су установљена права и јурисдикције, најраније је помињање Рашке епархије, у којој се наводи да је припадала Бугарској аутокефалној цркви у вријеме Петра I (в. 927—969) и Самуила (в. 977—1014). Била је мањег обима. Сматра се да ју је можда основао бугарски цар, али је највјероватније представљао посљедњи датум када је могла бити интегрисана у Бугарску цркву. Епархија је вјероватно тада постала део бугарске Моравске митрополије, али сигурно не Драчке. Ако је била на српској територији, изгледа да је црква у Србији или дио територије Србије био повезан и под утицајем Бугарске цркве између 870. и 924. године.
Са христијанизацијом у 9. вијеку јављају се хришћанска имена међу припадницима српских династија (Петар, Стефан, Павла, Захарије). Кнез Петар Гојниковић (в. 892—917) очигледно је био хришћански владар и хришћанско се вјероватно ширило у његово вријеме. Пошто се Србија граничила са Бугарском, одатле су долазили хришћански утицаји, а можда и мисионари, који су се појачавали током двадесетогодишњег мира. Бугарско освајање Србије 924. било је важно за будући правац Српске цркве. Најкасније до тада Србија је морала да добије ћириличко писмо и словеске вјерске списе, који су већ познати, али можда још увијек мање заступљени од грчког.
Охридска архиепископија (1018—1219)
мини|десно|Карта Охридске архиепископије из око 1020. године, према Димитру Ризовом.
Послије коначног потчињава бугарске државе 1018, Василије II, да би истакао византијску побједу, успоставио је Охридску архиепископију снизивши Бугарске патријаршије на степен архиепископије. Архиепископија је остала аутокефална, одвојена од Цариградске патријаршије. Међутим, док је архиепископија у било ком другом погледу била потпуно независна, њена предстојатеља бирао је цар са списка од три кандидата коју је подносио мјесни црквени синод. У три сигилије издате 1020. Василије II је дао опсежне привилегије новој катедри. У првој и трећој повељи Василије II помиње се Српска епархија, док су другој повељи од 1020. помиње Рашка епархија, са сједиштем у цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу..
Маријинско јеванђеље из 10. или 11. вијека, написано на старословенском језику и глагољичким писмом, један је од најстаријих познатих словенских рукописа. Дјелимично на написана српском редакцијом старословенског.
Аутокефална архиепископија (1219—1346) мини|усправно|десно|Свети Сава, први српски архиепископ. Фреска из манастира Милешева.
Српски кнез Растко Немањић, син великог жупана Стефана Немање, замонашио се у манастиру Пантелејмон на Светој Гори 1192, гдје је добио монашко име Сава. Три године касније, замонашио се и Стефан Немања као Симеон. Отац и син су тражили од монашке заједница да оснују српски манастир на рушевинама ранијег манастира Хеландариона, који су обновили. То је почетак ренесансе (у умјетности, књижевности и религији). Симеон преминуо у Хиландару 1199. и канонизован је као Свети Симеон. Сава је остао неколико година, уздижући се у монашком чину, а затим се 1207. вратио у Србију и са собом је понио очеве мошти, како би над њима измирио браћу Стефана и Вукана, након чега су мошти положене у манастир Студеницу. Стефан га је замолио да остане у Србији са својим клирицима, што је и учинио, пружајући народу широко пастирског старање и образовање. Сава је основао више цркава и манастира, међу њима и манастир Жичу. Стефан је проглашен за краља Србије 1217. и тиме су отворена разна питања црквеном преустроја.
Сава се вратио на Свету Гору 1217/18, припремајући се за успостављање аутокефалне Српске цркве. Посвећен је 1219. за првог српског архиепископа, а рукоположио га је цариградски патријарх Манојло I, тада у егзилу у Никеји. Исте године, Сава је објавио Законоправило. Срби су тада стекли оба облика независности — политички и религијски. Послије тога, Сава је остао у Студеници и наставио да образује српски народ у православној вјери. Касније је позвао на сабор против богумила, које је сматрао јеретицима. Сава је рукоположио неколико епископа, шаљући по Србији да уреде своје епархије. Наставио да је путује по манастира и земљама како би образовао народ. У манастиру Жичи је 1221. одржан сабор на којем је осуђено богумилство.
Архиепископ Арсеније је архиепископску катедру пренио у Пећки манастир 1253. године. Предстојатељи Српске цркве су се од тада кретали између двије катедре. Између 1276. и 1292. Кумани су спалили Жичу, а краљ Стефан Милутин (в. 1282—1321) обнављао га је од 1292. до 1309, за вријеме архиепископа Јевстатија II. Главно благо спаљеног манастира, укључујући мошти Светог Јевстатија I, пребачено је у Пећки манастир од 1289. до 1290. године. За вријеме Милутинове владавине обновљен је и манастир Грачаница, а за вријеме краља Стефана Уроша III (в. 1321—1331) подигнут је манастир Дечани, под надзором архиепископа Данила II.
Средњовјековна патријаршија (1346—1463)