Либан (), званично Либанска Република (), држава је у Леванту у југозападној Азији. Граничи се са Сиријом на северу и истоку, Израелом на југу и Средоземним морем на западу. Налази се на раскрсници Средоземља и Арабијског полуострва. Либан има више од пет милиона становника и простире се на површини од 10.452. Главни и највећи град је Бејрут.
Људска цивилизација у Либану датира од 5000 година пре нове ере. Од 3200. до 539. године п. н. е. био је део Феникије, поморског царства које се простирало Средоземљем. Током 64. века п. н. е. регион је постао део Римског царства, а касније и Византије. После 7. века, дошао је под власт различитих калифата, међу којима Праведни, Омајадски и Абасидски калифат. У 11. веку су успостављене крсташке државе, које су пале у руке Ајубида и Мамелука, а на крају и Османлија. У 19. веку, под влашћу османског владара Абдулмеџидом -{I}-, основана је прва либанска држава као дом за маронитске хришћане, у периоду Танзиматске реформе.
Након распада Отоманског царства после Првог светског рата, Либан је дошао под Мандат за Сирију и Либан, којим је управљала Француска, чиме је успостављен Велики Либан. Француска владавина је значајно ослабила након инвазије Немачке на Француску 1940. До 1943. Либан је стекао независност од Слободне Француске и успоставио посебан облик конфесионалистичке владе, са главним верским групама у држави које су добиле специфична политичка овлашћења. Нова либанска држава је била релативно стабилна након стицања независности, али је то на крају разбијено избијањем Либанског грађанског рата (1975—1990). Либан је такође био потчињен од стране две војне окупације: Сирије од 1976. до 2005. и Израела од 1985. до 2000. Од краја сукоба, уложени су опсежни напори да се оживи привреда и обнови национална инфраструктура.
Либан је земља у развоју, која се налази на 112. месту по Индексу хуманог развоја. Класификована је као држава са вишим средњим приходима. Либанска криза ликвидности, заједно са корупцијом широм земље и недавним катастрофама као што је експлозија у Бејруту 2020, убрзали су колапс либанске валуте и подстакли политичку нестабилност, широко распрострањену несташицу ресурса и високу незапосленост и сиромаштво. Светска банка је економску кризу у Либану дефинисала као једну од најгорих у свету од 19. века. Упркос малој величини земље, либанска култура је позната и у арапском свету и широм света, првенствено захваљујући либанској дијаспори. Либан је један од оснивача Уједињених нација и Арапске лиге, као и члан је Покрета несврстаних, Организације исламске сарадње, Међународне организације Франкофонија и Групе 77.
Географија мини|Мапа Либана Либан се налази у западној Азији. Његова територија се простире „северозападно од Арабијске плоче”.Egyptian Journal of Geology – Volume 42, Issue 1 – Page 263, 1998 Површина земље износи 10.452 km², од чега 10.230 km² чини копно. Либан има обалу и границу на Средоземном мору на западу у дужини од 225 km, границу са Сиријом на северу и истоку у дужини од 375 km и границу са Израелом на југу дугу 79 km. Границу са Голанском висоравни, коју је окупирао Израел, Либан оспорава у малом подручју званом Шеба фарме.
мини|Либан из свемира. Снежни покривач се може видети на западном планинском венцу Либан и источном венцу Антилибан. Либан је подељен на четири изражене физичко-географске регије: обалску равницу, планински венац Либан, долину Бека и Антилибан. Уска и испрекидана приобална равница протеже се од сиријске границе на северу, где се шири формирајући равницу Акар, до Рас ел Накруре на граници са Израелом на југу. Плодна обалска равница је формирана од морских седимената и речног алувијума, који се смењују са пешчаним заливима и стеновитим плажама. Планине Либана се стрмо уздижу паралелно са средоземном обалом и формирају гребен од кречњака и пешчара који се протеже дуж већег дела земље.
Планински венац варира у ширини између 10 km и 56 km, а испресецан је уским и дубоким клисурама. Највиши врх планине Либан је Курнат ас Сауда у Северном Либану са 3.088 m изнад нивоа мора, а планина се постепено спушта ка југу пре него што се поново уздигне до висине од 2.695 m на планини Санин. Долина Бека се налази између планине Либан на западу и Антилибана на истоку и део је система Великог источноафричког рова. Долина је дуга 180 km и широка од 10 до 26 km, а њено плодно тло формирано је од алувијалних наслага. Венац Антилибан се пружа паралелно са планином Либан, а његов највиши врх је на планини Хермон са 2.814 m.
Са планина Либана се сливају периодични потоци и сталне реке, од којих је најважнија река Литани дуга 145 km, која извире у долини Бека западно од Балбека и улива се у Средоземно море северно од Тира. Либан има 16 река и ниједна није пловна; 13 река извире на планини Либан, протиче кроз стрме клисуре и улива се у Средоземно море, док преостале три извиру у долини Бека.
Клима Либан има умерену средоземну климу. У обалним подручјима зиме су углавном хладне и кишовите, док су лета топла и влажна. У вишим пределима температуре током зиме обично падају испод нуле, уз обилан снежни покривач који се на највишим планинским врховима задржава до раног лета. Иако већи део Либана прима релативно велику количину падавина на годишњем нивоу у поређењу са својим сушним окружењем, одређена подручја у североисточном Либану примају врло мало падавина због кишне сенке коју стварају високи врхови западног планинског венца. Олуја Адам 2025. године донела је оштар поларни временски систем који је погодио Либан, са ниским температурама и снегом који је падао чак и на надморским висинама од 300 метара.
