Пекинг

Пекинг ( — „северна престоница“) је главни град Народне Републике Кине (НРК). Према процени из 2009. у граду је живело 7.817.968 становника. Са 14,5 милиона становника у ширем подручју, други је највећи град у Кини после Шангаја. Једна је од четири градске области које су под директном контролом Централне владе, велики је саобраћајни центар са мноштвом пруга, путева и ауто-путева који улазе и излазе из њега у свим правцима. Такође је и политички, културни и образовни центар НРК, док су Шангај и Хонгконг значајнији економски центри од Пекинга. Пекинг је био домаћин Летњих олимпијских игара 2008.

Историја Рана историја 180п|лево|мини|Џоукоудијен Најранији остаци људског становања у Пекингу су нађени у пећинама Брда змајеве кости код места Џоукоудијен у дистрикту Фангшан, 50 km југозападно од Пекинга, у којима је живео пекиншки човек. Фосили хомо еректуса из ове пећине потичу из времена од пре 230—250.000 година. На локалитету је откопано стотине хиљада артефаката од камена, већином ситно оруђе разних облика. Карактеристичне су грубе алатке већег обима за бацање и сечење (рани период). Током позног доба користе се микролити, а честа су камена шила. Синантропуси су живели углавном сакупљачким начином живота, али су се бавили и ловом. Археолошко налазиште на коме је откривен пекиншки човек је од 1987. на листи Светске културне баштине.

Палеолитски хомо сапиенс је такође живео овде пре око 27.000 година. У близини Пекинга су до пре 1000. година пре нове ере постојали градови, као и главни град државе Јан, једне од зараћених страна у Периоду зараћених држава, Ји је основан на месту данашњег Пекинга.

Након пада државе Јан, потоње династије Ћин, Хан и Јин су поставили локалне префектуре у овој области. За време династије Танг, Пекинг је постао штаб фанјашког јиедушија, војног управника садашње северне хебејске области. Ан Лушан је одавде повео устанак Ан Ши 775. године

Средњовековни период 180п|лево|мини|Пагода храма Тијенинг у близини Гуананмена у Пекингу, саграђена 1120. за време династије Лијао. Године 936, касна династија Јин (936—947) из северне Кине је изгубила своје северне територије, укључујући данашњи Пекинг, када их је анексирао китански владар Дегуан. Године 938. династија Лијао је основала нову престоницу Нанкинг (Јужна престоница). Јурченска династија Јин је заузела територију династије Лијао и 1153. пренела своју престоницу у Нанкинг и променила му име у Џунгду. Џунгду се налазио у подручју око данашњег Тијенингсија, југозападно од данашњег Пекинга. Неке од најстаријих грађевина које данас постоје у Пекингу, укључујући џамију Нијуђије и храм Тијенинг, потичу из времена династије Лијао

Монголи су спалили Џунгду до темеља 1215. и поново га изградили године 1267. северно од престонице Јина. У припремама за освајање целе Кине, оснивач династије Јуан Кублај Кан је подигао град Канбалик и учинио га својом престоницом. Изградња града је завршена 1293. Канова одлука је умногоме побољшала статус града који се налазио на северним границама Кине. Канбалик се налазио северно од центра данашњег Пекинга. Центар му се налазио на месту где је сада северни део 2. кружног пута, а простирао се на север до између 3. и 4. кружног пута.

Период династија Минг и Ћинг мини|лево|Угаона кула Забрањеног града, која се налази у центру Пекинга. Након пада династије Јуан 1368, град је обновила династија Минг и основала префектуру Шунтијен у области око града. Године 1403. трећи цар из династије Минг Југнле је преместио престоницу Минга из Нанкинга у Пекинг. Током династије Минг, Пекинг је добио данашњи облик, а зидине из времена Минга су служиле као градске зидине Пекинга све до модерних времена, када су порушене, а 2. кружни пут је саграђен на њиховом месту.

