Десанка Максимовић (Рабровица, код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности.
Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Описивана је као најзначајнија српска песникиња.
Биографија Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Михаило је био син Димитрија и Неранџе Максимовић, Неранџа-Нера је била потомак кнеза Јована Симића Бобовца. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана. У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти цркве Светих арханђела у оквиру културно-историјског комплекса.
Поезија Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена реч, однос према свету и филозофија су и сами били песничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу.
Многе њене песме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих уверења и начела, мишљења, боја и вера, и да буду строги према својим манама као и према туђим. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање”, „Стрепња”, „Пролећна песма”, „Опомена”, „На бури”, „Тражим помиловање” и „Покошена ливада”.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка”Споменик од речи у једном дану („Вечерње новости”, 20. октобар 2013) — песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.
Због једне од њених родољубивих, тада још необјављених песама, „У ропству”, била је и затварана.
У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а њене поједине песме налазе се у антологијама поезије.
Признања Прво признање добила је 1925. године наградом за песму „Стрепња” на конкурсу часописа „Мисао”.
Десанка Максимовић је добила велики број књижевних награда, а међу њима и Вукову (1974), Његошеву (1984), награду АВНОЈ-а (1970), Седмојулска награда (1964), Змајева награда (1958 и 1973), награда „Младо покољење” (1959). Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева.
Године 1985. реновирана је основна школа у Бранковини, коју је похађала Десанка Максимовић и где је њен отац био учитељ. Ова школа је названа „Десанкина школа”, како ју је народ током времена прозвао.
Године 1988. одликована је наградом „Златни венац” македонских Вечери поезије у Струги у сарадњи са Унеском.„Вечери поезије, Струга” Награда се додељује једном песнику годишње за целокупан животни рад. Маја 1968. одликована је Орденом Републике са златним венцем. Маја 1978. Орденом југословенске звезде са лентом,"Борба", 16. мај 1978. istorijskenovine.unilib.rs поводом 80 година живота (уручен следећег септембра).„Десанки Максимовић уручен орден Председника Републике”, Борба 1978-09-29, стр. 10 (фото)
У Ваљеву је, још за њеног живота, подигнут споменик Десанки Максимовић. Овај споменик је открио Матија Бећковић 27. октобра 1990. године. Песникиња је мало негодовала због овог чина, али су је убедили да је то само споменик поезији са њеним ликом.
Дана 12. фебруара 1993. Влада Србије је донела одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић која додељује награду „Десанка Максимовић”. Одлука Владе је реализована иницијативом Министарства за културу Србије да Народна библиотека буде оснивач и носилац те институције.Задужбина Десанке Максимовић, „О задужбини” Задужбина је основана 19. марта 1993. Оснивачким актом и Статутом назначава се да задужбина треба да „створи услове за трајно очување и неговање успомене на Десанку Максимовић, једног од највећих песника српског језика 20. века”.
Поводом стогодишњице њеног рођења, Унесков словенски пројекат прогласио је Десанку Максимовић за личност културе у 1998. години
Дана 23. августа 2007. откривен је споменик Десанки Максимовић у Београду у Ташмајданском парку.Спомен на Десанку Максимовић („Политика”, 24. август 2007)
У селу Богоштица код Крупња 2013. године отворен је Дом српске поезије „Десанка Максимовић” у саставу новоизграђеног Манастира Свете Тројеручице Хиландарске.Богоштица: Песнички украс у срцу Рађевине („Вечерње новости”, 7. мај 2013)
Неколико основних школа понело је њено име, као и Народна библиотека „Десанка Максимовић” Власотинце и Народна библиотека „Десанка Максимовић” у Лопарама.
Дела Споменик песницима са ликом Десанке Максимовић у Ваљеву|мини мини|десно|Гроб Десанке Максимовић у Бранковини
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао”.
Најзначајнија дела Десанке Максимовић су:
Галерија
Види још
Десанкини мајски разговори Десанка (ТВ серија) Баке (песма) Час географије (песма) Фебруарски разговори (песма) Чупавко (песма) Два северца са Карпата (песма) Девојчица и јагоде (песма) Маца чистуница Кос и нос (песма) Коло (песма) Кокино обећање (песма) Лутке рачунају Детлић (песма) Боровница (песма) Иде јесен (песма) Језик птица (песма)
Референце
Спољашње везе Биографија на сајту САНУ
Знаменито село Бранковина, музејска поставка О Десанки ликом и пером Радио-телевизија Републике Српске: Цјелокупно дјело Десанке Максимовић, 1. јун 2012. Десанка Максимовић — није новац краљ нашег живота Десанка Максимовић на сајту Поезија суштине
Књижевност и Србија: Десанка Максимовић, песникиња која је писала до последњег даха (Б92, 11. фебруар 2023) Жена песник и мудрац („Политика”, 13. фебруар 2023)
М Категорија:Рођени 1898. Категорија:Умрли 1993. Категорија:Књижевници из Ваљева Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски песници Категорија:Српски преводиоци Категорија:Српски дечји песници Категорија:Југословенски књижевници Категорија:Југословенски песници Категорија:Академици САНУ Категорија:Добитници Награде АВНОЈ-а Категорија:Добитници Седмојулске награде Категорија:Добитници Награде Милош Н. Ђурић Категорија:Добитници Змајеве награде Категорија:Добитници Дисове награде Категорија:Чланови Удружења књижевника Србије Категорија:Писци хаику поезије Категорија:Носиоци Ордена Републике Категорија:Сахрањени у Ваљеву