Туберкулоза

Туберкулоза (јектика, сушица; — верем), заразна је болест коју изазива бактерија -{Mycobacterium tuberculosis}-.

Деведесет посто свих заражених има латентни облик болести без изражених симптома. Сваке године од туберкулозе умире два милиона људи, што чини туберкулозу најсмртоноснијом заразном болешћу после сиде.

Класични симптоми активне ТБ инфекције су хроничан кашаљ са крвавим испљувком, повишена температура, ноћно знојење и мршављење. (ТБ се некада називала „сушица“ због тога што су заражене особе губиле тежину.) Инфекција других органа изазива различите симптоме. Дијагноза активне ТБ ослања се на радиологију (најчешће рендгенски снимак плућа), као и микроскопско испитивање и микробиолошку анализу телесних течности. Дијагноза латентне ТБ се ослања на туберкулински кожни тест (ТСТ) и анализе крви. Лечење је тешко и захтева узимање више антибиотика током дужег периода. Особе са којима је контактирано се такође проверавају и по потреби лече. Отпорност на антибиотике је све већи проблем код инфекција мултирезистентне туберкулозе (МДР-ТБ). Да би се спречила појава ТБ, људи се морају тестирати на ову болест и вакцинисати вакцином -{bacillus Calmette—Guérin}-.

Стручњаци сматрају да је једна трећина светске популације заражена бактеријом -{„M. tuberculosis“}-, док је брзина појављивања нових инфекција једна у секунди. Процењује се да је 2007. на глобалном нивоу било активно 13,7 милиона хроничних случајева. Током 2010. се, по процени, појавило 8,8 милиона нових случајева, као и 1,5 милиона повезаних смртних случајева, углавном у земљама у развоју. Апсолутан број случајева туберкулозе опада од 2006, док број нових случајева опада од 2002. Туберкулоза није равномерно распрострањена у свету. Позитивне резултате на туберкулинским тестовима добија око 80% становништва у многим азијским и афричким земљама, док Сједињеним Државама исти резултат добија само 5–10% становништва. Туберкулозу чешће добијају становници земаља у развоју због слабијег имунитета. Ове особе обично добијају туберкулозу зато што су заражене вирусом ХИВ-а, након чега добијају сиду.

Туберкулоза је била описивана у још у древним медицинским текстовима, али је тек у 19. веку идентификована као посебна болест. Подстицај истраживању је била индустријска револуција и нагли прилив становништва у градове где се болест почела брзо ширити међу сиромашним радницима. Туберкулоза је, слично као и колера, довела до преиспитивања хигијенских навика у сврху превенције.

Немачки доктор Роберт Кох је, 24. марта 1882, открио узрочника туберкулозе.,. Тек је откриће антибиотика 1946. године омогућило адекватно лечење. Дуго се сматрало да ће туберкулоза с временом бити искорењена, али је то мишљење у последње време драстично промењено. Разлог томе је интензивирање протока људи који шире заразу, епидемија сиде која слаби имунолошки систем болесника и откриће врста бактерија које су отпорне на антибиотике.

Знакови и симптоми мини|320px|Наведени су главни симптоми разних облика и стадијума туберкулозе. Симптоми различитих облика се увелико преклапају, док су неки изразитије (али не у потпуности) специфични за поједине облике. Истовремено може постојати више облика болести.

Туберкулозом се може заразити било који део тела, но најчешће до заразе долази у плућима (плућна туберкулоза). До екстрапулмоналне туберкулозе долази кад се жариште инфекције налази ван плућа, а екстрапулмонална туберкулоза може постојати истовремено с плућном. Општи знакови и симптоми су грозница, дрхтавица, ноћно знојење, губитак апетита, мршављење и замор.

Плућна туберкулоза Уколико се особа зарази туберкулозом, у чак око 90% болесника инфекција захвата плућа. Симптоми могу бити бол у грудима и дуготрајан кашаљ праћен искашљајем. Око 25% болесника нема никакве симптоме (односно, болест је “асимптоматска”). Специфично посебно за туберкулозу је да се често у искашљају налази мала количина крви (в. искашљавање крви). У ретким случајевима, болест може оштетити плућне артерије, изазивајући обилно крварење које се назива Расмусенова анеуризма. Туберкулоза може прећи у хроничну болест и изазвати опсежне ожиљке у горњим режњевима плућа. Горњи режњеви су уједно и најчешће захваћени болешћу. Разлог томе је непознат, али се сматра да се можда ради о томе да је струјање ваздуха у горњим режњевима плућа изразитије него у доњима, или је узрок слабији проток лимфе.

