Италијански језик (италијански: , -{lingua italiana}-) је романски језик, који говори око 62 милиона људи, од којих већина живи у Италији.
Стандардни италијански темељи се на фирентинском наречју. Има дупле (или дуге) сугласнике, као латински (за разлику од других романских језика, као француски и шпански). Као код других романских језика, изузев француског, нагласак речи је различит. Пише се латиницом.
Италијански је службени језик у Италији и Сан Марину, као и у Швајцарским кантонима Тичино и Граубинден (Гриђони). Италијански је уз латински други службени језик у Ватикану, уз словеначки је службен и у словеначким приморским општинама Копер, Изола и Пиран, те се уз хрватски користи и у Истри где живи италијанска мањина. Доста је раширен и међу потомцима исељеника у Луксембургу, САД и Аустралији. Такође је широко разумљив и подучаван на Малти, где је био један од службених језика до 1934. кад га је заменио енглески. Много мање се говори у бившим афричким колонијама Италије, као што су Сомалија, Либија и Еритреја.
Италијански је пети по реду језик на свету који се учи у школама (након енглеског, француског, шпанског и немачког).
Историја Као и многи национални језици, италијански језик је модерни дијалект који се наметнуо као доминантан језик региона који је много шири од његовог првобитног подручја. Стандардни италијански језик је тоскански дијалект из околине Фиренце, Пизе и Сијене. Могуће је показати да је овај језик обогаћен утицајима језика Сицилије, Рима и других региона. Тоскански дијалект се није наметнуо из политичких, већ из разлога културног престижа. На овом дијалекту су стварали Данте Алигијери, Франческо Петрарка и Ђовани Бокачо, три најзначајнија италијанска писца касног Средњег века. То је такође језик Фиренце, града познатог по лепоти архитектуре и дугој историји просперитета. Стога није необично да је италијански језик вековима био међународни језик културе и уметности. Сви савремени европски језици имају део речника који је потекао из италијанског, а тиче се музике и ликовних уметности.
Стандардна италијанска граматика је настала касније, у доба Ренесансе. Њу су формализовали кардинал Пјетро Бембо и библиотекар и ерудита Алдо Мануцио са својим књижевним кругом Азолани (-{Gli Asolani}-). Фонетика и фонологија
Самогласници
Италијански језик има 7 самогласника.Berloco 2018
мини|250п|Самогласници у италијанском језику [i], пример: -{isola - [ˈiːzola]}- [e], пример: -{mela - [ˈmeːla]}- [ɛ], пример: -{bella - [ˈbɛlla]}- [a], пример: -{pane - [ˈpaːne]}- [ɔ], пример: -{rosa - [ˈrɔːza]}- [o], пример: -{sotto - [ˈsotto]}- [u], пример: -{fuga - [ˈfuːɡa]}-
Ненаглашени самогласници Италијански језик разликује 5 ненаглашених самогласника. Међу ненаглашене самогласнике не спадају отворени вокали [ɛ] и [ɔ].
Сугласници У пољима која садрже два симбола, први одговара безвучном, а други звучном сугласнику.
+Сугласници у италијанском језикубилабијалнилабио-денталнизубни/алвеоларнипредњонепчанизадњонепчаниназални*плозивни, , , африкати, , фрикативни, , вибрантилатералниапроксиманти
Назали се асимилују када им следи сугласник, на пример, када су испред велара -{k}- или -{ɡ}-, изговарају се заједно као ŋ.
Италијански језик има дуге и кратке сугласнике (особина геминације). Дужина се може разликовати код свих сугласника, осим ʃ, -{ts}-, -{dz}-, ʎ, ɲ, који су увек дуги, и -{z}-, који је увек кратак.
Звучни посталвеоларни фрикатив ʒ присутан је само у позајмљеним речима. На пример, -{garage}- (-{ɡaˈraːʒ}-).
Правила читања Што се тиче читања, ту је италијански врло једноставан.
