Студентски батаљон, познат као 1300 каплара, била је добровољачка јединица Краљевске српске војске састављена од недошколованих официра који су послати као појачање Првој српској армији у Првом светском рату. Посебно су учествовали у Колубарској бици.
Позадина Српска победа у бици на Церу донела је губитак официра и подофицира, а командни кадар је већ био ослабљен услед Балканских ратова. Да би се попунили официрски чинови, Српска врховна команда је одлучила да сви студенти који испуњавају услове за војну службу буду позвани на војну обуку у Скопље. Ови студенти су били средњошколци или бивши студенти гимназија, као и европских универзитета. Неки од њих су се већ придружили као добровољци на фронту, али су такође позвани на обуку у Скопље. Требало је да подрже јединице на фронту које су имале велике губитке и изгубиле веру у победу. Српска војска је била у повлачењу, деморалисана, са мањком муниције, Београд је био у непријатељским рукама, тако да се народ већ помирио са потпуним сломом Србије.
Дана 14. септембра 1914. године, младићи неколико генерација до године рођења 1893. почели су лекарски преглед, а затим су организовани у „Ђачку чету“. Број је порастао у наредним данима на око 1.300, а основан је и „Студентски батаљон“, са у почетку пет чета од по више од 200 људи, а касније шестом са европским студентима. Положили су заклетву пред генералом Дамјаном Поповићем, потпуковником Душаном Глишићем, митрополитом Вићентијем Крџићем и другим официрима на пољу са артиљеријском касарном. Играли су коло, а Поповић је био одушевљен, тврдећи да је скоро трећина студената већ стекла искуство борбе у Балканским ратовима. Већина студената је дошла са Универзитета у Београду, а било је и 300 недавно дипломираних наставника. Пешадијски потпуковник Глишић је био задужен да брзо обучи студенте и пошаље их на фронт. За одсудну борбу биле су неопходне све расположиве снаге, због чега су младићима у Скопљу пре времена подељени чинови каплара (отуда и назив) и они су одмах наредног јутра упућени ка Колубари и Сувобору. Српска војска је тада извојевала једну од најсјајнијих победа у Првом светском рату, предвођена Живојином Мишићем.
Батаљон је био организован у шест чета:
звана Племићи, састављена углавном од студената из Ваљева и Ужица звана Букварци, састављена од студената пољопривреде из Ниша, Топлице и Врања звана Рмпалије, састављена углавном од студената из Шумадије звана Рузмарини, састављена од студената Универзитета у Београду звана Ћевабџије, састављена од студената из новостечених покрајина Србије и Црне Горе и Аустроугарске звана Калаштуре, састављена од студената из Европе
Српска Врховна команда је 15. новембра 1914. године доделила чин каплара/поднаредника, најнижи подофицирски чин, свим припадницима батаљона. У јануару 1915. године чинови су уздигнути на ђак-наредника, а 25. октобра 1915. године на чин резервног потпоручника.
Студентски батаљон је бранио Србију крајем 1915. године, повлачио се преко Албаније, гинуо на Виду и на Солунском фронту. Неки чланови су пензионисани након рата у чину резервног пешадијског поручника.
Јевреји у батаљону мини|Јевреји, припадници батаљона „1300 каплара”
Међу 1300 каплара је било и 34 Јевреја:
Јаков Мацлијах Јосиф Голднер Мика Хаим Самуиловић Натан Барух Нисим А. Арон Петар Бадер Фридрих Рот Александар Гајгер Арон Б. Арон Вукашин Захар Давид Тајтацак Драгутин Шмит Живко Машлијах Јаков Леоновић Јеврем Гаон Јеша Алкалај Јосиф Херман Лазар Пијаде Леон Хаим Леон Леоновић Марсел Давидовић Манфред Озеровић Михајло Шток Мориц А. Демајо Мориц Х. Демајо Моша Мошић Моша Нахман Павле Вајс Самуило Леви Соломон Меворах Станислав Винавер Стеван Коен Тодор Хоровић Леон ЛеблОд њих, животе су дали Јаков Мацлијах и Леон Лебл, погинуо у Степојевачким шанчевима на Космају 29. новембра 1914. године.
Ако се зна, према пописима, да је 1914. године у Србији од око 4 милиона становника, било нешто преко 5.000 Јевреја, што је око 0,15 посто укупног броја становника Србије, а да је у батаљону „1.300 каплара” било 2,5 посто Јевреја, то указује да је Јевреја у српској војсци у отаџбинском рату било петнаест (15) пута више од њиховог укупног броја у уделу становништва у Србији. Битка Током 1916. и 1917. већа група од око 500 припадника је провела у Жозијеу () у Француској на обуци и школовању одакле се потом вратила на фронт.Како су Срби певали „Марсељезу” („Политика”, 19. септембар 2016)
Наслеђе мини|десно|Разгледница Скопља 1940. Споменик ђацима ратницима
Хиљаду триста каплара представља симбол жртвовања за слободу сопствене земље и народа јер су их чинили, махом, голобради младићи који су свесно кренули у борбу.Учешће 1300 ђака каплара у Колубарској бици / Александар Лукић, Мирослава Којић. - Љиг : Градска библиотека, 2014 (Ваљево : Топаловић). - 143 стр. : илустр. ; 24 cm
Једна од централних београдских улица као и у Новом Саду носи назив Улица 1300 каплара, у доста шумадијских градова постоје улице са тим називом, а и у Бањој Луци једна од улица носи ово име.
Постојало је Удружење 1300 каплара које је 1980. године спало на 9 последњих преживелих чланова, па је морало бити угашено. Последњи председник је био Тадија Пејовић (1892−1982).Раде Дацић: Кидани таленат - Тадија Ж. Пејовић
Види још Основна школа „1300 каплара“ (Београд) Споменик на Рајцу Споменик „Пут 1300 каплара”
Референце
Литература
Спољашње везе
Из школске клупе у огањ битке („Вечерње новости“, 18. фебруар 2014) Венац од родитељских суза („Вечерње новости“, 19. фебруар 2014) Ватру пале док марширају („Вечерње новости“, 22. фебруар 2014)
Јеврејска дигитална библиотека
Категорија:Српски војници у Првом светском рату Категорија:Колубарска битка