Француски језик (франц. , -{langue française}-) је један од романских језика који се примарно користи у Француској, Белгији, Швајцарској, прекоморским територијама Француске, као и бившим колонијама Француске и Белгије, укључујући Квебек у Канади. Француски је службени језик у 29 земаља, већина којих су чланови Франкофоније (франц. La Francophonie), заједнице земаља француског говорног подручја. Он је говорни језик у Француској, јужној Белгији, западној Швајцарској, Монаку, провинцијама Квебек, Њу Брансвик, и деловима Манитобе и Онтарија у Канади, деловима САД у државама Луизијана, Мејн, Њу Хемпшир и Вермонт, Међу образованим класама у северној и западној Африци, Хаитима, Француској Полинезији и разним заједницама другде. Овај језик користи 110 милиона становника на Земљи као први језик, а укупно 190 милиона људи га користи у свакодневној комуникацији. Према демографским пројекцијама, пре свега због високог наталитета афричког франкофонског становништва. Француски језик је други језик по бројности на свету према броју људи који га уче (после енглеског језика).

Француски језик је изведен из говорног латинског језика Римског царства, као што су и језици: италијански, португалски, шпански, румунски, каталонски и други. Француски је еволуирао из гало-романског, говорног латинског у Галији, и специфичније у Северног Галији. Његови најближи сродници су други романски језици — језици који се историјски говоре у северној Француској и у јужној Белгији, које је Француски у углавном заменио. Француски је такође био под утицајем матерњих Келтских језика северне римске Галије, као што је Белгијска Галија и (фермански) франачки језици пост-римских Франачких освајача. У данашње време, захваљујући француској прекоморској експанзији, постоје бројни Креолски језици утемељени на француском језику, пре свега хаићански креолски језик. Особа са француског говорног подручја се назива франкофон.

Према истраживању Европске комисије, француски је четврти најшире коришћени матерњи језик у Европској унији. Он је трећи по броју људи који га разумеју у ЕУ.Frequently Asked Questions – European Commission Услед француског и белгијског колонијализма почевши од 17. и 18. века, француски је уведен у нове територије Америка, Африке и Азије. Већина оних који га користе као други језик пребива у франкофонској Африци, посебно у Габону, Алжиру, Маурицијусу, Сенегалу и Обали Слоноваче. -{La Francophonie dans le monde 2006–2007 published by the Organisation internationale de la Francophonie. Nathan , Paris, 2007.}- Године 2007, процењивало се да постоји око 75 милиона особа којима је Француски матерњи језик;Nationalencyklopedin "Världens 100 största språk 2007" The World's 100 Largest Languages in 2007 и да укупно има 338 милиона људи који могу да га говоре. Према демографским пројекцијама које су произвели -{Université Laval}- и -{Réseau Démographie de l'Agence universitaire de la francophonie}-, тотални број говорника француског ће бити приближно 500 милиона године 2025. и 650 милиона до 2050 или 7% будуће светске популације. У складу са овим предвиђањима, извештај који је 2014. издала организација -{La Francophonie}- процењује да 274 милиона људи говори француски, било као први или други језик.Rise in French speakers since 2010 a boost for France: report , Reuters, November 5th, 2014The French language worldwide , 2014 report by La Francophonie released on the 5th of November, 2014

Француски има дугу историју као међународни језик трговине, дипломатије, књижевности и научних стандарда и он је званични језик многих међународних организација укључујући Уједињене нације, Европску унију, NATO, -{WTO}- и -{ICRC}-. Године 2011, -{Bloomberg Businessweek}- је проценио да је француски један од три највише коришћена пословна језика, након енглеског и кинеског.Mandarin Chinese Most Useful Business Language After English John Lauerman, Aug 30, 2011, Bloomberg News

Од 1970. постоји међународна организација за сарадњу земаља у којима је француски званични, или важан језик у комуникацији и култури. Ова организација се зове „Франкофонија“.

Географска дистрибуција

Европа мини|лево|Познавање француског језика у земљама ЕУ и њеним кандидатимаEUROPA, data for EU25, published before 2007 enlargement.

Са 12% говорника међу ЕУ становништвом, француски је четврти највише заступљени матерњи језик у Европској унији, након немачког, енглеског и италијанског; он је такође трећи по свеукупној заступљености у Унији, након енглеског и немачког (33% ЕУ популације изјављује да зна да говори енглески, док 22% Европљана разуме немачки и 20% француски).