Читање се у овом примеру базирају на стандардном књижевном италијанском. Самогласници a, à: [a] e, é, è: [eː] када се после њих налази један сугласник e, é, è: [ɛ] i, í, ì: [i] o, ó, ò: [o] o, ó, ò: [ɔː] када се после њих налази један сугласник u, ú, ù: [u]
Треба рећи да када се после било ког сугласника налази један или неколико различитих сугласника, сугласници постају дуги.
Сугласници c: меко [t͡ʃ] које мало звучи на ћ (испред e & i) c: [k] (у осталим случајевима) f, ph: [f] g: меко [dʒ] које мало звучи на ђ (испред e & i) g: [g] (у осталим случајевима) gi: меко [dʒ] које мало звучи на ђ gl: [ʎ] gn: [ɲ] h: [-] не чита се уопште i: [j] после сугласника и пре било ког другог самогласника qu: [kw] r: [r] s: [s] sc: [ʃ] (испред e & i) sc: [sk] у осталим случајевима z: [d͡z] (испред e) z: [t͡s] у осталим случајевима
Двострука слова се читају као и да је само једно написано. Остала слова и гласови, сем ових у правилу читања, читају се као и у српском.
Класификација и сродни језици Италијански је члан итало-далматинске групе, која припада итало-западној грани романских језика, која је члан групи италских језика, која припада индоевропској породици језика.
Сродни језици Најсличнији језици италијанском, ако изузмемо језике итало-далматинске групе, који их је већи број него стварно, били би шпански или португалски.
За разумевање између Шпанаца и Португалаца, каже се да Португалци боље разумеју Шпанце, него они њих. За италијански и шпански се каже да ако причају споро, да ће се међусобно лако разумети. Ситуација уме да постане сложенија када се све то обавља у свакодневној комуникацији.
Док је италијански језик као што је већ речено сличан (не идентичан или јако сличан) шпанском или португалском, веома се разликују у изговору. Говорнику једне земље би била потребна вежба да би научио да разуме говорника друге земље. Упоредите, нпр.:
Најмањи камелеон, који је потпуно одрастао је дуг 2 -{cm}-, а највећи може лако да достигне дужину од 80 -{cm}-.
Ево још једне реченице:
Најбржа копнена животиња је гепард. Може да иде и до 120 километара на час.
Званични статус Италијански је службени језик у Италији (иако су неке територије званично двојезичне), у Ватикану (иако је номинално службени језик Свете столице латински), у Сан Марину, у јужној Швајцарској (кантон Тичино и јужни руб Гриђонија), у обалном појасу Словеније (поред словеначког) и у истарској регији Хрватске (поред хрватског). Такође је службени језик Малтешког реда, као и један од 4 званична језика Швајцарске Конфедерације и један од 24 званична језика Европске уније.
У прошлости је италијански био службени (или сузванични) језик, у различитим периодима, иу другим географским областима: на Корзици до 1859. године, на Јонским острвима до 1864. године, у Ници до 1870. године, у Кнежевини Монако до 1919., на Малти до 1934. Током Другог светског рата накратко је био службени језик анектираних територија попут Љубљанске, Сплитске и Котор; током истог сукоба, или непосредно након тога, изгубила је свој званични статус и на словеначким територијама Горица и Крас, на острву Црес и у тадашњим покрајинама Ријека и Задар (Хрватска), у Албанији, на Додеканезу, као и у Либији, Етиопији и Еритреји. Међутим, он је остао службени језик у Сомалији до 1963. године.
Дијалекти У Италији се скоро сви језици који се говоре поред италијанског, са изузетком дванаест језичких мањина признатих законом, генерално дефинишу као италијански дијалекти упркос чињеници да не потичу од италијанског, већ, паралелно са овим последњим, уместо тога датирају назад на древне локалне облике вулгарног латинског језика. Готово сви романски језици који се говоре у Италији сматрају се стандардним језиком или дијалектима италијанског језика. Једини прави изузеци су сардински и фриулски језик, који су званично признати као регионални језици.
Многи италијански дијалекти могу се сматрати посебним историјским језицима. То су на пример: фриулски, наполитански, сардински, сицилијански, лигурски, пијемонтски, венецијански, калабријски и други. Постоје језици који се говоре у Италији, и утицали су на италијански језик, али се не сматрају делом италијанског: албански, грчки, немачки, ладин и окситански.
