Калиновик је насељено мјесто и сједиште истоимене општине у Републици Српској, БиХ. Према подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Калиновик укупно је пописано 1.040 лица.

Географија Налази се 54 километра западно од Фоче (која је најближи град), 60 километара сјеверно од Невесиња, 62 километара јужно од Источног Сарајева, и 77 километара источно од Коњица. Са Невесињем и Коњицом, Калиновик је повезан макадамским или дјелимично асфалтираним путевима. Постоје иницијативе за потпуно асфалтирање пута Калиновик-Невесиње у сврху боље повезаности општина Источне Херцеговине. Општина Калиновик граничи се са општинама Фоча, Фоча-Устиколина, Коњиц, Невесиње, Гацко и Трново.

Воде Кроз Калиновик протичу два потока, Расовача и Кривача, који извиру у подножју Трескавице. Поред Калиновика протиче и поток Татинац, који заједно за Расовачом и Кривачом припада сливу Неретве, односно сливу Јадранског мора.

Историја Калиновик се први пут помиње у 14. вијеку као Кучево. Поријекло топонима Калиновик у научној литератури се везује за ботаничку терминологију. Име насеља потиче од биљке калина (лат. Ligustrum vulgare), листопадног жбуна који обилато расте у овим крајевима. Према народном предању и лингвистичким истраживањима, суфикс -овик означава простор који обилује овом биљком, па је првобитно име значело „мјесто гдје расте калина”. Под овим именом насеље се јасније уобличава тек у касном отоманском и аустроугарском периоду, преузимајући примат над старим средњовјековним називом Кучево и Загорје.

Римљани На подручју данашње Општине Калиновик налазе се многобројни историјски споменици који свједоче о животу и култури разних цивилизација које су се смјењивале на овом простору. Иако је недовољно истражена историја овог подручја, има материјалних налазишта која датирају из праисторијског доба о постојању народа који се сматрају старосједиоци Балкана. Из тог периода нађена су утврђења и насеља на локалитетима: Калиновик, Боженова глава, Јасен, Врховина, Хотовље, Kутине, Добро Поље, Кориљево, Градац, Јелашца, Шивољи, Јажићи, Влахоље и Гвозно. Свједочанство о доласку Римљана на ове просторе налазимо у остацима путне мреже која је повезивала босанска трговачка и рударска мјеста са Хумом, Дубровником и приморјем. Трасе римских путева видљиве су у селима Јажићи, Мосоровићи и Буквица. Ови путеви били су осигурани војним логорима, а других доказа о развијеној привреди нема. Претпоставља се да је малобројно становништво живјело од гајења стоке.

Средњи вијек У средњем вијеку подручје бива значајније насељено, а главна занимања су трговина и сточарство. 1180.године, као центар Жупе Загорје, први пут се помиње средњевјековно насеље Кучево. Да је у Калиновику, али и у његовој околини, постојао буран средњовјековни живот потврђују велики број стећака (до данас је пронађено и евидентирано 1793 ).Загорје се у средњем вијеку распростирало од Доброг Поља до горњег тока ријеке Неретве, до старе Жупе Вишеве са градом Велентином.Ова Жупа је припадала Босни, што потврђује постојање царинарнице војводе Сандаља Хранића Косаче из 1406. године.

Турска власт Падом Херцеговине под турску власт, нахија Загорје припада Херцеговини. 1469. г. мијењају се етничке прилике, настају велика миграциона кретања: долазе спахије и кметови из других подручја ( Ченгићи - Мала Азија...), а на силу се одводи домаће становништво у друге крајеве, а дио становништва прима ислам. Настаје тежак живот за православно становништво. Намети у виду пореза, кулука, бесправност и несигурност подстицало је становништво на отпор у виду сталне хајдучије. Тако је било све до 1875. године када је незадовољство кулминирало у виду општенародног устанка познатог као Невесињска пушка. Устанички покрет захватио је и ове просторе, становништво се ослобађа турске власти, али то не траје дуго јер је већ 1878. године дошло до окупације од стране Аустро-Угарске.

Аустро-угарска власт Период Аустро-Угарске владавине је права противмјера турској владавини. Иако заначајно боља и уређенија власт и она је изазивала незадовољство код православног и муслиманског становништва. Војни закон донесен 1881. године био је повод за устанак у јануару 1882. године. Устанак је почео у Улогу а устаничке вође су били и прваци српског и муслиманског становништва: Перо Тунгуз, Стојан Ковачевић, Салко Форта и Омер Шачић. Устанак се проширио и на сусједна подручја: Невесиње, Гацко, Коњиц, Фочу и Трново. Без програма и веће подршке брзо је угушен али је дуго тињао. Архаично и бунтовно становништво Аустро-Угарска власт је држала под контролом присуством знатног броја жандармерије и војске и честим маневрима . За те намјене изграђене су војне касарне и путна мрежа која их је повезивала. Путна мрежа изграђена у том периоду и данас је основ саобраћајне инфраструктуре општине. У том периоду Калиновик постаје значајније насеље и административни центар подручја.

Први свјетски рат Период Првог свјетског рата одразио се највише у погледу мобилисања војноспособних мушкараца у војску Аустро-угарске монархије, а један значајан дио као добровољци борио се на страни српске војске.

Међуратни период Период између два свјетска рата Калиновик је обиљежио са успостављањем јаког војничког гарнизона. Привреда није развијена, а главне дјелатности су гајење стоке и експлоатација шуме.

