Република Српска је настала током распада СФР Југославије, а пред оружани сукоб у СР Босни и Херцеговини. Проглашена је 9. јануара 1992. године као Република српског народа Босне и Херцеговине одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. У августу 1992. преименована је у Република Српска, а Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини потписаним 21. новембра 1995. године постала је међународно призната као један од два ентитета Босне и Херцеговине.

Српски народ је од средњег века видео Босну и Херцеговину као једну од својих земаља. Босну и Херцеговину су као српску земљу видели и њени владари и феудалци у средњем веку, као и велике силе у време склапања Санстефанског мира 1878. године и у оквиру савезничких понуда датих за територијално проширење Краљевине Србије 1915. године.

Праисторија и стари век На територији данашње Републике Српске постоје археолошки остаци из старијег каменог доба (палеолита) у панонској регији, на северу, и медитеранској, на југу Херцеговине. Панонска регија Српске је предео високих брда и планина, од Просаре и Козаре на западу, преко Љубића и Вучјака до Мајевице на истоку. Преко 200 палеолитских локалитета, углавном отвореног типа, налази се на територији општина Лакташи, Прњавор, Дервента, Добој и Теслић. Трагови древних људи одржали су се у долинама река Врбаса, Босне и Саве. Средином 20. века пронађена су бројна налазишта из старијег каменог доба на Камену код Макљеновца, у близини Добоја. Такође, на локалитету Кулаши код Прњавора је пронађен у виду главе патке или неке друге барске птице. У палеолитским насеобинама по свој прилици живеле су заједнице неандерталаца који су се изгледа најдуже одржали на простору Балкана услед богате фауне и лежишта кремена од кога су израђивали разноврсне алатке.

Културе млађег каменог доба (неолита) развијале су се у долинама река Босне и Неретве у две зоне, панонско-балканској и јадранској. Најпознатија неолитска култура је Бутмирска, која је свој назив добила по локалитету Бутмир код Сарајева. Становало су у полукопаним колибама или кућама четвороугаоне основе са каменим темељима и зидовима од дрвених облица облепљених глином. Припадници бутмирске културе бавили су се сточарством, земљорадњом и израдом керамике у облику лоптастих лонаца, ритона и пехара украшених барботин техником, а касније сликаним орнаментима и урезима. Од печене земље правили су мале антропоморфне фигурине, које су имале значајну улогу у духовном животу припадника ове културе. Оруђе су израђивали на традиционалан начин од кремена и животињских костију. Бутмирска култура је трајала од средине 5. миленијума до краја 4. миленијума п. н. е.

мини|Гласиначка култура

Појава метала доноси нови тип насеља . Око градина се окупљало становништво вишег степена цивилизације, које је своје мртве сахрањивало у тумулама у згрченом положају. Гласиначка култура бронзаног и гвозденог доба, названа по локалитету у близини Сокоца, цветала је у пет раздобља током више од хиљаду година, да би врхунац постигла у 4. веку п. н. е. Када су на источном Средоземљу ратовале хеленистичке монархије, а Римска република загосподарила Апенинским полуострвом, на великим просторима Балканског полуострва још увек је трајала праисторија. Сматра се да је Гласинац био култура илирског племена Аутаријата. Ова култура је обухватала пределе између Романијске висоравни, Неретве, Јадрана и Поморавља. Богата керамиком и другим остацима, гласиначка налазишта постала су позната по гласиначким култним колицима начињеним од бронзе, која многи сматрају симболом балканске преисторије. Припадници гласиначке културе одржавали су трговинске контакте са разним центрима у области Медитерана, о чему сведоче археолошки налази бронзаних посуда из Италије, као и удаљенијих крајева Европе, попут Прибалтика, одакле потиче ћилибар за израду накита.

Области данашње Републике Српске у време антике биле су донекле изван најважнијих путева. Становништво пространих крајева, који ће тек у позном средњем веку постати познати као Босна, није било културно нити етнички јединствено. О њему се на основу писања хеленистичких извора из 4. и 3. века п. н. е. и римских извора, из времена након што је победом у Самнитским ратовима 290. године п. н. е. римска држава изашла на Јадранско море, зна веома мало. Верује се да су становници унутрашњости Балканског полуострва названи Илирима инерцијом трговаца који су овим крајевима ретко путовали, античких писаца, као и римских власти које су целокупно становништво називали по племенима која су живела уз границе хеленског света, односно Римске републике. Илири класичног доба настали су дуготрајним стапањем две културе, на мањем простору од оног који су у време римске владавине насељавали Илири, и, нарочито, од оног чије су становништво Римљани сматрали Илирима.

Први илирски племенски савез настао је почетком 4. века п. н. е. и обухватао је приобални појас између река Неретве и Војуше. Верује се да су овој заједници припадали Даорси, који су насељавали област око данашњег Стоца и Херцеговини. Антички писци наводе да је на простору данашње Босне и Херцеговине живело дванаест од шеснаест „илирских” племена која су насељавала историјску област Далмацију. Историја илирског племенског савеза је оскудна и посредна. Извесно је да су поједини владари, какав је био Монуније из Дирахиона (Драч) ковали новац већ око 280. године п. н. е. Познато је петнаест илирских владара, који су сврстани у старију и млађу групу. „Млађа” илирска држава дошла је у сукоб са Римом 231 — 230 године п. н. е., у раздобљу између Првог и Другог пунског рата. Римљани су их, да би спречили илирско гусарење, поразили и претворили њихову државу у трибутарну државу републике. Рат Рима са Ханибалом омогућио је Илирима да се поново осамостале, али су до 167. године п. н. е., после још два илирска рат, тешко поражени, након чега заједно са Македонијом и илирска држава нестаје.

