Науру или Наоеро, званично Република Наоеро, је мала острвска држава у региону Микронезија, који се налази у Океанији. Налази се 42 -{km}- јужно од екватора. Са површином од 21,3 -{km²}-, то је најмања независна република на свету. Занимљивост је и то што Науру нема званични главни град.
Први становници острва били су микронежански и полинежански народи. Традиционално на острву живи 12 племена, што је симболично представљено звездом са 12 кракова на застави.
Острво је открио британски поморац, капетан Џон Ферн, 1798. године и назвао га је Пријатно острво (). Немци су постали колонијални владари острва крајем 19. века. Касније су острвима заједнички администрирали Аустралија, Нови Зеланд и Уједињено Краљевство. Науру је стекао независност 1968. године.
Острво Науру је фосфатна стена, и главна привредна активност од 1907. године била је експлоатација фосфата. Експлоатација фосфата је озбиљно нашкодила животној средини земље, узрокујући да острвска држава пати од онога што се често назива „проклетством ресурса“. Фосфат је исцрпљен 1990-их, а преостале резерве нису економски исплативе за екстракцију. Фонд је успостављен за управљање акумулираним рударским богатством острва. Од када су резерве исцрпљене, Науру тражи алтернативне изворе зараде. Да би остварио приход, Науру је накратко постао порески рај и центар за илегално прање новца.
У различитим тренуцима од 2001. године, Науру је прихватао помоћ од Аустралијске владе у замену за смештај Регионалног процесног центра, контроверзног приобалног објекта за притвор аустралијских имиграната. Као резултат велике зависности од Аустралије, неки извори су идентификовали Науру као клијентску државу Аустралије. Науру је суверена држава, која је чланица Уједињених нација, Комонвелта нација и Организације афричких, карипских и пацифичких држава.
Географија Положај мини|лево|Искључиви економски појас око Науруа мини|лево|Сателитски снимак Науруа лево|мини|Климатски дијаграм Науруа Острво се налази у западном Тихом океану на 0° 32’ ЈГШ и 166° 55’ ИГД. Најближе острво је Банаба који се налази 290 -{km}- источно и који је такође богат фосфатима (треће значајне острво у Тихом океану који је богат овим ресурсом је Макатеа у архипелагу Туамоту у Француској Полинезији). Науру има искључиви економски појас површине од 308.480 -{km}-² (заједно с територијалним водама од 570 -{km}-²), који граничи с појасом Кирибата на истоку 290 -{km}- до острва Банаба) и с Маршаловим Острвима на северу (600 -{km}- до атола Ебон). У релативном суседству налазе се Микронезија (Косрае) на северозападу, Соломонска Острва на југозападу, Папуа Нова Гвинеја (Бизмаркова острва) на западу и Тувалу на југоистоку.
Геологија и рељеф Науру је атол који се налази на врху подводног угашеног вулкана. Корали сежу до 2.000 m дубоко у море, а налазе се максимално 60 m изнад мора. Ова највиша тачка острва налази се у источном Аиву, а позната је под називом Command Ridge. У поређењу с осталим атолима Науру има врло малу лагуну. Већ један километар од обале дубина мора прелази 1.000 m. У унутрашњости острва налазе се фосфати који су настали од измета морских птица. Око 2 -{km}-² острва је шумовито.
Флора и фауна мини|десно|Врхови корала на плажи На Науруу не постоје велике животиње; осим инсеката овде пребивају само морске птице, као нпр. Fregata minor. На острву постоји само једна врста пијавица, а то је -{Acrocephalus rehsei}-, која је ендемска врста. На острву је могуће често видети и мачке, псе и свиње, који су довезени из других земаља.
Од биљног света на острву се могу наћи кокосове палме, пандануси, смокве, хибискуси и сл. Много биљног света нестало је због деградације околине коју је узроковало рударење.
Што се тиче околног мора (поготово коралног појаса који окружује острво) он је поприлично угрожен, такође због вађења фосфата и урбанизације. Овде су раније у великом броју живели мекушци и ракови.
Клима Због близине екватора (42 -{km}- северно), температуре су поприлично уједначене током целе године, с месечним просеком од 27,5 °C. Током дана температуре су између 26 и 35 °C, и између 25 и 28 °C током ноћи. Годишње падавине поприлично варирају и зависе од феномена Ел Нињо. Годишњи просек падавина је 1900 -{mm}-.
Глобално загревање директно утиче на Науру, јер драстични раст нивоа мора прети нестајању острва. Због овог проблема влада је више пута тражила акцију од Уједињених нација и састанке са САД и другим индустријским земљама.
Историја Претколонијално доба мини|лево|Науруански ратник 1880. године Први становници Науруа били су Микронежани и Полинежани пре више од 3.000 година. На острву је традиционално постојало 12 кланова или племена које данас представља дванаестокрака звезда на застави државе. Науруанци су своје порекло пратили по женској линији.
мини|десно|Церемонија припајања Немачкој 1888. године Британски капетан и ловац на китове Џон Ферн био је први Европљанин који је посјетио острво 1798. Године и назвао га је Пријатно острво. Од средине 1830-их Науруанци су имали контакте с европским китоловцима и трговцима који су на острву обнављали своје залихе. Острвљани су трговали храном за палмино вино и оружје које је касније коришћено у десетогодишњем рату који је почео 1878. године, којим је становништво на острву смањено с 1400 на 900 људи.
Колонијално доба Острво је анектирала Немачка 1888. године, те га прикључила немачком протекторату Маршалових острва. Долазак Немаца окончао је рат, а краљеви су почели да владају острвом, од којих је најпознатији краљ Ayweyida. Хришћански мисионари с Гилбертових острва су такође дошли су на острво 1888. године.
