мини|десно|200п|Мигел Индураин, на Тур де Франсу 1993. године, петоструки узастопни побједник.
Списак побједника Тур де Франса представља списак возача који су освојили Тур де Франс, друмску бициклистичку трку која се углавном одржава у јулу у Француској и земљама у окружењу. Основана је 1903. од стране часописа Лото, а најпознатија је и најпрестижнија од три гранд тур трке, друге двије су Ђиро д’Италија и Вуелта а Еспања. Трка углавном има око 3.500 километара, пролази кроз Француску и државе у окружењу, као што је Белгија. Трка је испрекидана дневним сегментима, који се зову етапе; времена на крају сваке етапе се рачунају и одређују побједника на крају Тура. Рута је другачија сваке године, али је последња етапа непрекидно вожена у Паризу, на Јелисејским пољима од 1975. до 2024. када се последња етапа вози у Ници.
Возач са најбољим временом на крају сваке етапе носи жуту мајицу, која представља лидера генералног пласмана и побједника трке на крају.
Ленс Армстронг је освојио Тур седам пута заредом, од 1999. до 2005. али су му све побједе одузете у октобру 2012. од стране Свјетске бициклистичке уније -{UCI}-, након што је доказано да се допинговао. Жак Анкетил, Еди Меркс, Бернар Ино и Мигел Индураин су освојили Тур по пет пута, а Индураин је једини освојио пет пута заредом. Анри Корне је најмлађи побједник, освојио је Тур 1904. недуго послије 20 рођендана. Фирмен Ламбо је најстарији побједник Тура, освојио га је 1922. са 36 година и 4 мјесеца.
Историја
Тур де Франс је успостављен 1903. од стране часописа Лото, који су на тај начин жељели да повећају продају часописа. Први побједник је био Морис Гарен, који је освојио и наредне године, али му је побједа одузета након оптужби да се пребацивао аутом и возом. Осим Гарена, дисквалификована су још тројица и побједа је припала Анрију Корнеу, који је и најмлађи побједник Тура. Након скандала 1904. систем рачунања побједника је промијењен, није се рачунало вријеме, већ поени које су возачи добијали на крају сваке етапе. Систем по поенима је трајао до 1912. када је враћено рачунање по оствареном времену на крају етапе. Почетних година су доминирали Французи, а први побједник који је долазио из неке друге државе био је Луксембуржанин Франсоа Фабе 1909.
мини|лево|200п|Еди Меркс, један од четири возача која су освојила Тур по пет пута.
Белгијски бициклисти били су успјешни прије и послије Првог свјетског рата (који је прекинуо Тур од 1915. до 1919). Двадесетих година доминирали су комерцијални тимови, а након побједе Мауриса де Валеа 1929. директор Тура — Анри Дегранж, увео је националне тимове. Због Другог свјетског рата Тур де Франс је био прекинут од 1940. до 1946.
Након рата, нико није доминирао до Луизона Бобеа који је освојио Тур три пута заредом, од 1953. до 1955. први који је то постигао. Његов учинак је поправио Жак Анкетил, који је освојио Тур пет пута, од тога четири пута заредом, од 1961. до 1964. Анкетилових пет побједа је достигао Еди Меркс, који је освојио четири Тура заредом, од 1969. до 1972. док је пети пут освојио трку 1974. Меркс је тада постао први возач који је освојио генерални пласман, брдску и класификацију по поенима исте године, а осим њих освојио је и класификацију комбинације и награду за најагресивнијег возача, што је урадио 1969. кад је освојио свој први Тур.
Меркс је покушавао да освоји Тур по рекордни шести пут, 1975. али га је побиједио Француз Бернар Тевене, који је освојио и 1977. након чега је доминирао, Бернар Ино, који је освојио 1978. и 1979. Ино је освојио Тур у свом првом наступу 1978. и тако је постао један од 11 бициклиста који су то постигли. Ино је био на путу да освоји и трећи Тур заредом, 1980. али је морао да се повуче због тендинитиса и трку је освојио Јоп Зутемелк. Ино се вратио 1981. и освојио је, као и 1982. а затим није учествовао 1983. када је освојио други Француз — Лоран Фињон. Фињон је освојио и наредне године, побиједивши Иноа, који је 1985. освојио пети Тур.