Верује се да је Пекинг био највећи град на свету од 1425. до 1650. и од 1710. до 1825. Данас је он 17. по реду највећих светских градова. мини|Забрањени град и Дворана савршене хармоније, поглед са Капије савршене Хармоније Забрањени град је саграђен ускоро након тога (1406—1420), а пратио га је Храм неба (1420) и бројни други градитељски пројекти. Тјенанмен, који је постао државни симбол Народне Републике Кине и налази се на њеном грбу, је два пута спаљен за време династије Минг, а последња обнова је извршена 1651.

Након што су Манџурци збацили династију Минг и успоставили династију Ћинг, Пекинг је остао престоница Кине током владавине династије Ћинг. Као и током претходних династија, Пекинг је носио и име Ђингши, што је имало исто значење као и Манџурски израз Г'мун Х'цен. Пекинг су током Боксерског устанка 1900. опселе и заузеле стране армије.

Период Републике Кине

Синхајска револуција из 1911, чији је циљ био да се династија Ћинг замени републиком, је у почетку намеравала да успостави свој главни град у Нанкингу. Након што је високи званичник Ћинга Јуан Шикај приморао на абдикацију последњег цара из династије Ћинг и осигурао успех револуције, револуционари у Нанкингу су прихватили да Јуан буде председник нове Републике Кине, а да главни град остане Пекинг.

Јуан је постепено учврстио власт, што је кулминирало његовим проглашењем Кинеског царства крајем 1915. са њим као царем. Овај потез је био врло непопуларан, а сам Јуан је умро мање од годину дана касније. У Пекингу је 1919. почео Покрет 4. маја усмерен против феудализма и империјализма. Кина је након Јуанове смрти потпала под контролу регионалних команданата, а најјаче фракције су водиле честе ратове (Џилско-анхујски рат, Први џилско-фенгтијенски рат и Други џилско-фенгтијенски рат) да би преузели власт над Пекингом.

Након успеха Куоминтангове Северне експедиције која је примирила команданте на северу, Нанкинг је званично проглашен престоницом Републике Кине 1928, а Пекинг је преименован у Пејпинг 28. јуна 1928., што значи „северни мир“.

Током Другог кинеско-јапанског рата, Јапан је освојио Пејпинг 29. јула 1937. Током окупације, граду је враћено старо име Пекинг и постао је седиште Привремене Владе Републике Кине, марионетске државе која је управљала кинеским делом северне Кине под окупацијом Јапана. Касније је та влада спојена са већом владом Ванг Ђингвеја, чије је седиште било у Нанкингу. Царска јапанска армија је у граду основала јединицу 1855, одељење јединице 731, за бактериолошко истраживање, у ком су јапански доктори производили биолошко и хемијско оружје и тестирали га над људима.

Након предаје Јапана у Другом светском рату, Пекингу је 15. августа 1945. опет промењено име у Пејпинг.

Период Народне Републике Кине

Дана 31. јануара 1949, током Кинеског грађанског рата, комунистичке снаге су ушле у Пекинг без борбе. Комунистичка партија Кине на челу са Мао Цедунгом је 1. октобра 1949. на Тјенанмену објавила стварање Народне Републике Кине. Само неколико дана раније, Народна политичка консултативна конференција Кине је одлучила да ће Пејпинг бити главни град нове државе и да ће му име бити промењено назад у Пекинг.

У време оснивања Народне Републике, градска област Пекинга се састојала само од њеног градског подручја и околних предграђа. Урбани део је подељен у неколико малих дистрикта унутар онога што је данас познато као 2. кружни пут. Од тада је неколико околних округа укључено у општину, проширивши површину пекиншке области неколико пута. Градске зидине Пекинга су порушене између 1965. и 1969, током Културне револуције, да би се ослободио простор за изградњу 2. кружног пута.

Након економских реформи Денг Сјаопинга, урбано подручје Пекинга се знатно проширило. Некада се налазило у границама 2. и 3. кружног пута, а данас излази из граница 5. и 6 кружног пута, уз многа пољопривредна подручја претворена у стамбене или пословне четврти. Нова пословна зона се развија у области Гуомао, Вангфуђинг и Сјидан су се преобразили у трговачке четврти, док је Џунганцун постао центар електронске индустрије у Кини.

