Милано—Санремо, познат и као Ла Примавера (), једнодневни је бициклистички класик, један од монументалних класика који се одржава почетком марта у Италији. Један је од најдужих једнодневних трка у UCI ворлд туру. Рута од Милана до Санрема незнатно варира из године у годину, понекад стартује у Милану, а понекад у Павији, вози се углавном по равном са успоном Пасо дел Турчино који се вози на 150 -{km}- до циља. У последњих 50 -{km}- возе се три кратка успона позната као Капији: Капо Меле дуг 1,6 -{km}-, Капо Черво дуг 2,1 -{km}- и Капо Берта дуг 2 -{km}-, они се возе у кратком размаку, а завршавају се на 39 -{km}- до циља. На 28 -{km}- до циља вози се успон Чипреса дуг 5,6 -{km}-, који је први пут вожен 1982. а на 9 -{km}- до циља вози се успон Пођо ди Санремо дуг 3,7 -{km}-. Послије успона вози се 3,3 -{km}- спуста чијим се последњим дијелом долази у градски дио Санрема, гдје се последњих 2,2 -{km}- вози по равном у Санрему, на 850 метара до циља скреће се лијево на кружном току у улицу Виа Рома у центру, гдје се последњих 750 метара вози на правцу до циља
Еди Меркс је трку освојио седам пута, док је Костанте Ђирарденго завршио на подијуму 11 пута, од чега побиједио шест пута. Рута је историјски углавном одговарала спринтерима као што су Ерик Цабел, Марио Чиполини, Оскар Фреире, Алесандро Петаки и Марк Кевендиш, док су у 21. вијеку возачи углавном нападали на успону Пођо ди Санремо и долазили до побједе сами или у спринту мање групе.
Историја
Трку од оснивања организује италијански часопис -{La Gazzetta dello Sport}}- који исто организује трку Ђиро д’Италија. У првој трци 14. априла 1907. године учествовало је 33 возача. Победник је Француз Лисјен Пети-Бретон, са просечном брзином од 26,6 km/h. Као победник прве трке је добио награду у износу од 5 лира.
Класичне бициклистичке трке
Милано—Санремо је један од пет монументалних класика, који се сматрају најпрестижнијим једнодневним тркама. Резултати се према правилнику Светске бициклистичке федерације бодују за свјетско рангирање и доносе највише бодова послије гранд тур трка. Милано—Санремо се често назива и спринтерски класик, док се сродна трка Ђиро ди Ломбардија (која се одржава у јесен) назива брдски класик.
Рута
мини|лево|Успон Пођо ди Санремо, који се вози у финишу трке.
Укупна дужина варира од 280 до 298 -{km}-, старт је у Павији, 40 -{km}- од Милана, након чега се иде сјеверно ка Милану, долази се до древног манастира Чертоза, а затим се иде назад у Павију. Пролази се кроз Санацаро де Бургонди и Касеј Ђеролу послије чега се долази у Вогеру одакле почиње рута као 2025. и пролази се кроз Риванацано Терме и Саличе Терме до Тортоне, одакле се креће традиционалном рутом која се вози од оснивања трке. Иде се обалом Средоземног мора преко Оваде и Кампо Лигуреа, а послије 130 километара вози се први успон на трци, Пасо дел Турчино, дуг 5,6 -{km}- са просјечним нагибом од 2,9% и максималним нагибом од 7%. Послије успона вози се спуст до Лигуријске обале, а затим се иде у Ђенову, кроз насеље Волтри, па на запад, поред мора, пратећи аутопут виа Аурелија кроз Вараце, Савону и Албенгу, не идећи преко успона Мание који је вожен у периоду од 2008. до 2013. са циљем да се подстакне агресивнија вожња.
Након првих 230 -{km}- током којих је вожен само један успон, у последњих 50 -{km}- возе се три кратка успона позната као Капији: Капо Меле дуг 1,6 -{km}-, са просјечним нагибом од 3,6% и максималним нагибом од 7%, Капо Черво дуг 2,1 -{km}- са просјечним нагибом од 2,5% и максималним нагибом од 6% на почетку и Капо Берта дуг 2 -{km}-, са просјечним нагибом од 6,3% и максимаженоим нагибом од 9% на средини успона. Они се возе у кратком размаку, а завршавају се на 39 -{km}- до циља. Послије кратког спуста пролази се кроз Империја Онељу и Сан Лоренцо ал Маре, гдје се ма 28 -{km}- до циља вози успон Чипреса дуг 5,6 -{km}-, са просјечним нагибом од 4,1% и максималним нагибом од 9%, који је први пут вожен 1982. Послије спуста рута се враћа поново на аутопут виа Аурелија, пролази се кроз Рива Лигуре и Арма ди Тађа, а затим се стиже у Пођо, гдје се на 9 -{km}- до циља вози успон Пођо ди Санремо дуг 3,7 -{km}-, са просјечним нагибом од 3,7% и са максималним нагибом од 8% на километар до врха. Пут је мало ужи, са четири оштре кривине у прва два километра, а врх успона је на 5,5 -{km}- до циља. Послије успона вози се 3,3 -{km}- спуста по асфалтираним серпентинама, са кривинама и завојима све до раскрснице са улицом Статале Аурелиа, а последњим дијелом спуста долази се у градски дио Санрема. Последњих 2,2 -{km}- вози се по равном у Санрему, на 850 метара до циља скреће се лијево на кружном току у улицу Виа Рома у центру, гдје се последњих 750 метара вози на правцу до циља.
