Врање је градско насеље и седиште истоимене територијалне јединице у Србији. Административни је центар Пчињског управног округа и један од највећих градова у јужној Србији. Према попису из 2022. било је 55.214 становника. Налази се у северозападном делу Врањске котлине у подножју планине Пљачковице и Крстиловице. Кроз град протиче пет река. Град се налази на магистралном и железничком путу. На северу је од Ниша удаљен 110, а од Београда 347.
Не зна се када је тачно насељен, али су подручје града насељавала илирска или трачанска племена све док га у 1. или 2. веку п. н. е. не освајају Римљани. У 6. и 7. веку га насељавају Словени, а први пут се спомиње у византијским списима 1093. Неколико пута је освајан, пре него што је 1207. ушао у састав Великожупанске Србије. Врањем су владале многе српске племићке породице, све док га 1455. није покорило Османско царство. За време османске владавине Врање је имало важну улогу, јер се налазило на раскрсници важних путева, а у једном тренутку је било седиште и кадилука. Врање је ослобођено 31. јануара 1878. и постало седиште моравског среза. Град је 1904. погодио земљотрес, који је доста оштетио инфраструктуру. У Првом светском рату га је окупирала Краљевина Бугарска, да би се после завршетка рата било у саставу Краљевине Југославије, а од 1929. у оквиру Вардарске бановине. У Другом светском рату Врање је поново окупирала Краљевина Бугарска, а после ослобођења Врање постаје седиште Пчињског округа и тада почиње његов индустријски и урбанистички развој. Врање постаје текстилни, дрвни и металуршки центар у оквиру СФРЈ.
Град је познат по музици и трубачким оркестрима, као и по делима познатог српског реалистичког писца Борисава Станковића. У граду постоје многе институције и обележја са његовим именом. Врање је домаћин многим манифестацијама од којих су познатије Стари дани, Борина недеља и Борини позоришни дани. Први је град на Балкану који је Унеско прогласио градом музике. Седиште је Епархије врањске и 4. бригаде Војске Србије.
Настанак имена Име града Врања настало је у давној прошлости, мада је кроз историју (нарочито после ослобођења од Турака) долазило до забуна и нејасноћа око назива Врања. Постоје и тврдње да је Врање кроз историју имало и више других имена. Врањанци су у номинативу увек изговарали Врање, и под овим именом јавља се у време Стефана Дечанског. Ово име се односило само на насељено место, док се овдашња средњовековна жупа звала Врања. То је уносило забуну, нарочито у другој половини 19. века, када су се за град Врање (тадашње вароши) почели да интересују многи научници. Испало је да се Врање у то време и званично звало Врања. Осим овога у средњовековним даровним повељама и другим документима Врање је помињано као Врања, Вранија, Враниа, Врајна, Виран и Виранја. Како ће га звати, зависило је и од тога ко је и на којем језику писао. „Да би забуна била већа, јавиле су се и легенде, по којима се Врање звало Врана, Голубиње, Голубићевац” каже Миодраг Пешић у својој књизи „Врање“.Врање / Миодраг Пешић . – Врање, 1975.
А Татомир Вукановић каже: „Прави народни облик од старине гласи Врање.“ Он такође каже: „Стефан Немања је заузео од Византинаца Врање.“ У историјским књигама се каже да је Немања заузео: „Липљан и Моравоу и глаголјеми Врани.” При том, слависта Б. Даничић означава Врани као жупу, крајину. Вукановић каже да постоје и друге претпоставке које објашњавају настанак имена града, али да оне нису баш најубедљивије, као што су: ворн — варн, што значи „јама”, односно „рупа”, или гавран, вран, и многе друге М.Ђ. Милићевић записао је да је после ослобођења од Турака 1878. године, ова варош званично прозвана Врања (номинатив), иако су људи овде и даље изговарали само Врање. Нејасно је само то, да ли је Врање добило име од Трачана, Римљана, Словена или Грка. Корен речи Врања „вр” и основа „врањ” могу се наћи и код Римљана, и код Словена, и код Грка. Писац Бора Станковић, иако је живео крајем XIX и почетком 20. века, писао је: Врање.
