Милутин Бојић (Београд, 19. мај 1892 — Солун, 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и војник.

Рођен у Београду, почео је да пише поезију у раном детињству и објавио је бројне књижевне критике под псеудонимом док је још био тинејџер. Дошао је до изражаја током Балканских ратова, пишући о својим искуствима на територијама које су недавно освојене од Османског царства. Избијање Првог светског рата прекинуло је Бојићеве студије на Универзитету у Београду и приморало га да одложи женидбу са својом девојком, Радмилом Тодоровић. Пар је био раздвојен у хаосу рата, а Бојић је напустио Београд са породицом и преселио се у Ниш, где је радио као војни цензор и писао чланке за локалне новине како би платио породичне рачуне. У октобру 1915. године, српска војска је преплављена комбинованом аустроугарском, бугарском и немачком инвазијом и приморана је да се повуче у неутралну Грчку преко Албаније. Бојић и његов млађи брат придружили су се егзодусу, марширајући неколико недеља кроз Косово, Црну Гору и северну Албанију, где су се коначно поново срели са Бојићевом вереницом. Бојићу није било дозвољено да прати брата и вереницу на броду који је био намењен Италији јер је био у бојним годинама и морао је да настави марш до Грчке без њих.

Почетком 1916. године, Бојић је стигао до грчког острва Крф, где је регрутован да ради за српску војну обавештајну службу у Првом светском рату. Тог лета је пребачен у Солун, где је наставио да ради за војску. У августу је добио одсуство и отпловио је у Француску, где се поново срео са својом вереницом и братом. Бојић се вратио у Грчку неколико недеља касније и у септембру следеће године му је дијагностикована туберкулоза. Захваљујући политичким везама својих покровитеља, успео је да пронађе негу у ексклузивној војној болници у Солуну, али до краја октобра његово стање се погоршало. Умро је почетком новембра у 25. години. Првобитно је сахрањен на савезничком војном гробљу у Зејтенлику, али су 1922. године његови браћа и сестре пренели његове остатке у Београд, где су поново сахрањени поред остатака његових родитеља.

Бојићева популарност је експоненцијално расла након његове смрти. Многе његове песме добиле су широко признање критике због приказа повлачења српске војске током зиме 1915–16. и њеног боравка на Крфу, где су хиљаде војника подлегле болестима и исцрпљености и сахрањене на мору. Бојићево дело је остало популарно у Југославији током већег дела 20. века, учвршћујући његову репутацију једног од највећих српских песника романтичарског периода.

Биографија

Породица мини|Фотографија Милутина Бојића са његовим потписом. Милутин Бојић је рођен у Београду 19. маја 1892. године, као најстарије дете Јована и Софије Бојић (рођене Богојевић). Бојић је одрастао на самом улазу у данашњу Палилулу, где су имали пространо имање. Породица његовог оца је пореклом из Херцеговине. Након Првог српског устанка, Бојићев прадеда је побегао из своје домовине и настанио се у аустроугарском граду Семлину (данас Земун) како би избегао османски прогон. Бојићев отац и деда су рођени на Семлину и били су угледни чланови младе српске заједнице у граду. Године 1875, Бојићев отац је регрутован у аустроугарску војску. Убрзо након тога, посвађао се са високим мађарским официром, увредио га, а затим побегао у српску престоницу како би избегао казну. Похађао је занатску школу у Београду и постао успешан обућар, чак једно време и поседник мале мануфактуре ципела.Слободанка Владив-Гловер: "Лирска драма словенског модернизма", Београд 1997.

Бојићева мајчина линија води порекло до града Тетова, у данашњем северном делу Северне Македоније. Породица његове мајке је побегла из града 1690. године у оквиру Велике сеобе Срба и настанила се у Бечкереку (данас Зрењанин). Бојићев деда по мајци, Јован, живео је у пограничном граду Панчеву од детињства, оженио се и тамо основао породицу. Баш као и Бојићев отац, био је успешан обућар, а 1890. године му је понудио да уда своју једину ћерку за њега. Након почетног неслагања око цене мираза, Богојевић је дао свој благослов за брак и Бојићеви родитељи су се убрзо венчали.

У време Бојићевог рођења, његови родитељи су живели у малом стану у Сремској улици број 4, који се налазио одмах изнад очеве радње у београдском Старом Граду. Током наредне деценије, добили су још четворо деце – Јелицу (рођену 1894), Даницу (рођену 1896), Радивоја (рођеног 1900) и Драгољуба (рођеног 1905). Сва њихова деца су преживела до одраслог доба. Када је Бојић био дете, њега и његову породицу је често посећивао мајчин рођак Јован Сремац, брат књижевника Стевана Сремца. Каже се да је Јован у великој мери утицао на младог Бојића, упознавши га са српским народним причама и средњовековним легендама у раном детињству.

Образовање Бојић је почео да похађа Основну школу „Вук Караџић” 1898. године и завршио је са одличним оценама. Вероватно је почео да пише поезију између осме и десете године, што је привукло пажњу неких од његових наставника. Јован Дравић, који је предавао српски језик у Бојићевој школи, написао је: „Један од мојих ученика пише поезију од првог разреда основне школе. Његов отац, обућар у Сремској улици, веома је поносан на рад свог сина. Чува његове песме закључане у сефу као велико благо, уверен да су од огромне вредности и доказ блиставе будућности његовог сина.“

Године 1902, Бојићи су се уселили у малу кућу у Хиландарској улици. Те јесени, Бојић се уписао у Другу београдску гимназију, у којој су учила деца од десет до осамнаест година. Током наредних неколико година, Бојић се истакао као одличан ученик. Године 1904. Бојић прати свечане догађаје и прославу стогодишњице Првог српског устанка и крунисање краља Петра Карађорђевића, када приређује прву југословенску изложбу слика и скулптура. Три године касније, 1907, проглашен је за најбољег ученика у својој школи и био је ослобођен завршних испита.

Књижевни рад

Почеци мини|Милутин Бојић (десно) и Станислав Винавер, српски књижевник, почетком 20. века. У то време, Бојићеве песме су почеле да се појављују у школским часописима. Такође је почео да пише књижевне критике за „Дневне новости“ Јована Скерлића и Милана Грола и постао је најмлађи сарадник овог листа. Сви Бојићеви прилози тамо били су писани под псеудонимом јер се плашио да неће бити схваћен озбиљно ако се открију његове праве године. Бојић је такође писао чланке у новинама „Дело", ​​„Венац“ и „Српски књижевни гласник“. Године 1908, током аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, Бојић је написао своју прву позоришну драму под називом „Слепи деспот“. Требало је да буде прва драма трилогије под називом „Деспотова круна“. Бојић је поделио драму са својим пријатељем Радославом Веснићем, који ју је потом показао Ристи Одовићу, директору Народног позоришта у Београду.

До краја средње школе, Бојић је изабран за председника књижевног клуба своје школе. Када је напунио осамнаест година, у мају 1910. године, проглашен је неспособним за службу у српској војсци и ослобођен је обавезне службе. Након дипломирања, у јесен 1910. године, уписао се на Филозофски факултет Универзитета у Београду, где је студирао дела Имануела Канта, као и немачку, италијанску и јужнословенску књижевност са различитим успехом. Убрзо након уписа на универзитет, Бојић је почео да пише позоришне критике за Пијемонт, ултранационалистичке дневне новине које су се снажно противиле премијеру Србије, Николи Пашићу и његовој Народној радикалној странци. Пијемонт је такође био квазизванични лист тајне организације Уједињење или смрт (познатије као Црна рука), која је играла важну улогу у српском политичком животу између 1903. и 1914. године.

Милутин К. Драгутиновић био је један од Бојићевих највећих утицаја током његових тинејџерских година. Драгутиновић је био један од Бојићевих бивших наставника у средњој школи, као и књижевни критичар и члан уметничког одбора Народног позоришта. Саветовао је Бојићу да настави да пише поезију и драмске стихове. Године 1911, Бојић је поделио први нацрт позоришне представе под називом „Ланци“ са Драгутиновићем, који га је охрабрио да је пријави на конкурс који је организовао Књижевни одбор Народног позоришта у Београду. Бојићева драма била је једно од четрдесет два дела која су пријављена. На конкурсу је учествовао низ истакнутих писаца, укључујући Ива Војновића, Бранислава Нушића, Алексу Шантића и Светозара Ћоровића. „Ланци“ су одбијени као превише „наивни“ и „пуни младалачких претеривања“, а награда је отишла другом такмичару. У мају 1911. године, Бојићев отац је изненада преминуо од срчаног удара, у 56. години. Тада Милутин преузима бригу о породици.Станимировић, Љ. (2017). Милутин Бојић (1892-1917). Универзитетска библиотека у Крагујевцу.

Књижевни успон и извештавање о Балканским ратовима Упркос свом заузетом распореду током студентских година, Бојић је проводио многе вечери у кафићима и баровима, дружећи се са другим уметницима у Скадарлији, боемској четврти Београда. Био је изузетно популаран међу писцима и уметницима своје генерације.

Током овог периода, многи припадници београдске трговачке елите постали су мецене уметности. Бојићеве мецене били су Љуба Јовановић-Патак и његова супруга Симка, који су користили своју моћ и утицај да објаве његова дела. Током Балканских ратова, Бојић је пратио српску војску као ратни репортер и написао је неколико путописа о својим искуствима на Косову и у Македонији. Протеривање Турака, који су окупирали велики део Балкана 500 година, изгледа да је испунило Бојића оптимизмом у погледу будућности. Хелена Малиржова, чешка медицинска сестра добровољац у 17. резервној болници 7. пука српске војске, сећала се: „Његов дух је био у сталној супротности са свиме; истовремено је био ентузијаста. Препун је жеља и пио је сок живота кроз своја чула.“ Историчар Михаило Ђорђевић пише:Бојић је био импулсиван младић. Из ретких фотографија и сведочанстава његових савременика израња [...] фигура средњег раста, благо спуштених рамена, густе смеђе косе и бледог овалног лица. Обрве су му биле тамне, а једна од њих је скоро увек била подигнута, дајући његовом лицу израз интензивне ироније. Очи су му гореле сталном страшћу, а усне су му биле пуне и сензуалне. У његовом осмеху било је и нечег младалачког и рањивог. Често се осмехивао, а његов разговор је био познат као бриљантан.Док су беснели ратови, Бојић је написао историјску драму под називом „Краљева јесен“, која је добила значајне похвале од Скерлића. Драма је премијерно изведена у Народном позоришту у октобру 1913. године. Још једно Бојићево дело, „Госпођа Олга“, премијерно је изведено убрзо након тога. Почетком 1914. године, издавачки магнат Светислав Цвијановић штампао је Бојићеву прву збирку поезије, која се састојала од 48 дела.

Избијање Првог светског рата и повлачење на Крф