Иако је историјски био познат као спринтерски класик, од 2016. године, када је Арно Демар побиједио у групном спринту, сваке године је побједник остварио побједу сам или у спринту мање групе, обично након напада и одвајања на Пођо ди Санрему. Тадеј Погачар је 2026. напао на успону Чипреса, који је одвезао у рекордном времену од осам минута и 48 секунди, одвојио се заједно са још два возача, затим је заједно са Томом Пидкоком дошао на циљ и побиједио у спринту.
Списак побједника
2026. Тадеј Погачар 2025. Матје ван дер Пул 2024. Јаспер Филипсен 2023. Матје ван дер Пул 2022. Матеј Мохорич 2021. Јаспер Стојвен 2020. Ваут ван Арт 2019. Жилијен Алафилип 2018. Винченцо Нибали 2017. Михал Квјатковски 2016. Арно Демар 2015. Џон Дегенколб 2014. Александер Кристоф 2013. Гералд Циолек 2012. Сајмон Геранс 2011. Метју Гос 2010. Оскар Фреире 2009. Марк Кевендиш 2008. Фабијан Канчелара 2007. Оскар Фреире 2006. Филипо Поцато 2005. Алесандро Петаки 2004. Оскар Фреире 2003. Паоло Бетини 2002. Марио Чиполини 2001. Ерик Цабел 2000. Ерик Цабел 1999. Андреј Чмил 1998. Ерик Цабел 1997. Ерик Цабел 1996. Габријеле Коломбо 1995. Лоран Жалабер 1994. Ђорђо Фурлан 1993. Маурицио Фондријест 1992. Шон Кели 1991. Клаудио Кјапучи 1990. Ђани Буњо 1989. Лоран Фињон 1988. Лоран Фињон 1987. Ерик Мехлер 1986. Шон Кели 1985. Хени Којпер 1984. Франческо Мозер 1983. Ђузепе Сарони 1982. Марк Гомез 1981. Алфонс де Волф 1980. Пјерино Гаваци 1979. Рогер де Фламинк 1978. Рогер де Фламинк 1977. Јан Рас 1976. Еди Меркс 1975. Еди Меркс 1974. Феличе Ђимонди 1973. Рогер де Фламинк 1972. Еди Меркс 1971. Еди Меркс 1970. Микеле Данчели 1969. Еди Меркс 1968. Руди Алтиг 1967. Еди Меркс 1966. Еди Меркс 1965. Ари ден Хартог 1964. Том Симпсон 1963. Жозеф Грусар 1962. Емил Дамс 1961. Ремон Пулидор 1960. Рене Прива 1959. Мигел Поблет 1958. Рик ван Лој 1957. Мигел Поблет 1956. Фред де Бројне 1955. Гермајн Дерајке 1954. Рик ван Стенберген 1953. Лорето Петручи 1952. Лорето Петручи 1951. Луизон Бобе 1950. Ђино Бартали 1949. Фаусто Копи 1948. Фаусто Копи 1947. Ђино Бартали 1946. Фаусто Копи 1944—1945. Други свјетски рат 1943. Чино Чинели 1942. Адолфо Леони 1941. Пјерино Фавали 1940. Ђино Бартали 1939. Ђино Бартали 1938. Ђузепе Олмо 1937. Чезаре дел Кончија 1936. Анђело Варето 1935. Ђузепе Олмо 1934. Јеф Демојсер 1933. Леарко Гвера 1932. Алфредо Бове 1931. Алфредо Бинда 1930. Микеле Мара 1929. Алфредо Бинда 1928. Костанте Ђирарденго 1927. Пјетро Кези 1926. Костанте Ђирарденго 1925. Костанте Ђирарденго 1924. Пјетро Линари 1923. Костанте Ђирарденго 1922. Ђовани Брунеро 1921. Костанте Ђирарденго 1920. Гаетано Белони 1919. Анђело Гремо 1918. Костанте Ђирарденго 1917. Гаетано Белони 1916. Први свјетски рат 1915. Ецио Корлаита 1914. Уго Агостини 1913. Одил Дефраје 1912. Анри Пелисје 1911. Гистав Гаригу 1910. Ежен Кристоф 1909. Луиђи Гана 1908. Сирил ван Хауварт 1907. Лисјен Пети Бретон
Вишеструки побједници
Позиција Возач Број победа Године1. Еди Меркс 7 1966, 1967, 1969, 1971 , 1972, 1975, 1976 2. Костанте Ђирарденго 6 1918, 1921, 1923, 1925, 1926, 19283. Ђино Бартали 4 1939, 1940, 1947, 1950 Ерик Цабел 1997, 1998, 2000, 20015. Фаусто Копи 3 1946, 1948, 1949 Рогер де Фламинк 1973, 1978, 1979 Оскар Фреире 2004, 2007, 20108 Гаетано Белони 2 1917, 1920 Алфредо Бинда 1929, 1931 Ђузепе Олмо 1935, 1938 Лорето Петручи 1952, 1953 Мигел Поблет 1966, 1966 Лоран Фињон 1988, 1989 Шон Кели 1986, 1992 Матје ван дер Пул 2023, 2025
Побједе по државама
Позиција Држава Број победа1. 512. 233. 144. 75. 5 7. 2 12. 1
Види још
Ронде ван Фландерен Париз—Рубе Лијеж—Бастоњ—Лијеж Ђиро ди Ломбардија
Референце
Литература
Спољашње везе
Милано—Санремо на сајту -{procyclingstats.com}-
Категорија:Бициклистичке трке у Италији Категорија:Бициклистички класици Категорија:Челенџ Дегранж—Коломбо трке Категорија:Супер престиж Перно трке Категорија:Трке Свјетског друмског купа UCI Категорија:UCI про тур трке Категорија:UCI ворлд тур трке Категорија:Санремо Категорија:Спортска такмичења у Милану Категорија:Спорт у Ломбардији