Битка на Неретви, позната и као Битка за рањенике, офанзивна су и дефанзивна дејства Оперативне групе дивизија (ОГД) Врховног штаба Народноослободилачке војске (НОВЈ) и партизанских одреда Југославије (ПОЈ) током циклуса противпартизанских операција њемачких, италијанских и хрватских трупа под условним називом Вајс () од 9. фебруара до 23. марта 1943. године. У југословенској и совјетској историографији циклус операција Вајс познат је и као Четврта непријатељска операција.
Битка на Неретви била је од стратешког значаја и једна од највећих и најтежих битака Народноослободилачке борбе народа Југославије. Спроведена је на подручју Босне и Херцеговине на потезу Бугојно — Сарајево — Невесиње — Љубушки — Имотски — Ливно — Гламоч. У току борбених дејстава битка је прерасла у борбу партизанских дивизија за спасавање својих рањеника у долини Раме и Неретве.
Југословенски војни историчари борбе ОГД дијеле у три етапе. У првој етапи (9—26. фебруар), нарочито, ОГД је извршио противудар на италијанске војне гарнизоне у долинама Раме и Неретве, а такође је водио борбе за пријевој Иван-седло и Коњиц. Током друге етапе (27. фебруар — 5. март) ОГД се прегруписала, вођене су одбрамбене борбе сјеверно од Прозора и кренуо је партизански контраудар на противника у угроженом правцу код Горњег Вакуфа. У трећој етапи (6—22. март) ОГД је прешла Неретву, пробила се у источну Херцеговину и код Главатичева, Невесиња и Калиновика поразила групацију Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО).
Борбе су се одвијале у тешким зимским условима у ријетко насељеном, неприступачном планинском шумовитом подручју испресијецаном ријечним кањонима. Положај партизана погоршала је глад и епидемија пјегавог тифуса. Упркос томе, ОГД је, уз велике губитке, на крају осујетила планове за његовим уништењем од вишеструко надмоћнијих снага сила Осовине. Након битке, иницијатива у Партизанско-четничком сукобу у потпуности је прешла на партизане.
Предисторија Догађаји који су претходили бици
Усљед Бихаћке операције НОВЈ од 29. октобра до 20. новембра 1942. ослобођени су Бихаћ, Босанска Крупа, Цазин, Слуњ и низ сеоских насеља. До зиме 1942, територија Бихаћке републике захватала је површину од око 50.000 км² и покривала је читаве области Независне Државе Хрватске (НДХ) у италијанској и њемачкој зони војне одговорности — Босанску Крајину, Лику, Кордун и Банију — која су се протезале на сјеверу од Карловца ка југу до Макарске ривијере и Јадранског приморја. У Бихаћу је 26. новембра одржано прво заједање скупштине делегата КПЈ на којој је основано Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), која се прогласила представником народних маса и општеполитичким органом народноослободилачког покрета. На засједању су донијете одлуке о очувању права приватне својине и одржавању општих слободних избора на крају рата. Нови политички курс КПЈ прошио је базу народноослободилачког покрета. Још прије оснивања АВНОЈ, почетком новембра 1942, партизанске оружане снаге су реорганизоване, консолидоване у осам дивизија и добиле одлике регуларне армије. Успјеси партизана допринијели су јачању народноослободилачког покрета и поткопавању усташког политичког режима у НДХ.
Изражавајући забринутост због све веће пријетње од НОВЈ, министар спољних послова НДХ Младен Лорковић и начелник Главног штаба Домобранства Иван Прпић су 20. новембра, на састанку са представницима њемачке и италијанске команде, затражили брзо спровођење велике операције у Кордуну и Банији како би се елиминисала непосредна пријетња Загребу. Такође, изразили су наду да ће у прољеће 1943. извели велику противпартизанску операцију у западној Босни.
мини|лево|Карта територија западне Босне под партизанском контролом са средиштем у Бихаћу, 1942. година.
