мини|Занатска радња у Њу Делхију, Индија. мини|Кујунџија у Тунису мини|Лимарска радња у Чачку (1982.)
Занат () је врста делатности која се бави производњом, поправком или одржавањем нечега. Занат је претеча индустријске - фабричке производње. Обично се термин примењује на традиционалне технике стварања предмета (било за личну употребу или као производа) који су и практични и естетски. Занатске индустрије су оне које производе ствари рукама како би задовољиле потребе људи у њиховом месту без употребе машина.
Мајстори који су „изучили“ занат су свој производ правили од почетка до краја. На пример обућар би од купљене, обрађене коже и уз помоћ алата и потрошних материјала као што су конац, ексери и лепак правио ципелу за купца, од почетка до краја.
У фабричкој производњи процес производње (нпр. ципеле) се дели на фазе, једни кроје, други шију, трећи лепе, четврти пакују... У фабричкој производњи радници се најчешће обучавају за једну технолошку операцију, обука траје брзо и може се користити јефтинија и мање квалификована радна снага.
Фабричка производња је својом масовношћу, применом софистицираних машина омогућила производе који су знатно јефтинији од занатских и тиме полако одгурала занате у заборав.
Стари занати 250px|мини|л|Воскарска радионица почетком 20. века у Србији мини|Плакат занатлијске задруге поводом хуманитарне забаве у Панчеву, 27. фебруар 1892.
Стари занати су пре стотинак година били извор прихода и могућност снабдевања становништва неопходним потрепштинама. Многи од њих су ишчезли пред индустријском револуцијом. Занатска производња се реализовала у занатским радњама а посао су водили мајстори. Они су за своје помоћнике имали калфе и шегрте. Занат се учио годинама. Многи називи су им остали из турског доба, нарочито они који у свом називу имају слово „џ“. У тежњи да их сачува држава примењује мање порезе али и захтева да буду посебно обележени као „производ старог заната“.
Покрет уметности и заната на Западу
Покрет уметности и заната настао је као реформа дизајна касног 19. века и друштвени покрет углавном у Европи, Северној Америци и Аустралији, а наставља се и данас. Његови заговорници су мотивисани идеалима оснивача покрета као што су Вилијам Морис и Џон Раскин, који су предложили да су у прединдустријским друштвима, као што је европски средњи век, људи постизали испуњење кроз креативни процес рукотворина. Ово становиште је заступано у супротности са оним што се сматрало отуђујућим ефектима индустријског рада.
thumb|left|Управа за напредак радова, Занатски час, 1935.
Ове делатности су назване занати, јер су многе од њих првобитно биле професије под еснафским системом. Адолесценти су били шегрти код мајстора и усавршавали своје вештине током година у замену за ниске плате. Када је њихова обука завршена, били су добро опремљени да се сами успоставе радионицу, зарађујући за живот вештином којом се може пословати директно у заједници, често за робу и услуге. Индустријска револуција и све већа механизација производних процеса постепено су смањивали или елиминисали многе улоге које су играле професионалне занатлије, а данас се многе рукотворине све више виде, посебно када више нису ослонац формалног стручног заната, као облик хобија, народне уметности. а понекад и ликовне уметности.
Термин рукотворина се такође може односити на саме производе таквих занатских напора, који захтевају специјализовано знање, можда високо техничко у свом извођењу, захтевају специјализовану опрему и/или објекте за производњу, укључују ручни рад или радну етику плавих оковратника, доступни су широј јавности, а изграђени су од материјала са историјом која превазилази границе западне традиције „ликовне уметности“, као што су керамика, стакло, текстил, метал и дрво. Ови производи се производе у оквиру специфичне заједнице праксе, и док се углавном разликују од производа који се производе у заједници уметности и дизајна, границе се често преклапају, што резултира хибридним објектима. Поред тога, пошто је тумачење и валидација уметности често питање контекста, публика може да перципира ручно израђене предмете као уметничке предмете када се ови предмети посматрају у оквиру уметничког контекста, на пример у музеју или на истакнутом месту у нечијем дому.
Занатска производња
Занатска производња је производња производа малог обима употребом ручног рада. Посебно је била уобичајена у средњем веку. Ттоком ере индустријске револуције је углавном замењена масовном производњом, међутим, и даље постоји за производњу добара као што је луксузна роба.
Занатски начин производње људи су користили од давнина. У почетку су људи који су се бавили занатском производњом имали за циљ да задовоље потребе сопствене привреде, међутим, развојем робно-новчаних односа, све већи број роба које су они производили почео је да се испоручује на тржиште. Углавном су то били производи за домаћинство: посуђе, намештај, накит, сувенири, одећа, обућа. Међутим, временом су почела да се продају и друга добра, попут оружја.
У предреволуционарној Русији, занатска производња била је прилично распрострањена: око 30% свих произведених производа произведено је занатским методама. Производи су се продавали на сајмовима, а размена је била широко распрострањена. Са почетком индустријализације и колективизације Совјетског Савеза, занатски начин производње проглашен је за „највиши степен угњетавања радног народа“ и престао је да постоји у готово свим сферама совјетске привреде осим на неформалној основи.
Неке државне економије, као што је вијетнамска, углавном се заснивају на занатској производњи. На пример, 50-их година у Северном Вијетнаму било је више од сто хиљада занатских предузећа. Почетком 70-их година, чак и пре крај рата, занатска производња давала је око половине свих производа домаће индустрије и скоро трећину укупне индустријске производње републике. До 1977. године, након поновног уједињења Вијетнама, у Јужном Вијетнаму је било 700.000 занатлија.
Занатска производња у Непалу издржава конкуренцију са индустријском производњом и страним добрима, што се објашњава не само економским и природно-географским факторима, већ и подршком и подстицањем занатске индустрије од стране државе.
Продајна места
Рукотворине се често праве за кућну употребу и декорацију.[ Ако се продају, продају се у директној продаји, продавницама поклона, јавним пијацама и онлајн куповини. У земљама у развоју, рукотворине се продају локалним становницима и као сувенири туристима. Продавци имају тенденцију да говоре бар неколико речи уобичајених у језику туриста.
Види још Списак заната Рожанство, село на Златибору познато по неговању израде дрвених каца и буради на традиционалан начин. Мачкат, село на Златибору познато по неговању прераде и сушења меса на традиционалан начин. Занатлија Занатство
Референце
Литература
Даница Ђокић, Занати у Пожаревцу крајем 19. и почетком 20. века, Народни музеј Пожаревац
. online review
.
. online
. online
. Los Angeles County Museum of Art
Спољашње везе
Сећање на кујунџије, јорганџије и винклере („Политика“, 25. август 2010)
The first public museum exclusively dedicated to the American Arts & Crafts movement .
Категорија:Арабизми Категорија:Турцизми