Ангела Доротеа Меркел (), рођена као Ангела Доротеа Казнер, (; Хамбург, 17. јул 1954) јесте бивша немачка политичарка. Обављала је функцију канцеларке Немачке 16 година.
Чланица је Хришћанско-демократске уније, од које је номинована на место канцелара СР Немачке на изборима за Бундестаг 2005. године. Након вишенедељног преговарања по завршетку избора, Ангела Меркел 22. новембра 2005. постаје прва канцеларка у историји Немачке. Била је на челу је „велике коалиције“ ЦДУ/ЦСУ и СПД. Успешно посредујући у преговорима око буџета ЕУ, Меркелова је стекла завидну репутацију на међународној сцени. Коалиција коју је водила Ангела Меркел је победила и на изборима 2009. године и на изборима 2013. године.
У спољној политици Меркелова је истицала међународну сарадњу, како у контексту ЕУ и НАТО, тако и јачање трансатлантских економских односа. Меркелова је 2008. године била председница Европског савета и играла је централну улогу у преговорима о Лисабонском споразуму и Берлинској декларацији. Владе Меркелове управљале су глобалном финансијском кризом 2007—2008 и европском дужничком кризом. Преговарала је о стимулативном плану Европске уније из 2008. године, који се фокусирао на инфраструктурну потрошњу и јавне инвестиције за сузбијање Велике рецесије. У унутрашњој политици, програм Меркелове, Energiewende, подржавао је развој обновљивих извора енергије и на крају укинуо употребу нуклеарне енергије у Немачкој. Реформе , реформа здравствене заштите, европска мигрантска криза 2010-их и пандемија ковида 19 били су главни проблеми током њеног канцеларског мандата. Меркелова је дала оставку на место лидера ЦДУ и није се кандидовала за пети мандат канцелара на савезним изборима 2021.
Биографија Ангела Меркел је рођена као Ангела Доротеа Казнер 1954. године у Хамбургу, Западна Немачка, као ћерка Хорста Казнера (1926—2011; рођена ), лутерански пастор и родом из Берлина, и његова супруга Херлинд (1928—2019; рођена Јентзш), рођена у Данцигу (данас Гдањск, Пољска), учитељица енглеског и латинског језика. Има двоје млађе браће и сестара, Маркуса Казнера, физичара, и Ирене Казнер, радног терапеута. Меркелова је у детињству и младости међу својим вршњацима била позната по надимку „Кази“, насталом од њеног презимена Казнер.
Меркелова је немачког и пољског порекла. Њен деда по оцу, Лудвик Казнер, био је немачки полицајац пољског етницитета. Након што је заробљен у Француској током Првог светског рата, придружио се Плавој армији и вероватно се борио против Немачке. Оженио се Меркелином баком Маргаретом, Немицом из Берлина, и преселио се у њен родни град где је поново радио у полицији. Године 1930. германизовали су пољско име Казмиерцзак у Казнер. Меркелини бака и деда по мајци били су политичар из Данцига Вили Јенч и Гертруд Алма (рођена Дранге), ћерка градског чиновника Елбага Емила Дрангеа. Од средине 1990-их, Меркелова је у неколико наврата јавно помињала своје пољско наслеђе и описивала себе као четвртину Пољакињу, али су њени пољски корени постали познатији као резултат биографије из 2013. године.
Религија је играла кључну улогу у миграцији породице Каснер из Западне Немачке у Источну Немачку. Меркелин деда по оцу је првобитно био католик, али је цела породица прешла на лутеранство током детињства њеног оца, који је касније студирао лутеранску теологију у Хајделбергу и Хамбургу. Године 1954, када је Анђела имала само три месеца, њен отац је примио пастора у цркви у (округ Перлеберг у Бранденбургу), који је тада био у Источној Немачкој. Породица се преселила у Темплин, а Меркелова је одрасла на селу северно од источног Берлина.
Меркелова се 1968. придружила Слободној немачкој омладини (ФДЈ), званичном комунистичком омладинском покрету који је спонзорисала владајућа марксистичко-лењинистичка Социјалистичка партија Немачке. Чланство је номинално било добровољно, али онима који се нису придружили било је тешко да се упишу на високо образовање. Она, међутим, није учествовала у секуларној церемонији пунолетства Jugendweihe, која је била уобичајена у Источној Немачкој. За то време, учествовала је на неколико обавезних курсева о марксизму-лењинизму, а њене оцене су се сматрале само „довољним“. Меркелова је касније рекла да је „живот у ДДР-у понекад био скоро удобан на одређени начин, јер су постојале неке ствари на које се једноставно није могло утицати“. Меркелова је у школи научила течно да говори руски, а награђена је за своје знање руског и математике, јер је била прва у разреду у овим предметима. Школско образовање је завршила са најбољом могућом просечном оценом 1,0.
Наставила је школовање на Универзитету Карл Маркс у Лајпцигу, где је студирала физику од 1973. до 1978. Док је била студент, учествовала је у реконструкцији рушевина бастиона Мориц, пројекту који су студенти покренули у циљу да створе сопствени клуб и рекреациони објекат у кампусу. Таква иницијатива је била без преседана у ДДР-у тог периода, а универзитет је у почетку одолевао захтевима. Уз подршку локалног руководства странке СЕД, пројекат је дозвољен.
Пред крај студија Меркелова је желела да добије место доцента на инжењерској школи. Као услов за добијање посла, Меркеловој је речено да ће морати да пристане да извештава о својим колегама официрима Штазија. Меркелова је одбила, користећи изговор да није довољно добро да чува тајне да би била ефикасан шпијун.
Меркелова је радила и студирала на Централном институту за физичку хемију Академије наука у Берлину-Адлерсхоф од 1978. до 1990. године. У почетку су она и њен муж сквотовали у Мите-у. На Академији наука постала је члан њеног секретаријата ФДЈ. Према речима њених бивших колега, она је отворено пропагирала марксизам као секретарица за „Агитацију и пропаганду”. Међутим, Меркелова је демантовала ову тврдњу и навела да је била секретарка за културу, што је укључивало активности попут набавке улазница за позориште и организовања разговора гостујућих совјетских аутора. Она је изјавила: „Могу да се ослоним само на своје памћење, ако се нешто покаже другачије, могу да живим са тим.
Након што је 1986. године стекла докторат (Dr. rer. nat.) одбранивши тезу о квантној хемији, радила је као научни истраживач и објавила је неколико академских радова. Године 1986. могла је слободно да путује у Западну Немачку да присуствује конгресу; такође је учествовала на вишенедељном курсу учења језика у Доњецку, у тадашњој Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици.
мини|Меркелова 2008. године
Пад Берлинског зида у новембру 1989. послужио је као катализатор за њену политичку каријеру. Иако није учествовала у масовним прославама у ноћи када је зид пао, Меркелова се месец дана касније укључила у растући демократски покрет, придруживши се новој партији Demokratischer Aufbruch (скраћено DA, или на српском „Демократски почетак“). Лидер странке Волфганг Шнур именовао ју је за портпарола странке за штампу у фебруару 1990. Међутим, откривено је да је Шнур служио као „неформални сарадник “ Штази, само неколико недеља уочи првих (и јединих) вишестраначких избора 1990. године, а касније је избачен из странке. Као резултат тога, ДА је изгубила већину своје изборне подршке, успевши да добије само четири места у Волкскамер-у. Међутим, пошто је ДА била чланица Алијансе за Немачку, која је убедљиво победила на изборима, ДА је постала део владајуће коалиције. Меркелова је именована за заменика портпарола ове последње владе пре уједињења под Лотаром де Мезијером.
Де Мезијер је био импресиониран начином на који је Меркелова поступала са новинарима који истражују Шнурову улогу у Штазију. Априла 1990. ДА се спојила са Источнонемачком Хришћанско-демократском унијом, која се заузврат спојила са западним парњаком након поновног уједињења.
1990—1994: министар за жене и омладину На савезним изборима у Немачкој 1990. године, првима који су одржани након поновног уједињења, Меркелова се успешно кандидовала за Бундестаг у парламентарној изборној јединици Штралзунд — Нордворпомерн — Риген у Северном Мекленбург-Западној Померанији. Добила је кључну подршку утицајног министра ЦДУ и председника државне партије Гинтера Краузеа. Она је поново бирана из ове изборне јединице (које су преименоване, са мало измењеним границама 2003.) на сваким изборима све док ЦДУ није изгубила из изборне јединице на савезним изборима 2017. Готово одмах по уласку у парламент, Меркелову је канцелар Хелмут Кол именовао за министра за жене и омладину у савезној влади.
У новембру 1991. Меркелова се, уз подршку савезне ЦДУ, кандидовала за државно руководство ЦДУ у покрајини Бранденбург, која је суседна Берлину. Изгубила је од Улфа Финка. У јуну 1993. Меркелова је изабрана за лидера ЦДУ у Мекленбург-Западној Померанији, наследивши свог бившег ментора Гинтера Краузеа.
Иако је Меркелова била мало заинтересована за политичку позицију као такву, она је описана као инструментална у изградњи њеног раног политичког имиџа. Током њеног мандата, влада је кодификовала право на предшколско образовање, иако је закон ступио на снагу тек 1996. У јуну 1992. године, § 218 StGB-а (немачки кривични закон), који је регулисао права на абортус, преписан је да дозвољава абортусе до 12. недеље трудноће. Иако се у то време лично противила абортусу, Меркелова је била уздржана током гласања о закону. Закон је касније поништио Савезни уставни суд на основу тога да мора постојати општа забрана абортуса.
1994—1998: министар за животну средину Године 1994. унапређена је на место министра за животну средину и нуклеарну безбедност, што јој је дало већу политичку видљивост и платформу на којој може да гради своју политичку каријеру. Као једну од Колових штићеница и његовог најмлађег министра у кабинету, Кол ju је често називао „моја девојка“ (). Током овог периода, била је блиско менторисана од стране Колa.
Као министарка животне средине, Меркелова је била кључна у успостављању Берлинске конференције Уједињених нација о климатским променама 1995. године . Често јој се приписује да је довела до њеног најзапаженијег резултата, прве међународне посвећености смањењу емисије гасова стаклене баште. Отприлике у то време, прво је ангажовала Бети Бауман, који је остао активан као близак саветник Меркелове. Герхард Шредер је рад Меркелове као министра животне средине критичми оценио као „бедан“.
1998—2000: генерални секретар ЦДУ Након што је Колова влада поражена на изборима 1998. године, Меркелова је именована за генералног секретара ЦДУ. Избори 1998. имали су широк утицај; ЦДУ је имао најгори учинак на савезним изборима од 1949. што је за резултат имало прву послератну левичарску владу Немачке, на челу са СПД-ом.
Након пораза на савезном нивоу, Меркелова је координисала низ изборних победа ЦДУ на шест од седам државних избора 1999. године, прекинувши дугогодишњу власт СПД-Зелених у Бундесрату. Након скандала око финансирања странке који је компромитовао многе водеће личности ЦДУ — укључујући самог Кола и његовог наследника на месту лидера странке Волфганга Шојблеа — Меркелова је јавно критиковала свог бившег ментора и заговарала нови почетак странке без њега.
Председник ЦДУ Меркелова је 10. априла 2000. изабрана да замени Шојблеа на месту председника ЦДУ, поставши прва жена на челу немачке партије. Њен избор је изненадио многе посматраче, јер је њена личност представљала контраст у односу на странку коју је изабрана да води; Меркелова је центристички протестант који потиче из претежно протестантске северне Немачке, док је ЦДУ социјално конзервативна странка у којој доминирају мушкарци са упориштем у западној и јужној Немачкој, а њена баварска сестринска партија, ЦСУ, има дубока католичка упоришта.