Самуило или Самуил (, ), син господара југозападне Македоније Николе, био је један од комитопула (κομητόπουλοι = „кнежевићи“ од κόμησ = „кнез“ и πῶλος = „неискусан младић“) и цар-аутократор () балканских Словена (976—1014) и Првог бугарског царства (997—1014). Први пут се помиње после смрти цара Петра (969). Заједно са својом поменутом браћом, он је тада „узбунио Бугарску“.
Према Срђану Пириватрићу: "... несумњив је бугарски карактер државе. Очигледан је у владарској институцији, преузетој од царства срушеног 971. године, исто тако и у црквеној, која је у поновном успостављању Бугарског царства одиграла неопходну улогу. Поменуте се и две протобугарске институције, кавхан и ичиргу боила, које показују бугарску традицију и на нижим инстанцама од врховних, црквених и владарских. Најзад, и Битољски натпис показује да је Јован Владислав себе сматрао за Бугарина, а своје поданике за Бугаре."
Самуило и његова браћа поново се јављају на историјској сцени тек после смрти Јована Цимискија (976). Одмах по смрти поменутог они су дигли устанак, који је био уперен против византијске власти. То је био одлучујући корак ка стварању Самуилове државе. Захваљући заузетости цариградске владе у унутрашњим претендентским бунама и у спољним заплетима у Азији, Симеон је, најпре, у друштву са старијом браћом, а после и без њих, нанео Византинцима многе поразе.
Самуило је отцепио од Византије подунавску Бугарску, Македонију изузев Солуна, Тесалију, Епир и Албанију са Драчем. Потчинио је себи све српске земље, заједно са Босном и Рашком, а Далмацију је опустошио све до Задра. Уједно је непрестано вршио притисак на Солун и предузимао испаде у Тракију, а продро је чак и до Пелопонеза.
У међувремену, византијски цар Василије II односећи успех за успехом над својим противницима, како спољним тако и унутрашњим, дејствовао је све јаче и јаче против Самуила на Балкану задајући му озбиљне тешкоће. Коначно у бици код Беласице Василије је довео Самуила до потпуног пораза (1014). Самуило је том приликом једва извукао живу главу утекавши у Прилеп. За собом је оставио 15.000 војника који су по наредби Василија ослепљени. Сваком стотом поштеђено је једно око да може да предводи остале. Такви су испраћени Самуилу, који је пред тим призором сасвим клонуо и духовно и телесно, да би после два дана завршио живот.
Порекло
мини|200п|Самуилов натпис нађен код села Герман (крај Преспанског језера). О Самуиловој младости не зна се много. Јиречек је на основу Зографског поменика из 16—17. века тврдио да је Шишман I родоначелник нове династије и оснивач „Западнобугарске државе“, а да је Самуило у ствари његов син, који је од папе тражио царску круну., Међутим, на основу Самуиловог натписа из села Герман (крај Преспанског језера) и допуна које је извршио епископ Михаило Деволски у Скиличиној Краткој историји, утврђено је да му је отац Никола, а мајка Рипсима (или Рипсимија), по свему судећи Јерменка, и да је имао три старија брата: Давида, Мојсија и Арона. Не само по мајчином имену, него и по именима појединих чланова његовог рода, која такође личе на јерменска (Алусијан, Прусијан и др.), и по сведочењу Стефана Таронског-Асолика, јерменског историчара с почетка 11. века, није искључено да Самуилов род води порекло од јерменских досељеника из Мале Азије који су се временом словенизирали.
Међутим, како истиче Острогорски, велико је питање колико је сведочанство овог јерменског писца релевантно, стога га вреди узимати с резервом., 286 Асолик за Самуила и његову браћу наводи да су -{komsajagk’n}- (синови кома). Ова сложеница настала је тако што су транскрибовани облик за κόμησ и дословни превод за πῶλος (-{jag}-) спојени вокалом а, који се умеће при грађењу сложеница, да би се завршили суфиксом за множину -{k}- и чланом -{n}-, који у овом случају иде на крај речи.