Екстрапулмонална туберкулоза У 15–20% случајева активне болести, долази до расапа ван дисајног система, што узрокује друге облике туберкулозе. Туберкулоза ван дисајног система се назива “екстрапулмоналном туберкулозом”. Екстрапулмонална туберкулоза се чешће развија код имуносупримираних особа и код мале деце. До екстрапулмоналне туберкулозе долази у више од 50% болесника заражених ХИВ-ом. Најчешћа места на којима се екстрапулмонална туберкулоза појављује су плућна марамица (туберкулозни плеуритис), централни нервни систем (туберкулозни менингитис), и лимфни чворови (шкрофуле на врату). Екстрапулмонална туберкулоза може захватити мокраћни или репродуктивни систем (урогенитална туберкулоза), потом кости и зглобове (Потова болест кичме), као и друге локализације у телу. Кад се болест прошири на кости, назива се „коштаном туберкулозом“, која представља облик остеомијелитиса. Потенцијално опаснији, по телу проширенији облик ТБЦ назива се дисеминирана туберкулоза, познатом и под називом милијарна туберкулоза. Милијарна туберкулоза представља око 10% случајева екстрапулмоналне болести.

Узроци Микобактерије

мини|Скенирани електронски микрограф бактерије -{Mycobacterium tuberculosis}-

Главни узрочник ТБ је -{Mycobacterium tuberculosis}-, мали, аеробни непокретни бацил. Многе јединствене клиничке карактеристике овог патогена изазива његов висок садржај липида. Ако се обави бојење по Граму, МТБ се веома слабо показује као „Грам-позитивна“ или не задржава боју због тога што зид ћелије има висок садржај липида и миколинске киселине. МТБ може да издржи слаба средства за дезинфекцију и недељама може да преживи у сувом стању. У природи, бактерија може да расте само у ћелијама организма домаћина, али „M. tuberculosis“ се може узгајати у лабораторији.

Помоћу хистолошког бојења искашљаних узорака шлајма, научници могу да идентификују МТБ под стандардним (светлосним) микроскопом. (Шлајм се назива и „испљувак“.) МТБ задржава извесне боје чак и након третирања киселим раствором, тако да се класификује као бацил отпоран на киселине (АФБ). Најчешће су две технике бојења код отпорности на киселине: бојење по Цијел-Нилсену, које боји АФБ бактерије светлоцрвено, тако да јасно одударају од плаве позадине, и бојење орамин-родамином праћено флуоресцентном микроскопијом.

-{M. tuberculosis}- комплекс (МТБЦ) обухвата још четири микобактерије које изазивају ТБ: -{M. bovis}-, -{M. africanum}-, -{M. canetti}- и -{M. microti}-. -{M. africanum}- није распрострањена, али је значајан узрочник туберкулозе у неким деловима Африке. M. bovis је била значајан узрочник туберкулозе, али је увођење пастеризованог млека значајно елиминисало ову микобактерију као проблем јавног здравља у развијеним земљама. M. canetti је ретка и изгледа да се јавља само на Афричком рогу, иако се неколико случајева јавило и код афричких емиграната. M. microti је такође редак и углавном се јавља код људи који пате од имунодефицијенције, али се овај патоген можда јавља чешће него што мислимо.

У друге познате патогене микобактерије спадају: -{M. leprae}-, -{M. avium}- и -{M. kansasii}-. Последње две врсте се класификују као „нетуберкулозне микобактерије“ (НТМ). НТМ не изазивају ТБ нити лепру, али изазивају плућне болести које личе на ТБ.

Фактори ризика

Неколико фактора чини људе подложнијим ТБЦ инфекцијама. Начелно, најзначајнији фактор ризика је ХИВ; 13% свих случајева оболелих од ТБЦ-а инфицирано је вирусом ХИВ-а. Овај проблем је уобичајен у подручју подсахарске Африке, где су стопе ХИВ-а високе. Међу људима без ХИВ-а који су инфицирани туберкулозом, око 5–10% развије активну болест током њиховог животног века; у контрасту с тим, 30% осова коинфицираних са ХИВ развије активну болест.

Туберкулоза је у блиској вези са пренасељеношћу и лошом исхраном. Ова веза чини ТБЦ једном од главних болести сиромашних. Следећи типови људи су у групи високог ризика у погледу ТБЦ инфекција: особе које убризгавају забрањене дроге, становници и запослени на местима где се окупљају подложне групе људи (на пример, затвори и склоништа за бескућнике), сиромашни људи који немају одговарајућу здравствену заштиту, високоризичне етничке мањине, деца која су у блиском контакту са високоризичним особама, као и здравствени радници који опслужују ове пацијенте. Још један значајан фактор ризика је хронична болест плућа. Силикоза повећава ризик око 30 пута. Код људи који пуше цигарете ризик од ТБЦ-а је скоро двоструко већи него код непушача. Нека друга стања болести такође могу да повећају ризик од развоја туберкулозе, укључујући алкохолизам и дијабетес (троструки ризик). Неки медикаменти, као што су кортикостероиди и инфликсимаб (анти-ТНФ-алфа моноклонско антитело) су изузетно велики фактори ризика, посебно у развијеним земљама. Такође, постоји и генетска склоност, али научници нису дефинисали њен значај.

Механизам мини|Кампање јавног здравља 1920-их година покушале су да зауставе ширење ТБЦ-а.

Преношење Када особе са активним плућним ТБЦ-ом кашљу, кијају, говоре, певају или пљуну, оне избацују заразне аеросол капљице пречника 0,5 до 5 µm. Једним кијањем се може ослободити до 40.000 капљица. Свака капљица може да пренесе болест, јер је инфективна доза туберкулозе врло ниска. (Особа која удахне мање од 10 бактерија може се заразити).

Људи који су у дужем, честом или блиском контакту са особама са ТБЦ-ом имају висок ризик од инфицирања, са процењеном стопом инфекције од 22%. Једна особа са активном али нелеченом туберкулозом може да зарази 10–15 (или више) других особа годишње. Обично једино особе са активном ТБЦ преносе болест. Особе са латентном инфекцијом се не сматрају заразним. Вероватноћа преношења са особе на особу зависи од неколико чинилаца. Међу овим чиниоцима су број заразних капљица које носилац избацује, ефикасност проветравања окружења у коме се особа налази, дужина изложености, вируленција соја -{M. tuberkulozis}-, као и ниво имунитета неинфициране особе. Да би се спречила каскада ширења са особе на особу, треба одвојити људе са активном („отвореном“) ТБЦ и ставити их на режим са антитуберкулинским лековима. После око две недеље ефикасне терапије, особе са нерезистентним активним инфекцијама обично више нису заразне за друге. Уколико се неко ипак инфицира, обично је потребно три до четири недеље, пре него што новозаражена особа постане довољно инфективна, да преноси болест другима.

Патогенеза Код око 90% људи инфицираних са -{M. tuberculosis}- јавља се асимптоматска, латентна ТБЦ инфекција (понекад називана ЛТБИ). Код ових особа постоји свега 10% вероватноће да ће током живота латентна инфекција напредовати у отворену, активну форму туберкулозе. Код особа са ХИВ-ом, ризик да ће се развити активна ТБЦ расте на скоро 10% годишње. Уколико се не примењује ефикасна терапија, стопа смртности код случајева активне ТБЦ је до 66%.

ТБЦ инфекција почиње онда када микобактерије стигну у плућне алвеоле, где продиру и реплицирају се унутар ендозома алвеоларних макрофага. Примарно место инфекције у плућима, познато као „Гоново жариште“, налази се или у горњем делу доњег режња, или у доњем делу горњег режња. Туберкулоза плућа такође може настати путем инфекције из крвотока, што је познато као Сајмоново жариште. Инфекција Сајмоново жариште је карактеристична за горњи део плућног крила. Овим хематогеним путем може такође доћи до ширења инфекције до удаљенијих места, као што су периферни лимфни чворови, бубрези, мозак и кости. Туберкулоза напада све делове тела, мада су из непознатих разлога ретко предмет напада срце, скелетни мишићи, панкреас и штитна жлезда.