Током последњих година, ширење Пекинга је такође донело на видело неке проблеме урбанизације, као што је густ саобраћај, лош квалитет ваздуха, губитак историјских делова града и значајан прилив досељеника из сиромашнијих делова државе, посебно из сеоских крајева. Почетком 2005. влада Кине је одобрила план да се коначно заустави неконтролисани развој Пекинга у свим смеровима. Развој главног града Кине ће се сада одвијати у два полукружна појаса изван центра града (на запад и исток), уместо у концентричним круговима.

Географија

мини|десно|200п|Пекинг виђен из сателита. Пекинг се налази на северном врху приближно троугласте Севернокинеске низије, која се отвара ка југу и истоку од града. Планине на северу, северозападу и западу штите град и пољопривредне области од пустињских степа. Над северозападним деловима градске области, посебно округом Јенћинг и дистриктом Хуаижоу, доминирају Ђинду планине, док западне границе области уоквирују Сјишан планине. Велики кинески зид, који се простире дуж северних делова градске области Пекинга, се користио овом неравном топографијом да одбрани Кину од номадских упада из степа. Врх Донглинг у венцу Сјишан и на граници са Хебејском облашћу је највећи врх градске области Пекинга, са висином од 2303 -{m}-. Главне реке коју протиче кроз пекиншку област су Јунгдинг и Чаобаи, део система реке Хај, које теку на југ. Пекинг је такође северни терминал Великог кинеског канала, који је ископан кроз Севернокинеску равницу до Хангџоа. Резервоар Мијин, изграђен на горњим рукавцима реке Чаобаи је највећи пекиншки резервоар и од суштинске је важности за снабдевање града водом.

Урбани део Пекинга се налази у централном делу градске области и заузима мали, али све више растући део градске области. Урбани део Пекинга се шири изван граница концентричних кружних путева, од којих је најудаљенији од центра 6. кружни пут, који пролази кроз неколико приградских насеља. Капија и трг Тјенанмен се налазе јужно од Забрањеног града, бивше резиденције кинеских царева. Западно од Тјенанмена је Џунгнанхаи, резиденција највиших политичара Народне Републике Кине. Кроз центар Пекинга, правцем исток-запад је Авенија Чанг'ан, једна од главних улица у Пекингу.

Клима у Пекингу је монсунска влажна континентална клима, коју одликују топла и влажна лета услед источноазијских монсуна и углавном хладне, ветровите и суве зиме због утицаја сибирског антициклона. Просечна температура у јануару је од -7 до -4 °C, док је температура у јулу 25 до 26 °C. Највиша икад забележена температура је 42 °C, а најнижа -27 °C. Годишња количина падавина је преко 600 -{mm}-, од којих 75% падне лети.

Клима

Загађење мини|Велико загађење ваздуха је резултовало честим смогом (на слици: панорама током обичног дана (лево) и панорама после дводневне кише (десно, магла). Ниво загађења ваздуха у Пекингу је пет пута виши од стандарда безбедности Светске здравствене организације. Велика потрошња угља - главног извора енергије Кине - је резултовала загађењем. Упркос обећањима да ће ваздух бити бољи до Олимпијских игара 2008. године, ниво загађења је остао константан. Зато су званичници Пекинга редуковали саобраћај моторних возила на пола током игара како би се побољшао квалитет ваздуха. Од 2001. када је Пекинг добио право да организује Олимпијске игре, скоро 7 милијарди долара је утрошено да се очисти ваздух, али је смог и даље остао проблем града, због чега се спортисти жале. Пешчане олује Прашина настала ерозијом пустиња у северној и североисточној Кини резултује сезонским пешчаним олујама које муче град. Пекиншки уред за модификацију времена понекад вештачки изазива кишу како би се борили са таквим олујама и умањили њихове ефекте. У априлу 2002. само једна пешчана олуја је на град избацила скоро 50.000 тона прашине пре него што је кренула на Јапан и Кореју.

Административна подела Општине мини|Пекинг ноћу мини|Књижара у Сјидану. Општине у урбаном делу Пекинга су:

Неколико имена општина се завршава са „мен“ (), што значи „капија“, пошто су она била локација капија у бившим Градским зидинама Пекинга. Друга места се завршавају са „цун“ (), што значи „село“, пошто су она претходно била села изван градских зидина.

Насеља