Историја
Либан је био један од главних региона Феничана чија је поморска трговина и привреда цветала више од 2.000 година, од око 2.700 до 500. п. н. е. Феничанска цивилизација се развила на данашњем подручју Либана и Сирије. Феничанска цивилизација је била први облик морске трговине и привреде, која се раширила Медитераном, првог миленијума п. н. е. Мада у то време, границе држава нису биле јасно дефинисане, сматра се да је град Тир био најјужнија тачка Феничана. Сарепта, градић између Сидона и Тира, је један од најистраженијих градића из феничанског периода. Иако су људи овог регона сами себе називали Хананима, назив Феничани је постао познат услед Грка који су их звали Фоники, што на грчком значи љубичаста боја (грчки φοῖνιξ). Хемијска боја која је у античко време коришћена за бојење текстила се такође звала Феникс. Тако да су Феничани убрзо постали познати у то време као 'Љубичаст народ'.
Феничани, највероватније семитски народ, су се служили феничанским језиком, касније названим пунским језиком, јер је латинска (римска) реч за љубичасту боју пуницеус (-{Puniceus}-). Упркос многим писањима, књиге које су писали нису у великом броју преживеле до данас. Феничанске колоније северне Африке су биле извор многих чињеница и сазнања о феничанској култури. Свети Августин је познавао у малој мери пунски језик којим су се Феничани служили и понекад их је користио при објашњавању сродних речи на хебрејском језику. Име његове мајке, Света Моника, се сматра пунског порекла. Регион је био територија Римског царства у провинцији Сирије. Током средњег века био је важна географска тачка многобројним освајањима крсташа. Након одласка крсташа пада у руке Османског царства.
Распадом Османског царства након завршетка Првог светског рата, Друштво народа је Француској мандатом дало пет провинција, које данас чине Либан.
Модерни либански устав из 1926. године гарантује баланс политичке моћи међу највећим религијским групама.
Либански грађански рат
Након Арапско-израелског сукоба 1948. године, Либан је постао уточиште 110.000 избеглица из Палестине који су пребегли из Израела. Додатни број палестинских избеглица је дошло у Либан након новог арапско-израелског сукоба 1967. године и Црног септембра. 1975. године број је достигао преко 300.000 избеглица које је предводио Јасер Арафат, који је истовремено био и на челу Палестинске ослободилачке организације. Током раних 1970-их година, тензије су порасле услед великог броја палестинских избеглица на југу земље. У самом почетку дошло је до сукоба палестинских избеглица и Либанаца који су припадали левици. Током сукоба, сукобљене стране су добијале дефинисанији облик, те су на једној страни сукоба били хришћани, на челу са Бачир Гемајелом, док су на другој страни биле палестинске избеглице, муслимани сунити и Друзи. Грађански рат који је непосредно уследио је оставио нацију без икакве организационе власти.
Бомбардовање Кане
Дана 18. априла 1996. године усред израелског контранапада на Хезболах, израелске снаге су бомбардовале седиште мировних снага у малом месту Кана, у којем је око 800 Либанаца нашло уточиште у избегличком центру, што је резултовало са 100 мртвих међу либанским цивилима и око 300 повређених, међу којима је било и припадника међународних мировних снага. Израел је окарактерисао овај напад као трагичну грешку, док је истрага УН која је следила потврдила сумњу у овај став. Незванично примирје је постигнуто осам дана касније.
Сиријско повлачење и последице thumb|upright|Демонстранти траже повлачење сиријске војске.
Унутрашња политичка ситуација у Либану се значајно променила почетком 2000-их. Након израелског повлачења из јужног Либана и смрти Хафиза ал Асада 2000, сиријско војно присуство је наишло на критике и отпор либанског становништва.
Бивши премијер Рафик Харири је убијен 14. фебруара 2005. у експлозији аутомобила бомбе. Вође Алијансе од 14. марта су оптужене Сирију за напад, док су Алијанса од 8. марта и сиријски званичници тврдили да је за убиство одговоран Мосад. Хариријево убиство је означило почетак низа атентата чији резултат су биле смрти многи истакнутих јавних либанских јавних личности. Оно је такође покренуло Кедарску револуцију, низ демонстрација на којем је тражено повлачење сиријске војске из Либана и оснивање међународне комисије да се истражи атентат. Под притиском Запада, Сирија је почела са повлачењем и до 26. априла 2005. сви сиријски војници су се вратили у Сирију.
Послератна политичка збивања и сиријски сукоб
Дана 12. јула 2006. године, Хезболах је покренуо серију ракетних напада и прекограничних упада на израелску територију, током којих су убијена тројица израелских војника, а двојица су заробљена. Израел је одговорио ваздушним нападима и артиљеријском ватром на циљеве у Либану, као и копненом инвазијом на јужни Либан, што је довело до избијања Рата у Либану 2006. године. Сукоб је званично окончан Резолуцијом 1701 Савета безбедности УН од 14. августа 2006, којом је наложен прекид ватре, повлачење израелских снага из Либана и разоружавање Хезболаха. У сукобу је погинуло око 1.191 Либанац и 160 Израелаца. Јужна предграђа Бејрута претрпела су тешка оштећења услед израелских ваздушних удара.
Године 2007, избеглички камп Нахр ел-Баред постао је средиште сукоба у Либану 2007. године између либанске војске и групе Фатах ел-Ислам. У борбама је погинуло најмање 169 војника, 287 побуњеника и 47 цивила. Средства за обнову тог подручја споро су пристизала. Између 2006. и 2008. године, серија протеста које су предводиле групе противне прозападном премијеру Фуаду Синиори захтевале су формирање владе националног јединства, у којој би претежно шиитске опозиционе групе имале право вета. Када је председнички мандат Емила Лахуда истекао у октобру 2007. године, опозиција је одбила да гласа за наследника уколико се не постигне договор о подели власти, што је довело до тога да Либан остане без председника.