Као и у случају порекла Самуиловог рода, доста је расправљано и о значењу Николине титуле. У византијским изворима термин κόμησ има различита значења. У званичним списковима византијских функционера, овај термин се односи пре свега на војна лица, како у Цариграду тако и у темама.Види коментаре Ј. Ферлуге у: -{ВИИНЈ, III, 66-67}- У латинској верзији Скиличине хронике Никола носи назив -{comes}--а (--{itis}-, што у буквалном преводу значи пратилац) а синови -{comites}- (ном. мн. од -{comes}-). У рановизантијском односно позноримском периоду њу су носила војна лица која су била стационирана на одређеном подручју које је било потчињено војним заповедницима са титулом -{magister militum}-., 63
Међутим, питање је какво је њено значење у овом случају. Златарски наводи да овде тај термин није употребљен у том смислу, да одреди византијског војног заповедника. Напротив, он је ту реч повезао и по звучности а делимично и по значењу (свакако као војни термин) са општом старословенском речју -{къметъ}-, која је складу са старим текстовима, које он наводи, означавала „племенитог, истакнутог човека, који је био на високом месту у друштву, а самим тим и у војсци“. Према томе, Никола је засигурно био старешина словенске општине у Македонији и шеф локалне војске, која је отуда врбована. Таква словенска општина каква се јавља у изворима представљала је сама за себе сложено политичко тело, које се састојало не од десетине сеоских имања, већ од десетине градова и села са становништвом које је бројало и до десет хиљада душа. Колики је био њихов потенцијал, говори чињеница да је било таквих општина које су могле дати војску величине оних словенских хорди које су харале балканским тлом током 7. и 8. века.Златарски, История, I, 2, 604-06
Ово исто устројство словенских оштина у Македонији било је очувано и онда када су ондашњи Словени припојени Бугарској у 9. веку. Међутим, ради бољег и здравијег односа са централном управом, те словенске општине су за време кнеза Бориса ипак груписане у веће административне јединице, уз задржавање термина какви су -{къметство}- (што одговара термину -{comitatus}-) и -{къмет}- (κόμησ). И по карактеру и по дужности, ови кметови (или комити) су се уклапали у бугарске војводе-бољаре, које је Скилица помиње као οἱ μηγιστᾶνες – готово полунезависни господари који су располагали властитим утврђењима и војском. Неки од њих су били изборни, друге је постављао кнез или цар, али у сваком случају то су представљали најмоћније људе у својој области – μέγα δυνηθέντεζ (= велможе). Понекад би те велможе толико ојачале да су отворено иступале против централне власти, што је био случај са оцем комитопула.
Какву је улогу играо отац комитопула у самом устанку, немогуће је установити. Њега не спомиње ниједан поверљиви извештај нити документ. Он се нигде не среће као учесник како устанка, тако и онога што је следило после тога. Стога, из недостатка поузданих извора, Златарски претпоставља да је Никола умро још почетком устанка. Исто тако остаје нерешено којом је облашћу поменути управљао, а отуда се не може тачно одредити ни епицентар устанка. Међутим, ако се узме у обзир да је последњи бугарски патријарх Дамјан Дрстарски након покоравања Првог бугарског царства (971. ) избегао у Средец (данас Софија), како то наводи друга повеља Василија II (датована у 1020. ), према Златарском, може се претпоставити да је патријарх потражио прибежиште и заштиту у западним крајевима, којима су у то време могли управљати само комитопули. Према овој претпоставци, Никола је имао управу над софијском облашћу и данашњом северном Македонијом. Тамо је по свој прилици најпре центар устанка био Средец, јер је имао врстан географски и стратешки положај: кроз њега су ишли путеви, који су спајали југозападне и северозападне пределе Бугарске., I, 2, 606-09
Бугарска уочи појаве комитопула
Питање настанка Самуиловог царства изазива много дискусија и неслагања у науци. Према гледишту које заступају бугарски научници, међу којима и Васил Затарски, након покоравања источног дела некадашњег Бугарског царства од стране цара Јована Цимискија и образовања византијских провинција на њеном тлу, западни део, у чији састав су улазили данашња Македонија, јужна Албанија и Западна Мизија (од реке Колубаре са Сремом до Дунава и Етрополске и Ихтиманске планине) наставио је да постоји око пола века, захваљујући својевременом отцепљењу до којег је дошло услед устанка који се избио након смрти цара Петра (969)., I, 2, 603
Смрт цара Петра означила је почетак катастрофе која је била неминовна за Бугарску. Она је пролазила засигурно кроз један од најтежих момената свог постојања: наследници престола, Петрови синови Борис II и Роман налазили су се у Цариграду; у престоници царства и даље је било присутно ривалство између бољара, који је требало да реше у чије руке ће предати врховну власт. Да невоља буде још гора, североисточни део царства окупирали су Руси, спремни да одатле упадну свакога часа.Златарски, История, 562-63
Устанак комитопула
Како то тумачи Златарски, не позивајући се притом на било какав поуздан извор који би то потврдио, ситуација каква је описана у претходном одељку послужила је као добар повод за отворену побуну четворице браће: Давида, Мојсија, Арона и Самуила, познатих под именом комитопули, синове једног моћног комеса из западног дела царства.
