мини|десно|200п|Хомеопатски лек Хомеопатија је псеудонаучни правац у алтернативној медицини чије темеље је поставио Самјуел Ханеман (1755—1843) 1796. године на основу своје доктрине да се „слично лечи сличним“, односно да ће супстанца која изазива одређене симптоме болести код здравих људи излечити сличне симптоме код болесника.
Ефикасност хомеопатских производа није већа од плацебо ефекта, што се показало у научним и клиничким студијама. Док су неке студије имале позитивне резултате, систематска евалуација објављених резултата хомеопатског лечења није доказала њихову ефикасност.
Присталице хомеопатије називају официјелну (школску) медицину алопатијом јер сматрају да се она служи грубим поступцима у лечењу пошто користи високе концентрације лекова који у организму изазивају промене супротне онима које изазива болест.
Историја мини|десно|200п|Слика приказује историјске фигуре и персонификацију хомеопатије како посматра бруталност медицине 19. века Хомеопате тврде да се хомеопатијом први бавио Хипократ око 400. године пре нове ере, прописивањем мале дозе корена мандрагоре за лечење лудила, иако је знао да он у много већим дозама изазива лудило. У 16. веку Парацелзус, зачетник фармакологије објавио је да човека лечи оно што га чини болесним. Самјуел Ханеман је ту доктрину назвао хомеопатијом и она је била посебно популарна крајем 18. века. Некадашња ефикасност хомеопатских препарата објашњива је чињеницом да су хомеопатске болнице биле стерилније од осталих, а за разлику од типичних доктора тог времена који су углавном чинили штету, у хомеопатским болницама нису чинили ништа (хомеопатија је вода). Одатле привид ефикасности, у поређењу са активно штетним методама. У то време није било модерне медицине нити икакве научне утемељености за терапију, док данас постоје објективна мерила ефикасности лекова.
На пример, за време епидемије колере у деветнаестом веку, смртност у Лондонској хомеопатској болници била је само трећину од оне у болници Мидлсекс. Док је страшна медицинска пракса попут пуштања крви или клистирања нестерилисаним инструментима била неупитно штетна, хомеопатски поступци бар нису деловали ни на штету ни на корист. Ханеман је одбацио ове, вековима величане праксе као ирационалне и ненаучне; уместо њих се залагао за употребу ниских доза основних лекова, промовишући нематеријални, виталистички поглед на функционисање живих организама, верујући да болести имају како физичке, тако и психичке узроке. Почео је да тестира ефекте које изазивају разне супстанце на људима процедуром која је касније названа хомеопатско потврђивање. Тестови су подразумевали да пацијенти тестирају ефекте супстанци записивањем свих њихових симптома као и стања при којима су се појавили. 1805 godine је објавио прву колекцију хомеопатских потврђивања, а 1810. године другу колекцију са 65 хомеопатских производа у књизи Materia Medica Pura. На основу ње је његов студент, Клеменс Мариа Франц фон Бонингхаусен објавио Терапеутски приручник (Therapeutic Pocket Book).
Легализација хомеопатије Јавно здравствено осигурање у већини земаља Европе (нпр. у Немачкој и Швајцарској) не обухвата хомеопатску терапију, али је могуће обухватити је приватним односно допунским осигурањем. Неки хомеопатски третмани су ипак обухваћени здравственим осигурањем у Француској, Данској и Луксембургу.
У Уједињеном Краљевству здравствено осигурање преко Националног здравственог сервиса (НХС) покрива део хомеопатских производа, без обзира на критике Британске медицинске асоцијације (БМА). Асоцијација је предлагала да хомеопатски производи морају на амбалажи да носе ознаку плацебо. О финансирању хомеопатије локално одлучује 211 независних клиничких група, од којих у 2015. години 174 (82%) не финансира хомеопатију. Број прописаних хомеопатских производа је у константном опадању, са преко 160.000 рецепата у 1996 години на око 10.000 рецепата у 2014. години.