Уз партизане, друга оружана сила покрета отпора у Југославији били су четници, којима је руководио генерал Драгољуб Михаиловић. Грађански рат између четника и партизана водио се од новембра 1941. године. Четничка команда видјела је партизане као своје непомирљиве непријатеље. Италијанска команда, коју је представљао генерал Марио Роата, такође је сматрала партизане главном пријетњом окупационом режиму. На тој основи, четничка команда је од почетка 1942. водила политику тактичке сарадње с италијанским властима, примајући заузврат разноврсну војну и материјалну помоћ. Већина четничких снага у италијанској зони војне одговорности у НДХ била је легализована у виду италијанских помоћних трупа — Добровољачка антикомунистичка милиција, под командом војводе Илије Трифуновића Бирчанина. Број припадника се кретао око 19—20 хиљада људи. Уз подршку италијанске стране, сфера војно-политичка активност четника од љета 1942. обухватала је Црну Гору, као и италијанску зону војне одговорности у НДХ — Херцеговину и дио источне Босне. У Црној Гори се налазио штаб команданта ЈВуО. Поред војних дејстава против партизана, активност четника била је усмјерена против снага НДХ.
Кључна мета стратегије оба покрета отпора била је Србија. За Врховни штаб НОВ и ПОЈ задатак је био да успостави контролу над Србијом, а за Врховну команду ЈВуО био је да је задржи под својом контролом.
Пријетња коју су представљала дејства партизана и јачање четника, постала је значајнија у свјетлу прекретнице у рату на Средоземном ратишту, која је настала као резултат пораза њемачко-италијанске групе трупа у Другој бици код Ел Аламејна и искрцавање савезничких снага у Мароку и Алжиру. Територија НДХ заузимала је кључну позицију на Балкану. Значајан дио контролисали су партизани. У сусједним областима налазиле су се велике четничке снаге. Вермахтов Главнокомандујући Југоистока страховао је да би партизани у западној Босни и четници у Црној Гори и источној Херцеговини могли подржати искрцавање трупа западних савезника на Балкан. Хитлер је 7. децембра 1942. изразио забринутост због развоја догађаја на Балкану, сугеришући могуће искрцавање трупа западних савезника у јужној Грчкој. Партизани и четници у овом случају могли би угрозити снабдијевање њемачких трупа на линији комуникације Загреб — Београд — Ниш.
Замисао и планови команде окупационих снага мини|десно|Географска карта Босне и Херцеговине.
Од децембра 1942. до јануара 1943, током низа састанака на нивоу њемачког и италијанског војно-политичког руководства, постигнут је договор о спровођењу велике „акције чишћења” () — циклус противпартизанских операција под условним називом Вајс ради стабилизације НДХ, којој је пријетио унутрашњи колапс. Циклус операција морао је да се изврши у три етапе. Током прве (операција „Вајс-1”) планирано је уништење главних снага НОВЈ, ликвидација тзв. „Титове државе” () и повратак контроле над територијом југоисточно од ријека Купа и Сава и западно од ријеке Уне. Замисао операције „Вајс-1” у суштини је понављао приједлоге генерала Прпића да се ликвидирају партизанске снаге у Кордуну, Банији и дијелу западне Босне. У другој етапи (операција „Вајс-2”) задатак је био уништење јединица и одреда партизана који би избјегли напад, као и оних који су били дислоцирани јужно од линије Босански Петровац — Кључ — Мркоњић Град. Завршна етапа (операција „Вајс-3”) требала је уништи преостале партизанске формације и разоружа четнике у Херцеговини, Далмацији, а затим и у Црној Гори.
У складу са директивама Врховне команде Вермахта (ВКВ) од 16. децембра 1942. које су захтијевале употребу најбруталнијих мјера у „борби против банди”, наређењем команданта њемачких трупа у НДХ генерала Литерса од 12. јануара 1943. ван закона су стављени сви заробљеници у зони борбених дејстава и превиђена је депортација мушких цивила старости од 15 до 50 година. Истовремено, изасланик Вермахта у НДХ генерал Едмунд Глез фон Хорстенау постигао је код генерала Лера ублажавање почетних мјера. Према његовом приједлогу, заробљенике је требало послати на принудни рад у Њемачку, а да се међу њима створи резерва талаца како би имали при руци „саучеснике” који ће се користити у каснијим репресивним акцијама. Укупно је планирано да се у логоре пошаље око 22.500 људи. Истовремено, дивизијама је наређено да одаберу 150 угледних затвореника за накнадну размјену са заробљеницима и 300 за „казнене мјере” ().
