мини|250п|Карта каната Казањски канат (, ) је била средњовековна држава Татара, један од наследника Златне хорде, на месту где је била Поволшка Бугарска. Постојао је од 1438. до освајања Ивана Грозног 1552. Обухватала је Татарстан, Мариј Ел, Чувашију, Мордовију и делове Удмуртије и Башкортостана. Престоница је био Казањ.
Историја
Некадашње територије Волшке Бугарске (Казањски улус или Казањско војводство) су можда повратиле одређени степен независности у оквиру Златне Хорде која се распадала на прелазу из 15. века. Кнежевина је била самоуправна и одржавала је династију прабугарских владара. Без обзира на статус ове прото-државе, оснивач каната је био Улуг Мухамед, који је преузео титулу кана и узурпирао престо у Казању уз извесну помоћ локалног племства 1437. или 1438. године. Прелаз од локалне бугарске династије до Мухамеда довршио је његов син Махмуд 1445. године.
Током своје историје, канат је био склон грађанским превирањима и борби за престо. Канови су смењивани 19 пута за 115 година. Било је укупно петнаест владајућих канова, од којих су неки ступали на престо више пута. Кан је често биран из Генгизида од стране народног племства, па чак и од самих грађана.
Што се тиче историје каната, извори су оскудни. Не само да ниједан документ каната није преживео руско освајање, већ су чак и документи ране руске колонијалне управе (Приказ Казањског дворца) уништени током смутног времена.
Рана историја
Током владавине Улуга Мухамеда и његовог сина Махмуда, казанске снаге су неколико пута извршиле рацију на Велику московску кнежевину и њене подложне земље. Василиј II Московски који је учествовао у Великом феудалном рату против својих рођака, поражен је у бици код Суздаља и био приморан да плати откупнину Казањском кану.
У јулу 1487. године, велики кнез Иван III од Москве заузео је Казањ и поставио марионетског вођу, Мухамед-Амина, на казански престо. Након тога, Казански канат је постао протекторат Москве, а руским трговцима је било дозвољено да слободно тргују широм његове територије. Присталице уније између Османског царства и Кримског каната покушале су да искористе незадовољства становништва да изазову побуне (1496, 1500 и 1505), али са занемарљивим резултатима.
Године 1521, Казањ је изашао из доминације Москве, закључивши споразум о узајамној помоћи са Астраханским канатом, Кримским канатом и Ногајском хордом. Комбиноване снаге кана Мухамеда Гираја и његових кримских савезника тада су напале Москву.
Отпор
Део становништва наставио је да се опире руској власти све до 1556. Побуњеничке владе су формиране у Чалему и Мишатамаку, али пошто су Ногајци под Јали Акрамом често вршили рације на пољопривредно становништво, коалиција је пропала. После бруталне репресије против казањских побуњеника, њихови команданти су погубљени.
Према неким проценама, број становника бившег каната опао је за неколико хиљада током ратова. Администрација, позната као Казањска палата, предузела је насилну русификацију и христијанизацију Татара и других народа. Термин Казањско царство био је у употреби до 1708. године када је формирана Казањска губернија.
Економија thumb|лево|Још увек није јасно да ли је канат имао своју заставу. Ипак, Холанђанин Карлус (Карел) Алард је приметио да је Цезар од Татарије користио две заставе, а на првој је приказан Зилант. thumb|250п|Застава Казанског каната из XV века, као што је дато у П. Лукс-Вурму „Заставе ислама“:P. Lux-Wurm, „Les drapeaux de l'islam“ плава тканина са два репа. Плава боја се објашњава као традиционална за Турке и за државе наследнице Монголског царства Џингис-кана. Поред тога, Лук-Вурм извештава да су војне заставе Татара биле осовине украшене коњским реповима.
Градско становништво каната производило је посуђе од глине, ручне радове од дрвета и метала, кожу, оклопе, плугове и драгуље. Највећи градови су били Казањ, Арск, Жукотин, Кашан, Чали, Алат и Кори. Градско становништво је такође трговало са становништвом Средње Азије, Кавказа и Русије.
Друштво
Кан је управљао државом. Своје поступке заснивао је на одлукама и консултацијама кабинета или Дивана. Племство је обухватало редове bäk (бега), амира (емира) и морзе. Војна имања су чинили uğlan (улан), бахадир, içki (ички). Велику улогу је играло и муслиманско свештенство. Они су били подељени на säyet (сеид), şäyex (шеик), qazí (кази) и имаме. Улема, односно свештенство, имала је судску улогу и одржавала је медресе (школе) и мектебе (библиотеке).
Већину становништва чинили су qara xalıq (црни људи),,The designation "black" in Turkic culture was often used to refer to commoners, and not intended as a racial designation; on this point see also Khazars слободно муслиманско становништво које је живело на државној земљи. Феудалне земље су углавном насељавали çura (кметови). Ратни заробљеници су обично продавани у Турску или у Централну Азију. Повремено су продавани у оквиру каната као робови (qol), а понекад су били насељавани на феудалним земљама да би касније постали çura. Муслиманско и немуслиманско становништво каната је морало да плаћа јасак.
Референце
Литература
Viacheslav Shpakovsky, David Nicolle, Gerry Embleton, Armies of the Volga Bulgars & Khanate of Kazan, 9th–16th centuries, Osprey Men-at-Arms 491 (2013). Azade-Ayshe Rorlich, Origins of Volga Tatars in: The Volga Tatars, a Profile in National Resilience (1986). Muhammad Murad Ramzi (محمد مراد الرمزي) (1908), Talfīq al-akhbār wa-talfīḥ al-āthār fī waqāʼiʻ Qazān wa-Bulghār wa-mulūk al-Tātār (تلفيق الاخبار وتلقيح الآثار في وقائع قزان وبلغار وملوك التتار), First edition (الطبعة الاولي) Volume 1 (المجلد الاول) Printed at the Al-Karīmiyyah and Al-Ḥussayniyyah printing shop in the town of "Orenburg" upon committed expenses (طبع بالمطبعة الكريمية والحسينية ببلدة "اورنبورغ" على مصاريف ملتزمه).
Henry Hoyle Howorth, History of the Mongols, 1880, Part 2
Спољашње везе
Категорија:Казањ Категорија:Татарстан