Други свјетски рат У Другом свјетском рату слиједе поновна разарања, пљачке, паљевине, покољи,масивна страдања. На подручју су присутне разне формације четничких, партизанских и усташких јединица као италијанских и њемачких. На овим просторима посебно су јак одраз имале IV и V офанзива које су се одвијале и дијелом на територији Општине Калиновик.

Рат у Босни и Херцеговини Током рата у Босни и Херцеговини Калиновик је био место прогона, затварања и тешких злочина над бошњачким становништвом: већ у мају 1992. кретање Бошњака било је ограничено, а после проглашења општине ратном зоном у јуну исте године цивили су затварани у згради полиције, Основној школи „Миладин Радојевић”, складишту барута и на добру „Павловац”. Према судски утврђеним чињеницама, у калиновичкој основној школи били су заточени жене, деца и старији из Калиновика, Гацка и околних места, а међу злочинима који су у пресудама посебно забележени била су и систематска силовања: у предмету Ратко Младић наводи се да је силовано приближно 80 жена, и то у школи и на другим местима на која су одвођене.

Култура У Калиновику се налази српска православна црква Светих апостола Петра и Павла саграђена крајем 19. вијека.Чланак о цркви на сајту митрополије дабробосанске Сваке године на дан општине Петровдан одржава се „Калиновички поетски вијенац” на коме се додјељује Награда „Петровдански вијенац”.

Овде се налази и Народна библиотека „Јован Дучић”.

Становништво

Административна припадност кроз историју Кроз историју, Калиновик је због свог специфичног пограничног и војно-стратешког положаја често мијењао административно-територијални статус и припадност различитим управним јединицама:

Отомански период (Нахија): Током турске владавине, подручје је припадало нахији Загорје, која је у почетку била дио Херцеговачког санџака, а касније, током 19. вијека, краткотрајног Херцеговачког пашалука. Административно сједиште није било у самом данашњем Калиновику, већ у околним властелинским кулама и оџацима бегова Ченгића (попут Јелашца). Аустроугарски период (Котарска испостава): Након успостављања аустроугарске управе и изградње великог војног логора, Калиновик први пут добија званични статус насеља. Организован је као котарска испостава унутар Фочанског окружја (Котар Фоча), са посебним цивилним и војним уређењем због близине црногорске границе. Период Краљевине Југославије (Срез): У Краљевини СХС и Краљевини Југославији (1918—1941), мјесто доживљава административни успон и постаје сједиште самосталног Калиновачког среза (котара). Приликом подјеле државе на бановине 1929. године, срез Калиновик је првобитно ушао у састав Дринске бановине, да би каснијим територијалним преуређењем 1931. године био пребачен у састав Зетске бановине, чиме је потврђена његова историјска и географска веза са херцеговачко-црногорским простором. Период социјалистичке Југославије (Општина): Након Другог свјетског рата и формирања ФНРЈ/СФРЈ, укидају се предратни срезови и уводи се модеран систем локалне самоуправе. Калиновик тада добија статус самосталне општине у оквиру Босне и Херцеговине. Током овог периода, општина је територијално заокружена обухватајући велики број околних планинских села. Савремени период: Након потписивања Дејтонског мировног споразума (1995), предратна општина је подијељена дуж Међуентитетске линије разграничења. Највећи дио остао је као Општина Калиновик у саставу Републике Српске, док је мали проценат предратне територије припојен Федерацији БиХ (укључен у општине Коњиц и Фоча-Устиколина).

Историјска Општина Улог и њено укидање

Подручје Улога (смјештено у кањону горњег тока ријеке Неретве) током историје је имало статус важног административног и трговачког сједишта Горње Херцеговине. У средњем вијеку овдје се налазила царина и значајна путна станица, а у доба Аустроугарске, Улог је био организован као котарска испостава у оквиру Невесињског котара, посједујући сопствену жандармеријску касарну, пошту и основну школу.

Након Другог свјетског рата, успостављањем новог административног система у социјалистичкој Југославији, формирана је пространа самостална Општина Улог у оквиру невесињског среза. Ова општина је обухватала бројна села на подручју висоравни Морине, обалског и борчанског краја. Према званичном попису становништва из 1961. године, општина Улог је била демографски витална и бројала је 4.367 становника (док је у самом градићу Улогу живјело 470 људи, од чега чак 205 дјеце).

Усвајањем нове територијалне организације СР Босне и Херцеговине 1963. године, донијета је одлука о укидање општине Улог као неекономски одрживе у планинском појасу горње Херцеговине. Њена територија је тада подијељена између двије сусједне општине: Већи дио бивше општине, укључујући и само насељено мјесто Улог, припојен је Општини Калиновик, чиме је Калиновик значајно проширио своје границе ка југозападу и кањону Неретве. Мањи, јужни дио који гравитира висоравни Морине и Кифином Селу враћен је и интегрално припојен Општини Невесиње.

Губитком статуса општинског центра 1963. године, за Улог почиње период економске стагнације и наглог демографског пражњења. У наредним деценијама долази до масовних миграција становништва ка већим градовима (Сарајеву, Фочи и Војводини), те је некадашње сједиште велике општине данас сведено на мјесто са свега десетак сталних становника.

Види још Општина Калиновик Источна Херцеговина

Референце

Спољашње везе

Општина Калиновик Маплендија: Гугл сателитска мапа Фолинг рејн: Географске координате Портал Вијести Српске

Категорија:Насељена мјеста у Републици Српској Категорија:Википројект географија/Насеља у Босни и Херцеговини