Операција Вајс-1 Оперативна замисао и снаге
Детаљи плана за операцију „Вајс-1” договорени су на састанку у Загребу 9. јануара 1943. коме је присуствовао и Главнокомандујући Југоистока генерал Лер, командант њемачких трупа у НДХ генерал Литерс, командант италијанске 2. армије генерал Роата и командант италијанске 5. армијског корпуса генерал Глорија.
Према плану операције, трупе распоређене за учешће требале су да буду концентрисане око подручја Карловац — Огулин — Госпић — Оточац — Сански Мост — Петриња. Затим, у року од два дана морала је да буде пресјечена брзим напредовањем 7. СС брдске пјешадијске дивизије „Принц Еуген” правцем Карловац — Слуњ — Бихаћ — Врточе, 717. пјешадијска дивизија на правцу Сански Мост — Кључ — Босански Петровац — Врточе и италијанска 12. пјешадијска дивизија „Сасари ” на правцу Грачац — Кулен Вакуф — Врточе. Преостале јединице су напредовале на боковима два главна правца операције, затварајући и стежући обруч око партизанских снага. 369. пјешадијска дивизија требала је да напредује са сјевера правцем Приједор — Босански Петровац и обезбиједи везу са лијевим боком 7. СС дивизије. Сектор између 369. и 717. пјешадијске дивизије (Босански Нови — Приједор) требала је да блокирала и чисти од партизанских формације 714. пјешадијска дивизија. Из средње и сјеверне Далмације наступале су италијанске дивизије: дивизија „Ломбардија” на правцу Огулин — Слуњ, дивизија „Ре” на правцу Госпић — Босански Петровац. Италијани су требали да покрију десни бок 7. СС дивизије и, повезујући се с њом, затворе јужни сегмент окружења. У завршној етапи операције, концентрична офанзива требала је да уништи партизанске трупе у опкољеним подручјима на планинама Грмеч и Пљешевица.
Према информацијама Војноисторијског института Београда, у операцији „Вајс-1” биле су укључене формације: њемачки корпус „Хрватска” (јединице потчињене команданту њемачких трупа у Хрватској): 7. СС добровољачка брдска дивизија Принц Еуген, 369. пјешадијска дивизија, окупационе 714. и 717. пјешадијска дивизија, један пук 187. пјешадијске дивизије, као и двије домобранске бригаде придружене корпусу. Укупан број био је око 57.000 људи; италијански 5. армијски корпус које су чиниле три пјешадијске дивизије: 13. „Ре”, 57. „Ломбардија” и 12. „Сасари”; придружено му је седам усташких и домобранских батаљона, као и книнска и херцеговачка група четника (око 2000, односно 3000 људи). Укупан број је био око 38.000 људи. Према њемачком историчару Клаусу Шмидеру, свака од италијанских дивизија одредила је по једну пуковску борбену групу за учешће у операцији.
Ваздушну подршку пружало је четрнаест ескадрила авијације, које су бројале 150 авиона. За разлику од претходне велике заједничке њемачко-италијанске операције „Трио”, дејства копнених трупа подржавало је не само италијанско ваздухопловство, него и 100 њемачких и хрватских авиона авијацијске команде „Вајс” ().
Подручје операције захватало је око 13.000 км², а обим је достигао 350 км. Међутим, због недовољне бројности трупа, планирано опкољавање било је предвиђено да обухвати мање од половине територије коју су контролисали партизани. Према Шмидеру, трупе сила Осовине, упркос епидемији пјегавог тифуса која је бјеснила на овом подручју, супротставило се око 25—30 хиљада борбено провјерених, релативно добро наоружаних и „у поређењу са наредним фазама циклуса операција, одморни и добро ухрањени борци”. Према југословенским подацима, 1. хрватски и 1. босански корпус, који су учествовали у одбрамбеним борбама током операције „Вајс-1”, располагали су са око 26 хиљада људи.
Основне снаге НОВЈ у НДХ уочио операције „Вајс-1” биле су обједињене у три велике формације: 1. хрватски корпус, 1. босански корпус и Оперативну групу дивизија (ОГД) Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Први хрватски корпус, командант Иван Гошњак. На располагању је имао укупно 15.500 људи: