Топлотни удар или сунчаница, је тешко топлотно обољење које резултира телесном температуром вишом од 40,0 °C, заједно са црвеном кожом, главобољом, вртоглавицом и збуњеношћу. Знојење је углавном присутно код топлотног удара услед напора, али не и код класичног топлотног удара. Почетак топлотног удара може бити изненадан или постепен. Топлотни удар је стање опасно по живот због могућности дисфункције више органа, са типичним компликацијама које укључују нападе, рабдомиолизу или бубрежну инсуфицијенцију.
Топлотни удар се јавља услед високих спољашњих температура и/или физичког напора. Обично се дешава приликом превентабилног дуготрајног излагања екстремној еколошкој или физичкој топлоти. Међутим, одређена здравствена стања могу повећати ризик од топлотног удара, а пацијенти, посебно деца, са одређеним генетским предиспозицијама су рањиви на топлотни удар и при релативно благим условима.
Превентивне мере обухватају унос довољно течности и избегавање прекомерне топлоте. Лечење се састоји од брзог физичког хлађења тела и потпорне неге. Препоручене методе укључују прскање особе водом и коришћење вентилатора, стављање особе у ледену воду или давање хладних интравенских течности. Стављање облога од леда око особе је корисно, али само по себи не постиже најбрже могуће хлађење.
Топлотни удар доводи до више од 600 смртних случајева годишње у Сједињеним Америчким Државама. Стопе су порасле између 1995. и 2015. године. Топлотни удар изазван искључиво вежбањем, иако представља хитну медицинску ситуацију, има тенденцију да буде самоограничавајући (пацијент престаје да вежба због грчева или исцрпљености) и мање од 5% случајева је фатално. Топлотни удар који није изазван напором представља знатно већу опасност: чак и најздравија особа, ако се остави у окружењу које изазива топлотни удар без медицинске помоћи, наставиће да пропада све до смрти, а 65% најтежих случајева је фатално чак и уз лечење.
Знаци и симптоми Топлотни удар се генерално манифестује хипертермијом већом од 40 °C у комбинацији са дезоријентацијом. Обично постоји недостатак знојења код класичног топлотног удара, док је знојење генерално присутно код топлотног удара услед напора.
Рани симптоми топлотног удара укључују промене у понашању, збуњеност, делиријум, вртоглавицу, слабост, узнемиреност, борбеност, неразговетан говор, мучнину и повраћање. Код неких особа са топлотним ударом услед напора забележени су и напади и инконтиненција сфинктера. Такође, код топлотног удара услед напора, погођена особа се може прекомерно знојити. Рабдомиолиза, коју карактерише распадање скелетних мишића при чему продукти тог распадања улазе у крвоток и изазивају дисфункцију органа, присутна је код топлотног удара услед напора.
Ако се лечење одложи, пацијенти могу развити оштећење виталних органа, несвестицу па чак и отказивање органа. У недостатку правовременог и адекватног лечења, топлотни удар може бити фаталан.
Узроци
Топлотни удар настаје када терморегулација буде преоптерећена комбинацијом прекомерне метаболичке производње топлоте (напор), прекомерне топлоте у физичком окружењу и недовољног или оштећеног губитка топлоте, што резултира абнормално високом телесном температуром. Супстанце које инхибирају хлађење и изазивају дехидрацију као што су алкохол, стимуланси, лекови, као и физиолошке промене повезане са старењем предиспонирају на „класични” или топлотни удар без напора (НЕХС), најчешће код старијих и немоћних особа током летњих ситуација са недовољном вентилацијом.
Мала деца имају специфичне физиолошке разлике у зависности од узраста које их чине подложнијим топлотном удару, укључујући повећан однос површине и масе (што доводи до повећане апсорпције топлоте из околине), неразвијен терморегулациони систем, смањену стопу знојења и смањен однос запремине крви према величини тела (што доводи до смањене компензаторне дисипације топлоте преусмеравањем крви у кожу).
Топлотни удар услед напора Топлотни удар услед напора (ЕХС) може се десити код младих људи без здравствених проблема или лекова — најчешће код спортиста, физичких радника на отвореном, или војног особља које се бави напорним активностима по топлом времену или код особа које пружају прву помоћ а које носе тешку личну заштитну опрему. У окружењима која нису само топла већ и влажна, важно је препознати да влажност смањује степен до којег се тело може охладити знојењем и испаравањем. Код људи и других топлокрвних животиња, прекомерна телесна температура може пореметити ензиме који регулишу биохемијске реакције неопходне за ћелијско дисање и функционисање главних органа.
Аутомобили
Када је спољна температура 21 °C, температура унутар аутомобила паркираног на директној сунчевој светлости може брзо премашити 49 °C. Мала деца или старији људи остављени сами у возилу су под посебним ризиком да подлегну топлотном удару. „Топлотни удар код деце и старијих особа може настати у року од неколико минута, чак и ако је прозор аутомобила мало отворен.” Пошто ове групе појединаца можда неће бити у стању да отворе врата аутомобила или да вербално (или звучно, унутар затвореног аутомобила) изразе нелагодност, њихову невољу можда неће одмах приметити други у близини. У 2018. години, 51 дете у Сједињеним Америчким Државама умрло је у врелим аутомобилима, што је више од претходног максимума од 49 забележеног 2010. године.
Пси су још осетљивији од људи на топлотни удар у аутомобилима, јер не могу да производе зној по целом телу како би се охладили. Препоручује се да се пас током врелих дана остави код куће са пуно воде, или, ако пас мора бити поведен са собом, може бити везан у хладовини испред одредишта и обезбеђен му пун суд воде.
Патофизиологија Патофизиологија топлотног удара укључује интензивно топлотно преоптерећење праћено отказивањем терморегулационих механизама тела. Тачније, топлотни удар доводи до запаљенских одговора и одговора коагулације који могу оштетити васкуларни ендотел и резултирати бројним компликацијама у вези са тромбоцитима, укључујући смањен број тромбоцита, њихово слепљивање и потиснуто ослобађање тромбоцита из коштане сржи.
Све већи број доказа такође сугерише постојање другог пута који лежи у основи топлотног удара, а који укључује ендотоксемију покренуту топлотом и вежбањем. Иако њен тачан механизам још није у потпуности разјашњен, овај модел теоретише да екстремно вежбање и топлота нарушавају цревну баријеру чинећи је пропустљивијом и омогућавајући липополисахаридима (ЛПС) из грам-негативних бактерија унутар црева да пређу у циркулаторни систем. Високи нивои ЛПС у крви могу затим покренути системски инфламаторни одговор и на крају довести до сепсе и повезаних последица као што су коагулација крви, вишеструко отказивање органа, некроза и дисфункција централног нервног система.
Дијагноза Топлотни удар је клиничка дијагноза, заснована на знацима и симптомима. Дијагностикује се на основу повишене телесне температуре (обично изнад 40 степени Целзијуса), историје изложености топлоти или физичком напору и неуролошке дисфункције. Међутим, висока телесна температура не указује нужно на присуство топлотног удара, као што је случај код људи који се баве спортовима издржљивости високих перформанси или код особа са грозницом. Код других особа са топлотним ударом, основна телесна температура није увек изнад 40 степени Целзијуса. Стога се топлотни удар прецизније дијагностикује на основу низа симптома, а не само одређеног температурног прага. Тахикардија (или убрзан рад срца), тахипнеја (убрзано дисање) и хипотензија (низак крвни притисак) су чести клинички налази. Они са класичним топлотним ударом обично имају суву кожу, док они са топлотним ударом услед напора обично имају влажну или знојаву кожу.
Мерење унутрашње телосне температуре (попут ректалне температуре) је преферирана метода за праћење телесне температуре у дијагностици и лечењу топлотног удара јер је тачнија од периферних телесних температура (попут оралне или аксиларне температуре).
Друга стања која се могу манифестовати слично топлотном удару укључују менингитис, енцефалитис, епилепсију, токсичност лековима, тешку дехидратацију и одређене метаболичке синдроме као што су серотонински синдром, малигни неуролептички синдром, малигна хипертермија и тиреотоксична криза.
Превенција Ризик од топлотног удара може се смањити поштовањем мера предострожности за избегавање прегревања и дехидратације. Лагана, широка одећа омогућава испаравање зноја и хлађење тела. Шешири широког обода у светлим бојама помажу да се спречи да сунце загреје главу и врат. Вентилациони отвори на шеширу ће помоћи у хлађењу главе, као и знојнице наквашене хладном водом. Напорно вежбање треба избегавати током топлог времена, посебно у сатима највишег сунца. Напорно вежбање такође треба избегавати ако је особа болесна, а интензитет вежбања треба да одговара нивоу кондиције. Треба избегавати боравак у затвореним просторима (попут аутомобила) без клима-уређаја или адекватне вентилације.
Током топлотних таласа и врућих сезона додатне мере које се могу предузети како би се избегао класични топлотни удар укључују боравак у климатизованим просторијама, коришћење вентилатора, често туширање хладном водом и повећање друштвеног контакта и провера добробити (посебно код старијих или особа са инвалидитетом).
По топлом времену, људи треба да пију пуно хладне течности и минералних соли како би надокнадили течност изгубљену знојењем. Жеђ није поуздан знак да је особи потребна течност. Бољи показатељ је боја урина. Тамножута боја може указивати на дехидратацију.
Неке мере које могу помоћи у заштити радника од топлотног стреса укључују: Познавање знакова/симптома болести повезаних са топлотом. Блокирање директног сунца и других извора топлоте. Често конзумирање течности, чак и када особе нису жедне. Ношење лагане, светле и широке одеће. Избегавање пића која садрже алкохол или кофеин.
Лечење Лечење топлотног удара укључује брзо механичко хлађење уз стандардне мере реанимације.
Телесна температура мора брзо да се снизи путем кондукције, конвекције или испаравања. Током хлађења, телесну температуру треба снизити на мање од 39 степени Целзијуса, идеално мање од 38–38,5 степени Целзијуса.
На терену, особу треба преместити у хладно подручје, као што је затворен простор или у хлад. Одећу треба скинути да би се подстакао губитак топлоте пасивним хлађењем. Методе кондуктивног хлађења попут потапања у ледену воду такође треба користити, ако је могуће. Евапоративно и конвективно хлађење комбинацијом прскања хладном водом или хладним облогама са константним протоком ваздуха преко тела, на пример помоћу вентилатора или клима-уређаја, такође је ефикасна алтернатива.
У болници, методе механичког хлађења укључују потапање у ледену воду, инфузију хладних интравенских течности, стављање облога од леда или влажне газе око особе и хлађење лепезом или вентилатором. Агресивно потапање у ледену воду остаје златни стандард за топлотни удар услед напора и такође се може користити за класични топлотни удар. Ова метода може захтевати труд неколико људи и особу треба пажљиво пратити током процеса лечења. Потапање треба избегавати код особе без свести, али, ако не постоји алтернатива, може се применити са главом особе изнад воде. Брзо и ефикасно хлађење обично поништава пратећу дисфункцију органа.
Некада се сматрало да је потапање у веома хладну воду контрапродуктивно јер смањује проток крви у кожи и тиме спречава да топлота изађе из језгра тела. Међутим, истраживања су показала да овај механизам не игра доминантну улогу у смањењу телесне температуре до којег доводи хладна вода.
Дантролен, мишићни релаксант који се користи за лечење других облика хипертермије, није ефикасан третман за топлотни удар. Антипиретици као што су аспирин и парацетамол такође се не препоручују као средство за снижавање телесне температуре у лечењу топлотног удара јер њихова употреба може довести до погоршања оштећења јетре.
Кардиопулмонална реанимација (ЦПР) може бити неопходна ако особа доживи срчани застој.