Римски период мини|лево|Илирска племена

Римска република је прикључила илирске области, поделивши их у три дела, дајући свакој другачији статус. Након потчињавања илирских области у приморју из крајева задинарја, Ливањског, Дувањског и Гламочког поља, на приморје врше притисак Делмати. Ово илирско племе ушло је тако средином 2. века п. н. е. у рат са Римљанима. Био је то тежак рат, који је 155. године п. н. е. завршио поразом Делмата. Конзул Публије Корнелије Сципион Назика прославио је тријумф након рата у Риму. Две деценије касније Римљани су победили у другом делматском рату, а богати плен је употребљен за финансирање градње познатог Касторовог храма у Риму. До Августовог времена вођена су још три делматска и један илирски рат. Верује се да је Илирик постао римска провинција крајем 2. века п. н. е. Трећи делматски рат је вођен после смрти римског диктатора Суле. На простору данашње јужне Далмације генерацијама су ратовале римске војсковође, међу којима и Јулије Цезар. Он је у у областима приморја и залеђа Балкана боравио у два наврата, пре и за време грађанског рата. Делмати и остали Илири стали су на страну Цезаровог противника Помпеја. После Цезарове смрти, 44 године п. н. е. Делмати су успели да поразе римске трупе, заробе њихова знамења и освоје Салону. Тек у време Другог тријумвирата Октавијан и Марко Антоније су у побуњене области на чело трупа послали чувеног говорника и песника Азинија Полиона. Салона је поново освојена, а делматске земље опустошене. Војсковођа је од плена саградио велику јавну библиотеку у Риму.

Извори не говоре изричито о времену када су области данашње Републике Српске укључене у римску државу. Старији историчари су веровали да су да су ови крајеви коначно покорени тек у време цара Тиберија (14 — 37. године), док се у новије време ослањају на најдетаљнији извор из тога времена, Апијана Александријског, закључујући да су ове земље присаједињене Риму још у доба римског императора Октавијана Августа. Изгледа да су се племена која су насељавала области данашње Српске добровољно предавала. Јулије Цезар је 49. године п. н. е. у време када је постао неприкосновени владар Рима, наводно тврдио да би сву моћ и војску заменио „за Илирик и једну легију”. Октавијан Август је коначно поразио племена у залеђу Јадранског мора у рату који је трајао од 35. до 33. године п. н. е. Он је и сам био рањен у рату са Делматима, али су они коначно безусловно капитулирали, предали 700 талаца и вратили заробљене ознаке римских јединица из претходних ратова. После велике борбе, потчињене су области до реке Саве.

Иако покорене ове земље о чијим народима се мало знало и мало писало у антици, остале су немирне. У почетку Илирик је био сенатска провинција, да би касније припао Августу. Две деценије касније бунтовна племена поново су у стању побуне. Племена Илирика нису подносила стеге државе, узимање младића у војску за ратовање против Маробода, краља Маркомана, наплаћивање данка. Подстакли су 6. године велики устанак у Илирику. Светоније, биограф римских царева, оценио је да је овај устанак за Римљане био најтежи сукоб после пунских ратова. Устанак је почео негде у долинама реке Босне или Врбаса, а на челу устанка је био Батон из племена Деситијата. Устаници су опсели Сирмијум и Салону, али победа је изостала, а Батон је претрпео тежак пораз. Током наредних година, после римске победе, вероватно код реке Босне, устанак се свео на данашње источне крајеве Републике Српске. После дуге борбе устаници су били поражени, Батон се предао Тиберију, будућем римском императору. Тако је коначно умирен Илирик и укључен у Римско царство, а област је подељена у две провинције. Током наредне деценије изграђено је пет значајних путева. Римска граница је избила коначно на велике реке на северу, где је око 70. године подигнут лимес. Област коју данас обухвата Република Српска престала је да буде погранична. Почела је романизација илирске аристократије и становништва ових земаља.

Римска држава је своје најважније градске центре имала на обалама Средоземља. Области данашње Републике Српске налазиле су се у унутрашњости простране римске провинције Далмације и на југу Паноније. На плочама са натписима које су данас узидане у звоник сплитске катедрале стоји да су почетком 1. века, за време владавине цара Тиберија и конзула Публија Корнелија Долабеле, римски војници изградили пет друмова који су ишли у унутрашњост Далмације и спајали приморје са Панонијом. Пет Долабелиних комуникација повезали су Салону као средиште Далмације и caput viarum, односно далматинско приморје са панонском Посавином и Подрињем. Ради се о путевима ad fines provinciae Illyrici (Salona—Servitium), viam Gabinianam (Salona—Andetrium), ad Hedum castellum Ditionum (Salona—Argentaria), ad Bathinum и ad linum montem Ditionum Ulcirum. Важан друм спајао је Салону са Сервицијумом (данашња Градишка). Овај правац је ишао преко Еквума (Читлук, Обровац), Салвије (Гламочко поље) до Кастре (Бањалука). Правац другог пута је ишао нешто западније, трећи је спајао Салону са рудом богатом Аргентаријом (данашња Сребреница) и ишао је преко Акве (данашња Илиџа). Четврти и пети су пут повезивали су периферије провинције. Према рачуници градитеља, изграђено је 550 km римских путева.