По уставу Француске, француски је био службени језик републике од 1992 -{Loi constitutionnelle 1992 – }- (мада га је уредба Вилер-Котре учинила мандаторним у правним документима 1539. године). Француска прописује коришћење француског у службеним владиним публикацијама, јавном образовању, изузев у специјалним случајевима (иако се те одредбе често игноришу), и правним уговорима; огласи морају да садрже превод страних речи.

У Белгији, француски је званични језик у Валонији (изузев дела Источних кантона, у којима се говори немачки) и један од два званична језика — упоредо са холандским — региона главног града Брисела, где га говори већина становништва често као примарни језик. – -{The linguistic situation in Belgium (and in particular various estimations of the population speaking French and Dutch in Brussels) is discussed in detail.}-

Француски је један од четири службена језика Швајцарске (заједно са немачким, италијанским и романшким) и говори се у западном делу Швајцарске званом Романдија, у коме је Женева највећи град. Језичке поделе у Швајцарској се не подударају са политичким поделама и неки кантони имају билингвални статус, на пример градови попут Бил/Бјен или кантони, као што је Вале-Фрибур-Берн. Француски је матерњи језик за око 20% швајцарској становништва, а говори га 50,4% популације.

Историја

мини|Мапа француских дијалеката

Сматра се да су Заклетве из Стразбура (-{les serments de Strasbourg}-) из 842. први текст написан на протофранцуском.

Краљ Франсоа I је 1539. наредио да француски буде званични језик администрације и двора у Француској.

Кардинал Ришеље је 1634. основао Француску академију (-{Académie française}-), која се бавила „Унапређењем и заштитом француског језика“. Од седамнаестог века француски је постао -{lingua franca}- европских племића, прво у централној, а у 18-ом и 19. веку источној Европи (Пољска, Русија, Румунија). У ово време Француска је постала колонијална сила, чиме је поставила основе за ширење француског језика ван Европе. Белгија, која је стекла независност 1830, такође је увела француски језик у своје колоније.

У 18. веку француски је постао главни језик у домену међународних односа и дипломатије (уместо латинског). Касније је стварањем колонијалног царства Велике Британије у 19. веку, и порастом моћи САД у 20. веку, ситуација промењена у корист енглеског језика.

Значај француског језика Иако је тек трећи по броју говорника међу романским језицима (иза шпанског и португалског), француски језик је и даље геополитички гледано најважнији романски језик. И док је још у 19. веку (и на почетку 20. века) уживао статус главног светског језика, током 20. века француски је драстично изгубио на важности, до те мере да се каткада (неутемељено) сводити само на језик културе и дипломације.

Међутим, оснивањем и деловањем Међународне организације Франкофонија (-{l'Organisation Internationale de la Francophonie}-) (краће: Франкофонија), свестраном сурадњом Француске и Белгије с бившим колонијама, промовисањем францускога у свету, те пре свега брзим демографским растом великог броја земаља чланица Франкофоније и описмењивањем становништва у истима (претежно онима смештенима у Африци) тренд стагнације француског је заустављен, па се у последњих пар деценија могу приметити потпуно друкчија кретања.

Према најновијим подацима француски језик учи 89 634 000 људи у свету (пораст од готово 10% у 7 година - од задњег истраживања 1998.), што га чини другим највише ученим светским језиком (одмах након енглеског). Од тога броја 37,26% се односи на субсахарску Африку, 30,9% на Европу, 20,1% на Северну Африку и Блиски исток, 9,47% на Северну и Јужну Америку, а 2,25% на Азију (без Блиског истока) и Океанију.