Фосфате је 1900. године на острву открио Алберт Елис, а у договору с Немачком -{Pacific Phosphate Company}- је почела користити налазишта 1906. године. Прва извезена пошиљка била је 1907. године Након избијања Првог светског рата, острво су заузеле аустралијске снаге 1914. године. Након рата Лига народа је мандат над територијом дала Уједињеном Краљевству, које је договорило поделу те дужности с Аустралијом и Новим Зеландом 1923. године regarding Nauru]. Владе ових држава потписале су споразум 1919. године, чиме је створена Британска комисија за фосфате, која је преузела права за вађење фосфата.
десно|мини|220п|Америчко бомбардовање острва Јапанске снаге заузеле су острво 26. августа 1942. године. Аеродромска писта коју су саградили Јапанци на острву бомбардована је у марту 1943, како би се спречило снабдевање острва. Јапанци су депортовали 1200 Науруанаца како би служили као радна снага на острвима Чук где их је 463 преминуло.Haden, J. D. 2000. Острво је ослобођено 13. септембра 1945. године, када су се доласком аустралијског ратног брода ХМАС Дијамантајна јапанске снаге предале. Депортовани Науруанци враћени су са острва Чук у јануару 1946. бродом Тријенца. Године 1947. Уједињене нације су поново доделиле управљање острвом Аустралији, Уједињеном Краљевству и Новом Зеланду.
Независност Науру је почео са самосталном управом у јануару 1966. године, а потпуно независна држава постао је 1968, под вођством председника Хамера Деробурта. Године 1967, Науруанци су од БПЦ-а откупили права на вађење фосфата те је у јуну 1970. године, основано локално друштво за вађење фосфата под називом Науру фосфејт корпорејшен. Ово национализовано друштво омогућило је Науруу један од највећих стандарда живота у Пацифику, те је ова земља у то време била друга најбогатија земља света по глави становника.
Године 1989, држава је поднела тужбу против Аустралије на Међународном суду правде због спорних потеза на Науруу за време аустралијског управљања, ово се посебно односило на неспречену еколошку штету која је настала због вађења фосфата. Овај спор је решен вансудском нагодбом која је укључивала обнављање искоришћених подручја на Науруу. Смањивањем резерви фосфата довело је до привредног пада, што је довело до политичке нестабилности која траје од средине 1980-их. Само у раздобљу од 1989. до 2003. године, власт се променила 17 пута. Последњих година у вођству земље измењивали су се Рене Харис и Бернард Dowiyogo, да би након Довијогове смрти у марту 2003. Лудвиг Скоти био изабран за председника. Скоти је пуни мандат добио у октобру 2004. године. Смењен је 19. децембра 2007. након гласања о неповерењу у парламенту, а нови председник је постао Маркус Стефан.
Од 2001. до 2007. године, важан део државних прихода чинила је аустралијска помоћ. За ову помоћ Науру је управљао центром за азиланте. Једна од таквих група азиланата коју су чиниле 433 особе из разних држава, спасена је у мору 2001. године и упућена у прихватни центар у Науруу. Након политичких промена у Аустралији 2007, овај центар је затворен а Науру су поново погодили финансијски проблеми.
Науру је у последње време алтернативни извор финансирања нашао признавању сепаратистичких региона у замену за новац, па је тако признао Тајван, самопроглашено Косово, Абхазију и Јужну Осетију. У случају Тајвана, Науру је неколико пута мењао одлуку примајући за то новац и од једних и од других, а приликом признавања Абхазије сваки становник Науруа добио је 3.500 долара помоћи од владе Русије.
Становништво мини|Становништво Науруа у периоду од 1886. до 2013. године. Науру је имао становника у јулу године. Број становника је претходно био већи, али је током 2006. године острво напустило око 1.500 људи услед репатријације радника имиграната из Кирибатија и Тувалуа. Ова репатријација је била покренута масовним отпуштањима у сектору ископавања фосфата.
Званични језици на Науруу су науруански и енглески. Науруански је засебан микронежански језик, којим говори 96% етничких Науруана у својим домовима. Енглески језик је у широкој употреби и представља званични језик државне управе и трговине. Науруански пиџин енглески је угрожени пиџин језик заснован на енглеском, који је настао спајањем изумрлог кинеског пиџин енглеског и одређеног облика пацифичког пиџин енглеског језика.
мини|Црква на Науруу. Главна религија која се практиковала на острву према подацима из 2021. године био је хришћанство, при чему су највеће деноминације биле Науруанска конгрегационална црква (34,3%), Католичка црква (33,9%) и Божја скупштина (11,7%).
Иако Устав земље гарантује слободу вероисповести, влада је у одређеној мери ограничила верске праксе Цркве Исуса Христа светаца последњих дана (Мормона) и Јеховиних сведока, од којих су већина страни радници запослени у државној компанији за експлоатацију фосфата (*Nauru Phosphate Corporation*).
Државни симболи мини|десно|350п|23п Застава Науруа (размера 1:2) Грб Науруа је настао у време проглашења независности 1968. године, а у званичној употреби се налази од почетка `70 година -{XX}- века. Сачињава га штит издељен на три дела, оивичен палминим конопцима са дванаестокраком сребрном звездом и натписом -{Naoero}- изнад и државним мотоом -{God`s Will First}- (Божија воља прво) испод штита. Сребрни симбол за фосфор представља фосфате којима је острво богато и који су главни извор његовог богатства, док златно ткање у позадини симболизује народ Науруа. Фрегата птица представља острвску фауну, плави таласи Тихи океан који га окружује, а грана калофилума острвску флору. Дванаестокрака сребрна звезда симболизује само острво, њени краци дванаест аутохтоних племена која су на њему живела, док сребрна боја представља фосфате који су донели богатство острву.