Ова грешка касније је исправљена, тако да је Врање остало Врање, а за то највећу заслугу има др Јован Хаџи-Васиљевић.
Географски положај мини|лево|200п|Градска река усликана код Амама. Врање је економски, политички и културни центар Пчињског округа кога чине општине Босилеград, Бујановац, Владичин Хан, Прешево, Сурдулица, Трговиште, Врањска Бања и град Врање. Град се налази у северозападном делу Врањске котлине, на левој обали Јужне Мораве. Реку и град деле магистрални пут и железничка пруга, који на северу воде ка: Лесковцу (70 km), Нишу (110 -{km}-) и Београду (347 -{km}-), а на југу ка: Куманову (56 -{km}-), Скопљу (91 -{km}-) и Солуну (354 -{km}-).
Смештен је у подножју планине Пљачковице (1231 -{m}-), Крстиловице (1154 -{m}-) и Пржара (731 -{m}-). Од границе Бугарске је 70 -{km}- удаљен, а од Северне Македоније 40 -{km}-.
Врање је седиште Епархије врањске. У Врању се налази седиште 4. бригаде Копнене Војске Србије.
Рељеф и геологија тла Истичу се две географске целовитости: врањска потолина и Врањско Поморавље. Потолину сачињавају котлине: врањска, бујановачка и масуричка котлина. Врањску котлину чине два дела: котлинско ободно побрђе наведених котлина и долински део Јужне Мораве са њеним притокама овога подручја. Врањско-бујановачка котлина чине јединствен појам „у смислу низијског котлинског простора.“ Даље Грделичка клисура, стара тектонска удолина, где је Јужна Морава епигенетски усекла своју долину у ствари је најизразитија планинска област у току реке Јужне Мораве.
Котлинску грађу јужног Поморавља чине алувијални и неогени седименти у низијском подручју, а кристални шкриљци на побрђу котлинског обода и планинском делу врањске регије. У грађи планина врањског подручја преовлађују гнајсови, микшисти и филити. Повремено се јављају и интеркалације мермера. Појаву еруптивних стена прате и гнајсови и микашисти. На Бесној кобили, у пределу ушћа Бањштице у Мораву (предео Моминог камена и предео Џепске реке) јављају се андезити, дацити и риолити.
У врањском подручју постоје и песковите алувијалне наслаге и растресити неогени седименти. Неогене наслаге састоје се углавном од лапора, пешчара и конгломерата. Од Владичиног Хана према Грделици на левој страни Мораве, поред конгломерата јављају се и повремено кречњак, пешчара и лапор.
Земљишни покривач врањског подручја је разноврсних продуктивних својстава. Заступљене су две групе: агенетичке творевине и генетичке творевине. Код агенетичких творевине долазе скелет, скелетоидне земљишне творевине и алувијално-делувијални наноси. Код генетичких творевина заступљени су типови земљишта: гајњача и њени варијетети, смоница и њени варијетети, подзол и трагови планинске црнице. Генетичке творевине заузимају од 22% до 25% укупне површине врањске регије. Агенетичке творевине покривају највећи део подручја и заузимају око 75% површине врањског подручја. Гајњаче, смонице и подзол заузимају средњи висински део врањског подручја и на нагибним теренима су у стању еродираних типова. Планинске црнице заступљене су на високим теренима као и на површинама са проређеним шумама.
Овде се налази Железничка станица Врање.
Клима Поднебље Врањске Мораве има локалну климу, која се карактерише особеностима насталим формирањем између модификоване медитеранске и умерено континенталне климе, што је произашло под утицајем орографије и пластике рељефа. Врањска Морава има годишња доба неуједначеног трајања. По дну котлине и у регији побрђа по ивици котлине, пролеће се јавља рано и кратко траје. Због тога су позни мразеви честа појава. Лето је топло, суво и дуго. Јесен је исто тако дуга, топла и сунчана, али сува. Зима је у Врањској котлини краткотрајна и врло блага с незнатним снежним покривачем. С друге стране ободно побрђе и планински регион, обилују снежним покривачем.
Град се налази на 480 m надморске висине и има средњу јануарску температуру 3 °C, а средњу јулску температуру од 22,0 °C апсолутним максимумом од 38,3 °C, па због тога Врање са приградским насељима има умерено континенталну климу.
Историја
Нема поузданих података када и где је формирано насеље и на чијим темељима је изникао град Врање. Претпоставља се да се то догодило у време Траколира (Римљана), Византије, Грка или Словена који су ове просторе насељавали у VI и 7. веку. Међутим, једно је сасвим јасно: ово је изузетно важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрштавали каравански путеви. Тако да је најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио пут преко врањског Поморавља.
Први писани траг о Врању оставила нам је Ана Комнина, византијска принцеза, још у 11. веку, пишући о владавини свога оца цара Алексија Комнина. Она у књизи „Алексијада“ каже да је српски велики жупан Вукан током 1093. године у свом освајачком походу стигао до Врања и освојио га, али накратко пошто се пред моћнијом Византијом морао повући.
Она то описује овако:
Други пут 1183. године, Врање је од Византије привремено преотео српски велики жупан Стефан Немања и припојио га средњовековној српској држави. Ипак, у саставу српске државе Врање је дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани.
Интересантно је напоменути да је приликом распада српске средњовековне државе, Врање постало самостална област под управом кесара Угљеше, „Господара Врања, Прешева и Куманова“. Ова самостална област нестала је после Косовске битке, када је Врање ушло у састав државе деспота Стефана Лазаревића. мини|десно|250п|Ослобођење Врања од Турака Распадом српске средњовековне државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године, и држали га у својим рукама све до 31. јануара 1878. године, на светог Антанаса, када је варош ослободила српска војска под командом генерала Јована Белимарковића. Врање је под турском влашћу било 422. година. Врање је под турском влашћу имао важан положај, што је привукло многе богате Турке да се населе у град и изграде џамије, конаке и хамам. Врањски трговци су у овом периоду су знали арапски и турски језик и путовали преко границе да тргују.[http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-0861/2009/0350-08610901051Z.pdf Књижевно дело Боре Станковића и Врање: идентитетске стратегије, дискурси и праксе Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд] Град је у Кнежевини Србији дочекало слободу са нешто више од 8.000 становника.
У почетку 20. века, Врање је имало око 12.000 становника. Као погранични град Кнежевине/Краљевине Србије, служио је као полазно место за четнике (комите) у Стару Србију. У то време у граду се налазио и конзулат Османског царства.
У Балканским и два светска рата, Врање и овај крај су поново били на мети освајача. У Првом балканском рату 1912. године операцијама против Турака, одавде су лично командовали краљ Петар I Карађорђевић, председник владе Никола Пашић са више министара и генералштаб са начелником штаба Врховне команде војводом Радомиром Путником.
Но, ови простори су, посебно у новој историји, били честа мета бугарских освајача који су овде починили нечувене злочине. У Првом светском рату Бугари су окупирали Врање 16/17. октобра 1915. године. Слобода је плаћена са 514 живота на фронту и 335 недужно стрељаних.
У Другом светском рату Немци су у овај град ушли 9. априла 1941. године, да би га 22. априла предали у руке бугарским фашистима. Они су у Врању, за четири године, направили права зверства - стрељали су око 700, а интернирали 4.000 родољуба. У борбама је учествовало око 12.000 бораца, од којих 956 није дочекало слободу 7. септембра 1944. године.
Демографија У насељу Врање живи 42.153 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 35,8 година (35,0 код мушкараца и 36,6 код жена). У насељу има 17.196 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,20.
Већина становника говори посебним дијалектом српског језика, који је био изложен значајном утицају бугарског и македонског језика, а истовремено садржи своје јединствене особине. Већина осталих говорника српског језика разуме врањски дијалект са великом потешкоћом или га уопште не разуме.