Као службени језик: Белгија (4.000,000; -{Harris}- 1987); Бенин (16,700; -{Johnstone}- 1993); Буркина Фасо; Бурунди (2,200; 2004); Камерун; Канада (6.700,000; 2001); Средњоафричка Република (9,000; 1996); Чад (3,000; 1993); Комори (1,700; 1993); Конго (28,000; 1993); Обала Слоноваче (17,500; 1988); Демократска Република Конго; Џибути (10,200; 2006); Екваторијална Гвинеја; Француска Полинезија (25,700; 2000); Габон (37,500; -{Johnstone}- 1993); Гваделуп (7,300; 2004); Гвинеја; Хаити (600; 2004); Индија (12,000); Либан (16,600; 2004); Мадагаскар (18,000; -{Johnstone}- 1993); Мали (9,000; -{Johnstone}- 1993); Маурицијус (37,000); Мајот (2,450; -{Johnstone}- 1993); Монако (17,400; 1988); Нова Каледонија (53,400; 1987); Нигер (6,000; -{Johnstone}- 1993); Реинион (2,400; -{Johnstone}- 1993); Руанда (2,300; 2004); Сен Пјер и Микелон (5,110; 1967); Сенегал (20,000; 2006); Сејшели (980; 1971); Швајцарска (1.490,000; 2000); Того (3,000; 1993); Вануату (6,300; 1995).

као национални говори се у: Француска (53,200,000; 2005); Андора (2,400; 1986); Француска Гијана; Луксембург (13,100; -{Johnstone}- 1993); Мартиник (9,000; 2004); Валис и Футуна (120; -{Johnstone}- 1993).

Остало: Алжир (111,000; 1993); Камбоџа; Италија (100,000; -{Harris}- 1987. регионално службени); Тунис (11,000; 1993); Уједињено Краљевство (14,000; -{1976 Stephens}-. Службен на Каналским острвима); САД (1.640,000; 2000).Ethnologue (16th)

Карактеристике у писању и алфабет Француски језик је веома далеко од фонетских правила читања и писања. Завршни сугласник у речима се никад не изговара. Слова n и m се понекад не изговарају. Француски се чита „течно“, што значи да се завршни сугласници често спајају са наредном речи. У писању се користи пет врста акцента: акут ´, грав `, циркумфлекс ˆ, умлаут или трема ¨, и цедиља ¸.

Читање и фонетика

Самогласници a, à, â: [a] an, en, am, em, in, im: [ã] (назални глас) au, eau: [o] e, ë, ê, ai, ei, é, ed, ez, er: [e] e: [ə⁠] на крају речи од једног слова è: [ɛ] e, es: [-] не читaју се уопште када су на крају речи ain, ein, aim, eim, in (уопштено неки самогласник (или чак ништа + in): [ẽ] (назални глас) eu: [ø] (или мукло е), каже се е, само се скупе усне у круг као да ће се рећи о i, y, ï: [i] o, ô: [ɔ] on, om: [ɔ̃] (назални глас) œ: [œ] сличан је као глас [ø], само је отворенији ou: [u] u, ü, û: [y] (или фућкајуће и), каже се и, само се скупе усне у круг као да ће се рећи у ue: [-] не читa се уопште када je на крају речи

[õ] и [ã] јако слично звуче, само је разлика између [õ] и [ã] у томе да су код првог усне заокружене, као код правог о, а код другог развучене као у а, али у брзом говору се то неће опазити.

a, o и œ имају 2 верзије отворенију и затворенију, али се на то мање-више не обраћа нека пажња.

Ако су случајно n или m двоструко нпр. Vienne онда глас није назал и чита се нормално [vjen]. Ако иза n или m постоји други самогласник, глас није назал и чита се нормално нпр. ananas [anana]. Глаголи у трећем лицу презента добијају наставак –ent, који се уопште не чита (изузетак).

Треба рећи да се крајње е никада не чита, осим ако е нема акут ´.

Специјалне комбинације ai: [ɛ] (нпр. -{français [fʁɑ̃sɛ]}-) er: [e] на крају речи (нпр. -{évier [evje]}-) i + самогласник: [j] (нпр. ie=je) oi: [wa] (нпр. -{moi [mwa]}-) ou+i: [wi] (нпр. -{oui [wi]}-) ui: [ɥi] (нпр. -{huit [ɥit]}-)

Комбинација [аu] се чита као -{ai+i}-, дакле еј. Уопштено -{u}- је као 2 и (али то некада не дође до изражаја). Ако су на самогласнику 2 тачкице, комбинација самогласника се не чита, већ се читају одвојено, нпр. -{noël [no.el]}-

Сугласници ch: [ʃ] c: [s] (испред e, i & y) c: [k] у осталим случајевима f, ph: [f] g: [ʒ] (испред e, i & y)