Према Златарском циљ устанка комитопула је био следећи: да се отворено супротставе мешању Византије у унутрашње прилике; да се услед опасности, која би неминовно уследила са североистока и југа, отцепе од царства; и да се напослетку добро организују против било какве опасности, било то руска, византијска или нека са стране.
У сваком случају, под предводништвом комитопула, како тврди Златарски, устанак се брзо раширио на западни део царства: јасно се ставило до знања да се више неће признавати централна власт. Бугарски бољари у Преславу одлучили су одмах да траже повратак из Цариграда легитимним наследницима краља Петра, не би ли се спречило напредовање комитопула.
Како наводи Златарски, нема сумње да је све то што се десило у Бугарској забринуло тадашњег византијског цара, Нићифора II Фоку. Он је добро схватио да би успех комитопула, који су били непријатељски расположени према њему, могао да донесе Византији нове неприлике. Осим тога, рат са Арабљанима у Сирији је био у току, а у Цариграду је из дана у дан расла опозиција против њега. У таквој ситуацији од првостепене важности је било да одржи у Бугарској старо стање и могућност да утиче на тамошње прилике, па је у складу с тим одлучио да легитимним наследницима обезбеди престо. Али могуће је да је тиме желео да одржи унутрашње немире у Бугарској и на тај начин да разбије њену целовитост. У пролеће 969. Петрови синови Борис и Роман су послати у Преслав., I, 2, 564-66
Нови цар, Борис II (969—971), био је немоћан не само да води самосталну и енергичну политика, него и и да сачува интегритет државе. Сама чињеница, да је дошао на престо са сагласношћу и благословом византијског цара, покузује, да нити се у унутрашњој, нити у спољашњој политици било шта променило, а то је разуме се, није могло да донесе никакво олакшање земљи која је ионако пропатила. Дакле, појава Бориса II у Бугарској као легитимног наследника престола тешко да је могла имати било какав утицај да се заустави роварење комитопула. Како тврди Златарски, иако се не зна ништа о даљним акцијама поменуте браће, сама чињеница да је приликом другог напада Руса на Бугарску изостала помоћ из западних делова, говори о томе да су комитопули наставили с одметништвом и под нови царем., I, 2, 567
Међутим цело ово излагање, уобичајено за бугарске научнике, пре би се могло сврстати у хипотезе, јер, како је то утврдио Острогорски, ово тумачење нема основа у изворима. Извори ћуте када је реч о периоду 969—976, уколико се да прихватити да се побуна комитопула, коју спомиње Скилица на оном месту где спомиње и смрт цара Петра (-{Skylitzes-Cedr. II. 343-44}-) збила 969. Овај Скиличин податак (-{Skylitzes-Cedr. II. 347}-) доста се произвољно ставља у 969. и сасвим се произвољно тумачи као сведочанство о устанку комитопула те године. Пре ће бити, наставља Острогорски, да Скилица узгред спомиње њихов устанак, антиципирајући тај догађај., 287-88