Постоје дијалекти који деле снажну типолошку сличност са италијанским, деле фонетске карактеристике и међусобну разумљивост; ово је пре свега случај тосканских дијалеката, из којих потиче италијански језик. Иако се говори у Француској, корзикански је, са строго типолошке тачке гледишта, лингвистички сличан тосканском дијалекту, а самим тим и разним италијанским. Међутим, због француског културног и политичког утицаја, влада Париза је више од једног века одлучна да одвоји корзиканску културу и дијалект из италијанске културне сфере. Ипак, на чисто лингвистичком нивоу, корзикански дијалект је и остаје и на Корзици и на северу Сардиније типолошки сличан италијанском у рангу са тосканским дијалектима.
Заједно са матерњим језицима који су повезани са италијанским због типолошке близине, постоје дијалекти који потичу из система стандардног италијанског у крајевима у којима се није говорио. Ови дијалекти су се развили након масовне дифузије званичног језика, почевши од деветнаестог и још више од двадесетог века. То су акценти које је италијански преузео у срединама у којима се још увек практикује диглосија са локалним језиком, или сложеније флексије, које окупљају преостале елементе које је оставио изворни језик тих места, чије одумирање иде у корак са процесом језичког померања. Само ова последња категорија акцената и флексија може се повезати са стереотипом о дијалекту да говори покварени италијански; то је дубока нетачност када се уместо тога повезује са домаћим дијалектима који су, ако ништа друго, као и сваки други романски језик, локална еволуција латинског језика, и стога не представљају „поквареност“ тренутне стандардне варијанте. Горе поменута варијација италијанског се разликује друштвено (популарни италијански) и географски (регионални Италијани).
Ради се дакле о томе да се италијанским дијалектима у смислу „варијанти италијанског“ називају само варијације италијанског језичког типа, засноване на географским и друштвеним локацијама, и домаћи дијалекти блиски стандардном италијанском. На италијанској територији, дакле, поред италијанског типа, идентификовани су и други језички типови, који се састоје од дијалеката, који, међутим, нису дијалекти италијанског језика у строгом смислу (тј. варијанте), јер потичу директно из латинског и развили аутономију свог језичког типа, без обзира на мање или више изражену унутрашњу кохезију. Сваки тип аутономан од италијанског и од других типова лингвисти сматрају романским језиком у сваком погледу и одвојен је од домена италијанског.
Што се тиче препознавања, неромански језици се лако разликују, док су други мање јер се углавном налазе у лингвистичком континууму са системом романских језика. Романски језици које је италијанска држава признала у својој аутономији су сардински, каталонски, француски, окситански, француско-провансалски, фурлански и ладински. Ови језици се називају мањинским језицима у складу са законом 482/99, јер се сматра да се односе на романске моделе изван италијанске државе (као што су француски, каталонски, окцитански и франко-провансалски), или из других разлога о којима се често расправља (историјски , аутономашки, одсуство континуума итд.: сардински, фурлански и ладински).
Остали романски језици нису признати од стране државе, па стога не постоји званична класификација на политичком нивоу. Лингвисти имају тенденцију да идентификују 5 група поред система тосканских дијалеката (потоњи се у потпуности односи на италијански).
Пример текста Члан 1 Универзалне декларације о људским правима:Tutti gli esseri umani nascono liberi ed eguali in dignità e diritti. Sono dotati di ragione e coscienza e devono agire gli uni verso gli altri in spirito di fratellanza.
Граматика
Италијански је инфлекијски језик - што значи да се односи међу реченичким елементима исказују променом речи, односно додавањем наставака (наставци за број, наставци за време за глаголе ...).
Чланови и родови Као и већина других романских језика, италијански такође поседује 2 рода: мушки и женски. Треба рећи да се именице мушког рода углавном завршавају на -o, а женског на -а. Међутим, број и употреба чланова у италијанском је мало комплексна.
Ево су одређени чланови: