Самуилово царство (понекад Македонско, Македонско-словенско, Западнобугарско или Бугарско царство) је историографски назив за средњовековну јужнословенску државу, која је проистекла из устанка Комитопула (синова кнеза Николе) против византијске власти, који је избио 976. године. Свој врхунац достигла је за време владавине цара Самуила. После пораза на Беласици и Самуилове смрти (1014), његов синовац Јован Владислав је убиствима уже Самуилове породице преузео власт. Византија је након тога успела да победи устанике и да након смрти Владислава приликом одбране Драча (1018) победнички уђе у Охрид и сруши Самуилово царство.

Државне традиције Самуиловог царства су накратко обнављане у два наврата, за време каснијих словенских устанака против византијске власти: 1040. — под Петром Дељаном 1072. — под Ђорђем Војтехом (односно Константином Бодином)

Спорови око тога да ли је Самуилова држава била не само јужнословенска у општем смислу, већ и македонска, односно бугарска или западнобугарска (у ужем смислу), воде се почевши од 19. века, првенствено у регионалним историографијама, а исти спорови су често имали и политичке конотације, како у новијој прошлости тако и у садашњости.

Устанак Комитопула

Византинци су након освајања бугарског царства, 971. године, завели окрутну управу у Македонији због чега је 976. године букнуо устанак против Византије. На челу устанка нашла су се четири сина војводе-комите Николе — комитопули: Давид, Арон, Мојсије и Самуило. Током побуне у борби су погинули Давид (убили су га македонски Власи на планинама између Преспе и Костура) и Мојсије (приликом напада на Сер), док су Арон и Самуило успели да протерају Византинце из Македоније. Међу браћом је дошло до неслагања око наставка деловања јер је Арон био за постизање споразума са царем Василијем II, док је Самуило био за независност државе, које се окончало Ароновом смрћу по Самуиловој наредби. Подизање побуне чији је циљ било стварање словенског царства позивајући се на традиције Првог бугарског царства привукла је 979. године устанку некадашње бугарске принчеве Бориса и Романа који су живели у Цариграду. Током пута Борис је убијен, јер су га Бугари због грчке одеће заменили за Византинца, међутим Роман је стигао до Видина, али није наишао на одушевљење народа. Самуило му није предао власт иако је он на њу полагао право, тако да се Роман највероватније морао задовољити положајем намесника у Скопљу.

Самуилова освајања мини|150п|Самуило, реконструкција

Самуило је кренуо да проширује своје земље користећи се унутрашњим сукобима у Византији и њеном заузетошћу на другим странама, првенствено побунама у Малој Азији (побуна Варде Склира). Већ 979. године продире у Тесалију и неуспешно опседа Ларису, међутим град већ 983. године успева да заузме, преселивши тамошње Словене у Македонију. Ширење словенског устанка приморало је младог цара Василија II да 986. године крене на Софију, која је тада била најисточнији Самуилов посед. Међутим, Византинци нису отпочели опсаду града већ су задовољили блокадом коју су после три недеље морали да подигну због недостатка хране и повуку се ка Цариграду. Током повлачења словенска војска их је, предвођена самим Самуилом, сачекала у кланцима Трајанових врата (битка код Тројанових врата) и разбивши 17.08. 986. године у потпуности византијску војску. Последица овог пораза било је избијање грађанског рата у Византији који је паралисао сваки покушај да се устанак угуши. Василије је након три године сукоба уз помоћ Руса успео да поврати контролу над Царством, али је за то време Самуило је направио поход на запад заузевши скоро све српске земље (Дукљу, Травунију, Босну, Рашку), да би 989. године заузео Бер и Српчиште (Србицу). Приликом заузимања Дукље заробљава Јована Владимира, али га врло брзо враћа на дукљански престо као мужа своје ћерке Косаре и свог зета. Већ наредне године Самуило осваја Епир и Драчку тему, припојивши својој држави и сам Драч, који му је највероватније предао његов таст и управник града Јован Хрисилије.

Његовој држави припојени су: Епир, Тесалија, Дукља, Рашка, Босна, Травунија, Срем, данашња Албанија и Подунавска Бугарска. Самуило се након тога прогласио за цара, позивајући се на титулу Симеона Великог.

Црквено уређење мини|десно|170п|Тлоцрт Самуилове безилике на преспанском острву Светог Ахилија

Упоредо са изградњом државе, Самуило је приступио и преуређењу црквених односа на ослобођеним подручјима. Поред бројних епархија које су раније припадале старој Бугарској патријаршији из времена царева Симеона и Петра, нова Самуилова држава је постепеним ширењем обухватила и неке епархије које су припадале суседним византијским митрополијама, као што су Драчка или Солунска. Након разних промена и премештања црквеног средишта (из Доростола и Сердике у Воден и Моглен), Самуило је крајем 10. века ради стварања обједињене црквене власти уредио ново црквено средиште у Преспи, где је на острву Светог Ахилија подигао велики саборни (катедрални) храм, као средиште преспанског архиепископа. Делимично сачувани натпис из поменутог храма сваедочи да је Преспанска архиепископија око 1000. године обухватала осамнаест епархија, од којих се у поменутом натпису данас распознају називи само девет: Видин, Главиница, Бер, Битољ, Велбужд, Селасфор (Девол), Скопље, Сердика и Едеса (Воден). Током времена, упоредо са порастом значаја Охрида као центра политичке власти, у тај град је током познијих година Самуилове владавине пренето и седиште архиепископије, која се такође сматрала и патријаршијом.

Почетак пропасти мини|Војска Нићифора Урана побеђује Бугаре

Самуило 996. године креће у нови поход потукавши Византинце под Солуном, после чега се још више оснажује и 997. године продире до Коринта и Пелопонеза. Међутим на повратку код Сперхија Византинци предвођени Нићифором Ураном у ноћном нападу наносе страховит пораз Словенима. У борбама је сам Самуило тешко рањен и једва је успео да се спасе са сином, док је у борби заробљено око 12 000 његових војника. Исте године Уран покреће прву успешну офанзиву на Самуилову државу и готово несметано пљачка и плени скоро три месеца.

Самуило 1001. године покреће офанзиву ка Хадријанопољу и Цариграду, али у тај сукоб окончава 1004. године његовим поразом, мада су његове трупе преко Филипоља стигле до Хадријанопоља. Последица тога је византијско заузимање скоро половине његове земље. Док је Самуило надирао ка Хадријанопољу, Василије је 1002. године заузео север данашње Грчке. Самуилов зет Добромир предаје Бер без борбе добивши заузврат титулу антипата. Војсковођа Димитрије Тихонас предаје Колиндрон, под условом да он и његове трупе добију слободан пролаз ка средишту Самуиловог царства. Следеће на удару било је Српчиште које јуначки бранио војвода Николица, али је град на крају ипак пао у Василијеве руке, а Николица у заробљеништво. Василије је тако овладао целом Тесалијом, а на повратку у Солун заузима Воден повративши тако контролу над целокупном Егејском Македонијом. Василије се потом окреће северу државе и, док Самуило на Велику Госпојину 1003. године упада и пљачка Хадријанопољ, заузима Видин и креће на Скопље. Самуило (који се после упада у Хадријанопољ брзо повукао ка Македонији) је покушао да на Вардару заустави Василијев продор, међутим византијски цар односи још једну велику победу. Након тога Василије улази у Скопље које му је предао намесник града и бугарски принц Роман. Цар је на повратку покушао да освоји и Перник на Струми, али му то не полази за руком, а Самуило 1004. године покреће своју последњу офанзиву и бива под Солуном поражен. Велики Василијеви успеси уверили су многе да је он сигурни победник, тако да су му 1005. године Драч предали Самуилов зет Ашот и таст Јован Хрисилије, исти онај који 15 година раније град предао Самуилу када је деловало да ће он бити победник у рату.