Американац Грег Лемонд је освојио 1986. поставши први неевропљанин који је освојио Тур. Лемонд је пропустио Тур наредне двије године, али се вратио 1989. и побиједио Фињона за осам секунди, што је најмања разлика у историји Тура. Лемонд је освојио и 1990. Шпанац Мигел Индураин је током деведесетих освојио пет пута заредом, поставши први возач који је то успио. Покушао је да освоји рекордни шести Тур 1996. али га је побиједио Данац Бјарне Рис, који је касније признао да је користио еритропоиетин. Године 1997. Јан Улрих је освојио трку, док је 1998. освојио Марко Пантани, који је оптуживан за допинг.
мини|десно|Алберто Контадор на Туру 2009.
Године 1999. Ленс Армстронг је освојио свој први Тур, а након њега још шест, чиме је поставио рекорд од седам побједа заредом. Побједе су му одузете 2012. због допинга. Флојд Ландис је освојио 2006. али му је побједа одузета због допинга и додијељена је Оскару Переиру.
Алберто Контадор је освојио Тур 2007. са екипом Дискавери чанел, а трка је протекла и у допинг скандалу тима Астана. Контадор је прешао у Астану на крају сезоне и није могао да вози трку 2008. јер је Астани било забрањено учешће. Тур је освојио Карлос Састре. Контадор се вратио и освојио је Тур 2009. и 2010. али му је побједа 2010. одузета због допинга и приписана Андију Шлеку. Кадел Еванс је 2011. постао први аустралијски побједник, док је Бредли Вигинс 2012. постао први британски побједник. Крис Фрум је постао други британски побједник заредом, освојивши 2013. стото издање трке. Године 2014. освојио је Винченцо Нибали, а затим је Крис Фрум освојио трипут заредом.
Герент Томас је освојио 2018. поставши трећи британски побједник, а први који је рођен у Британији. Године 2019. Еган Бернал је освојио трку, поставши први Колумбијац и први Латиноамериканац који је освојио Тур, а други са простора цијеле Америке, након Грега Лемонда. Године 2020. Тадеј Погачар је освојио Тур на хронометру на последњој такмичарској, етапи 20, против Приможа Роглича, након што је заостајао 57 секунди. Такође, освојио је брдску и класификацију за најбољег младог возача, поставши први возач након Маркса који је освојио три класификације на једном Туру. Године 2021. Погачар је освојио Тур други пут заредом, испред Јонаса Вингегора, освојивши поново брдску и класификацију за најбољег младог возача, поставши тако први возач који је освојио три класификације на једном Туру двије године заредом. Године 2022. Вингегор је освојио испред Погачара, поставши први возач из тима Јумбо—визма који је основан 1984. као Квантум а затим промијенио име у Рабобанк, који је освојио Тур. Године 2023. Вингегор је освојио поново испред Погачара, а њих двојица су сваки Тур који су возили завршили на прва два мјеста. Године 2024. Погачар је освојио шест минута испред Вингегора, поставши најмлађи возач у историји који је освојио Тур три пута. Такође, остварио је шест етапних побједа што је највише на једном Тур де Франсу од стране возача који је освојио трку од 1979. када је Ино остварио седам побједа, као и највише етапних побједа било ког возача од 2009. када је Марк Кевендиш такође остварио шест побједа. Од шест побједа, пет је остварио на брдским етапама и једну на брдском хронометру, чиме је постао први возач послије Барталија 1948. који је на једном Тур де Франсу побиједио на пет брдских етапа, као и први возач од Шарла Пелисјеа 1930. који је побиједио на последње три етапе на трци.Године 2025. освојио је Погачар четири и по минута испред Вингегора, уз четири етапне побједе и освојену брдску класификацију, чиме је постао најмлађи возач који је Тур освојио четири пута. Погачар је освојио 2026. шест и по минута испред Евенепула, чиме је изједначио рекорд трке са пет побједа.
Побједници
Побједник класификације по поенима исте године* Побједник брдске класификације исте године# Побједник класификације за најбољег младог возача исте године Побједник брдске и класификације по поенима исте године§ Побједник брдске и класификације за најбољег младог возача исте године