У Европској унији хомеопатија је регулисана директивом 2001/83/EC. Од чланица Европске уније се тражи да хомеопатски производи (за оралну или екстерну употребу) могу да буду регистровани без доказа терапеутске ефикасности, уколико је разређење довољно да се њим може гарантовати безбедност производа; конкретно, не сме да садржи више од 1% минималне дозе која се користи у лековима. Другим речима, разређење мора да буде бар 2Ц, а у специјалним случајевима и веће. Хомеопатски производи регистровани без доказа о ефикасности морају да садрже следећа упозорења: хомеопатски производ без проверених терапеутских индикација и упозорење којим се пацијент саветује да се консултује са доктором у случају да се симптоми не повуку током употребе хомеопатског производа.
У САД је хомеопатија почела да се примењује 1825 године под утицајем Ханс Бирха Грама и брзо је постала популарна. 1890 године постојало је 93 школа медицине, са 14 потпуно хомеопатских и 8 еклектичких. 1900 године постојала је 121 школа са 121 укључујући 22 хомеопатске и 10 еклектичких. Број хомеопатских школа брзо је опадао током двадесетог века. Последња чисто хомеопатска школа затворена је 1920 године, иако су хомеопатски курсеви наставили да се нуде у Ханемановој медицинској школи у Филаделфији све до 1940. године.
Управа за храну и лекове (ФДА) је 1938. године одобрила употребу хомеопатских производа у САД, али уз значајне изузетке у поређењу са стандардним лековима. Ово су најочигледнији:Isadora Stehlin, Управа за храну и лекове Public Affairs Officer, "Homeopathy: Real Medicine or Empty Promises?" , December 1996 Није потребно да се пријављују Управи за храну и лекове. Изузети су од стандарда добрих пракси производње који се односе на контролу трајности производа. Изузети су од тестирања ефикасности готовог производа као и испитивања корисног дејства. Могу да садрже „много веће садржаје" алкохола од осталих лекова, који "не смеју да садрже више од 10 процената, а још мање у случају лекова за децу“
Хомеопатија је веома раширена у Индији због сличности са традиционалном фитотерапијом.
У Русији је хомеопатија званично призната дисциплина од 1995. године. Почетком 2017. године Руска академија наука (РАН) је прогласила хомеопатију лажном науком. У њеном меморандуму се наводи да принципи хомеопатије и теоретска објашњења механизама претпостављених дејстава "противрече познатим хемијским, физичким и биолошким законима, а убедљиве експерименталне потврде не постоје". Академија је препоручила Министарству здравља да хомеопатске препарате повуче из употребе у државним установама и да паковања са хомеопатским препаратима буду означена не само речју "хомеопатски" већ и натписом да немају доказану клиничку ефикасност ни намену.Меморандум №2 Комиссии РАН по борьбе с лженаукой и фальсификацией научных исследований - О ЛЖЕНАУЧНОСТИ ГОМЕОПАТII
У Србији је хомеопатија легализована Правилником о ближим условима, начину и поступку обављања метода и поступака традиционалне медицине 2007 године.Правилник о ближим условима, начину и поступку обављања метода и поступака традиционалне медицине За легализацију су се залагали тадашњи министар здравља Томица Милосављевић, Винка Којадиновић, самостални саветник при Министарству здравља, помоћница министра Снежана Симић, председница Удружења за јавно здравље Србије и Вук Стамболовић, координатор активности Секције за традиционалну медицину при овом Удружењу.Традиционална, комплементарна и алтернативна медицина у Србији: легализација и интеграција у здравствени систем Основа за доношење правилника био је прелиминарни каталог алтернативних пракси који је Радна група Секције за традиционалну медицину направила на основу магистарског рада Марије Кованџић.Прелиминарни каталог алтернативних пракси
Готово све методе из правилника, прелиминарног каталога и магистарског рада спадају у псеудонауку. Ментор магистарског рада је био Вук Стамболовић, а два (од три) члана испитне комисије (Снежана Симић и Слађана Јовић) су, уз ментора активно промовисала псеудонауку.Јавна одбрана магистарске тезе под називом „Алтернативне технологије унапређења здравља у Србији“ Од шест чланова радне групе Секције за традиционалну медицину, која је учествовала у изради правилника, само координатор је имао здравствено образовање, а од осталих пет чланова један поседује диплому спортског тренера. Сви чланови су активно промовисали здравствене ефекте неделотворних или делимично делотворних начина лечења, дијагнозе или превенције болести.
Агенција за лекове и медицинска средства Србије не проверава лековито дејство хомеопатских производа, битно је само да не праве додатну штету у организму. У поређењу са конвенционалним лековима хомеопатски производи на етикети не смеју да имају наведене конкретне терапијске индикације, морају да имају довољан степен разблажења лека који гарантује терапијску безбедност, и не могу да садрже више од једног дела матичне тинктуре на десет хиљада делова или више од 1/100 дела најмање дозе која се користи у алопатској (конвенционалној) медицини, када су у питању активне супстанце чије присуство у алопатском леку иначе намеће обавезу издавања уз лекарски рецепт.
Ханеманови принципи мини|десно|200п|Самјуел Ханеман Ханеманови принципи су следећи:Џорџ Витулкас - Хомеопатија - Медицина за нови миленијум, Адваита Сарајево. лечење се једино може обављати у складу са законима који владају у природи, није могуће лечење ван ових закона, болест као изоловани ентитет не постоји, постоје само људи који су болесни, да би лек био делотворан мора бити динамичан јер је и болест по својој природи динамична, у свим фазама болести пацијенту је потребан само један лек и све док се тај лек не пронађе болест неће бити излечена.
Општи хомеопатски принципи сличност (-{simillimum}-) - болест се третира леком који изазива исте симптоме као и сама болест, нпр. уколико обољење изазива повишену температуру преписаће се препарат који подиже температуру, што је супротно од принципа званичне медицине. динамизација (разређивање) - отопина се разређује дестилованом водом или алкохолом, односно ако је у питању чврста супстанца разређује се лактозом у процесу познатом као тритурација. сукусија (мешање) - разређене отопине се мешају великом брзином. холизам (целовитост) - хомеопати посматрају човека као целину и болест схватају као стање неравнотеже. Лековима настоје поново успоставити енергетску равнотежу - хомеостазу.
У хомеопатији важи правило слично се сличним лечи. На пример, ако су симптоми прехладе код пацијента слични знаковима тровања беладоном, употребиће се хомеопатски препарат направљен од беладоне. Лекови се узимају у екстремно разређеном облику. Уобичајено је да се ради о растворима где је један део лека растворен у 1.000.000.000.000 делова воде или другог растварача. Без обзира колико симптома пацијент имао, у једном моменту се узима само један лек који ће наводно бити довољан за све присутне симптоме.
Цветне капи Цветне капи се добијају стављањем цветова у посуду са водом и њиховим излагањем сунчевом светлошћу. Најпознатије су Бахове цветне капи, које је развио хомеопата Едвард Бах. Иако промотери ових производа са хомеопатама деле виталистички поглед на свет па за своје производе тврде да делују преко исте хипотетичке „животне силе", метода производње Бахових цветних капи је другачија. Они се производе на "нежније“ начине, попут стављања цветова у осунчану воду. Не постоје убедљиви научни или клинички докази који би показивали да су цветне капи ефективне.
Хомеопатија животиња Хомеопате често тврде како је хомеопатија ефикасна обзиром да се користи при лечењу животиња јеr код њих плацебо ефекат није могућ, међутим скинерова и павлољева истраживања показала су да су животиње склоне плацебу и сујеверју.