Последњи неуспеси у борбама довели су до промене у Самуиловој тактици. Уместо дотадашњих офанзива, он је почео да утврђују је средиште своје државе Пелагонијску равницу и прилазе њој, спремајући се за одсудну одбрану. У клисури Струмице коју творе Беласица и Огражден он је подигао јаку утврду онемогућивши на тај начин прилаз Пелагонији у шта се почетком 1014. године уверио и сам Василије II који је туда покушао да се пробије. Искусни Василије је тада наредио Нићифору Ксифији, стратегу македонске теме, да покуша да преко Беласице заобиђе Самуилове положаје, што је овај и учинио. Тако су се Самуилове трупе нашле између чекића и наковња и 29.07. 1014. године византијска војска, под командом цара Василија II до ногу их је потукла у бици на Беласици. Самуило је успео да се спасе и склони у Прилеп, док је Василије неуспешно покушао да заузме Струмицу која је одолела његовој опсади. Заробљени на Беласици, њих око 15 000 (број је претјеран), је по царевој наредби ослепљено, док је сваком стотом или хиљадитом остављено по једно око да би могао да води остале. Због ове суровости цар Василије II је добио надимак Бугароубица. Када је Самуило видео своју оковану и ослепљену војску умро је на месту од срчане капи 6. октобра 1014. године.

Пропаст државе мини|Самуилова тврђава у Охриду

Самуила наслеђује његов син Гаврило Радомир, али је држава коју је преузео већ стајала на стакленим ногама. У наставку офанзиве Василије је овладао Штипом и Прилепом, Мелник му се сам предао, док је Битољ (у коме се налазио Радомиров дворац) спалио, након чега се враћа да презими у Солуну. У априлу наредне године Василије поново осваја Воден, који се у међувремену одметнуо од његове власти. Након тога Радомир шаље посланика цару преко кога нуди закључење мира и своју лојалност, али Василије одбија његову понуду и покреће нову офанзиву ударивши на могленски крај. Жесток отпор који је у Моглену Константину Диогену и Нићифору Ксифији пружио војвода Ивац приморао је самог Василија да дође под град и тек је тада након страховитих борби град заузет, а мало затим заузета је и Нотија. О жестини борби најбоље говоре чињенице да је тврђава након тога спаљена и разрушена, а месно становништво пресељено чак на други крај царства у Јерменију, у околину Васпуракана.

После ових пораза на долази до промене власти у некадашњој Самуиловој држави, вероватно током септембра 1015. године. Самуилов синовац Јован Владислав (син Арона који је по Самуиловој наредби убијен) у лову недалеко од језера Петриска убија свог брата и цара Гаврила Радомира и преузима власт. Да би обезбедио своју власт Владислав убија и његову жену, а њиховог сина ослепљује. Има индиција да је ово учињено уз подршку Византије, јер је Василије са новим владаром закључио мир, међутим непријатељства су ускоро поново обновљена.

Василије овог пута продире до самог Охрида, али га напади војводе Ивца на његову позадину приморавају да се врати. Ивац се пред царем повукао у планине, након чега се он бацио на заузимање преосталих западних делова Самуиловог царства, заузевши тврђаве Термицу (недалеко од Бањског крај Струмице) и Бојану (поред данашње Софије).

Јован Владислав (творац чувеног Битољског натписа) је у циљу осигуравања своје власти, на превару довукао у Преспу српског кнеза и Самуиловог зета Јована Владимира, где је, према његовој хагиографији, убијен на црквеном прагу по његовој наредби 22.05. 1016. године. Крајем лета Василије је поново покушао да освоји Перник, али се после тромесечне (88 дана) опсаде повукао необављена посла, јер је храбра одбрана предвођена војводом Кракром пружила јуначку одбрану. Током пролећа 1017. године Василије заузима Вишеград, Бер, Острово и Молиск, а потом и Сетину. У борбама око Сетине, показало се колико су се тамошњи Словени плашили Василија, јер су на саму његову појаву побегли из скоро добијене битке против Византинаца предвођених Константином Диогеном.