Манџурија је историјски регион у североисточној Азији који обухвата целокупну данашњу североисточну Кину и делове модерног Далеког истока Русије јужно од реке Уде и планинских венаца Тукурингра-Џагди. Тачан географски обим варира у зависности од дефиниције: у ужем смислу, ово подручје чине три кинеске провинције Хејлунгђанг, Ђилин и Љаонинг, као и источне префектуре Унутрашње Монголије — Хулунбуир, Хинган, Тунгљао и Чифенг; у ширем смислу, историјска Манџурија обухвата те регионе плус слив реке Амур, чије је делове манџурска династија Ћинг уступила Руској Империји током Амурске анексије 1858–1860. Делови Манџурије који су уступљени Русији колективно су познати као Спољна Манџурија или руска Манџурија, што укључује данашњу Амурску област, Приморску Покрајину, Јеврејску аутономну област, јужни део Хабаровске Покрајине и источни руб Забајкалске Покрајине.
Име „Манџурија” је егзоним (изведен од ендонима „Манџурци”) јапанског порекла. Историја термина „Манџурија” (Манџоу) као топонима у Кини је спорна; неки научници верују да се никада није користио, док други сматрају да јесте до краја 19. века. Подручје се историјски називало разним именима током династије Ћинг, као што је Гуандонг (Источно од пролаза) или Три провинције, што се односило на Фенгтијан (Љаонинг), Хејлунгђанг и Ђилин. „Манџурија” као географски термин први пут су користили Јапанци у 18. или 19. веку, пре него што се проширио у Европу. Термин је промовисало Јапанско царство у знак подршке постојању своје марионетске државе, Манџукуо. Иако се топоним и даље користи, неки научници овај термин третирају са опрезом или га у потпуности избегавају због његове повезаности са јапанским колонијализмом. Овај термин се избегава у Кини због његове повезаности са јапанским империјализмом и етничким конотацијама. Као резултат тога, области које су се некада сматрале делом Манџурије једноставно се називају Североисток. Термини Три провинције и Североисток такође су се паралелно користили међу Јапанцима, заједно са термином Манџурија, све до Мукденског инцидента 1931. године.
Ово подручје је дом многих етничких група, укључујући Манџурце, Монголе, Корејце, Нанајце, Нивхе и Уљче. Многа од раних древних краљевстава корејског језика основана су на овом простору. Ово је прапостојбина тунгуског народа Џурџи и њихових потомака, Манџураца.
Границе мини|Слив реке Амур, такође приказује острво Сахалин на истоку; осим западног дела према Монголији, грубо одговара географском подручју историјске земље Манџураца Манџурија се данас најчешће повезује са три кинеске провинције: Хејлунгђанг, Ђилин и Љаонинг.. Бивша јапанска марионетска држава Манџукуо додатно је укључивала префектуре Ченгде (сада у провинцији Хебеј), као и Хулунбуир, Хинган, Тунгљао и Чифенг (сада у Унутрашњој Монголији). Регион династије Ћинг на који се односила Манџурија првобитно је даље обухватао Приморску Покрајину, Јеврејску аутономну област, јужне делове Амурске области и Хабаровске Покрајине, као и део Забајкалске Покрајине. Ови окрузи признати су као територија династије Ћинг према Нерчинском споразуму из 1689. године, али су уступљени Руској Империји услед Амурске анексије у неравноправном Ајгунском споразуму из 1858. и Пекиншкој конвенцији из 1860. године (Народна Република Кина индиректно је довела у питање легитимитет ових споразума шездесетих година 20. века, али је решила границу са Русијом у Споразуму о пријатељству из 2001;Sino-Russian Treaty of Friendship (2001), Article 6. мања размена се ипак догодила 2004. године на ушћу река Амур и Усури).Complementary Agreement between the People's Republic of China and the Russian Federation on the Eastern Section of the China-Russia Boundary (2004). Различита значења шире Манџурије понекад даље укључују острво Сахалин, које је, упркос томе што се не спомиње у уговорима, приказано као територија династије Ћинг на кинеским, јапанским, руским и француским мапама тог подручја из тог периода.
Слив реке Амур, осим источног дела ка Монголији, грубо одговара географском подручју историјске земље Манџураца. Северна граница била је означена планинама.
Имена
мини|upright=1.15|Једна од најранијих европских мапа која користи термин „Манџурија” (Mandchouria) (Џон Талис, 1851). Претходно је на Западу за Манџурију и Монголију био уобичајен термин „Кинеска Тартарија”Нпр. , 1867, мини| Мапа три провинције Североисточне Кине (1911) мини| Мапа Манџукуа и његове железничке мреже, око 1945.
Манџурија Порекло Географски термин „Манџурија” први пут су употребили Јапанци у 18. или 19. веку. „Манџурија” – чије су варијације стигле у европске језике преко холандског – јесте преведеница са латинског од јапанског топонима Manshū „Регион Манџураца”), који датира из 18. века.
Према америчком истраживачу Марку С. Елиоту, термин Manshū први пут се појавио као топоним у делу Кацурагаве Хошуа из 1794. године Hokusa Bunryaku, на две мапе, „Ashia zenzu” и „Chikyū hankyū sōzu”, које је такође креирао Кацурагава., Према Џунко Мијаваки-Окади, јапански географ Такахаши Кагејасу био је први који је употребио термин Manshū као топоним 1809. године у Nippon Henkai Ryakuzu, и управо из тог дела су Западњаци усвојили име. . . До 1830-их, могли су се пронаћи разни индоевропски облици имена Manshū. Међутим, према Ли Нарангои, термин је уведен у Јапан у 18. веку кроз европске мапе у складу са конвенцијама језуита.
Manshū се затим све чешће појављивао на мапама јапанских картографа као што су Конди Џузо, Такахаши Кагејасу, Баба Садајоши и Јамада Рен. Њихове мапе је у Европу донео Филип Франц фон Зиболд., Према јапанском научнику Накамију Тацуу, Зиболд је био тај који је Европљанима донео употребу термина Манџурија, након што га је позајмио од Јапанаца, који су први почели да га користе у географском смислу у 18. веку.
Кина Историја употребе речи „Манџурија” као топонима у Кини је неизвесна. Према једном правцу размишљања, нису га користили ни Манџурци ни Кинези. "Употреба термина 'Манџурија' као имена места започела је са Јапанцима у осамнаестом веку, а касније га је у Европу увео Филип Франц фон Зиболд" [1796–1866]. Име Манџурија дао је народу Џурџи владар Хонг Тајђи 1635. године као ново име за њихову етничку групу. Међутим, ни име Манџурија нити кинески превод јапанског Manshū као Manzhou никада нису стекли географске конотације, док се у јапанском и Манџурија и Манџурци преводе као Manshū. Према Накамију Тацуу, Manzhou се користио за означавање манџурског народа или једне од њихових држава, пре него региона: „Оригинално, Manzhou је било име манџурског народа или њихове државе; то није било име региона. У ствари, ни Манџурци ни Хан Кинези никада нису звали кинески Североисток 'Manzhou'.” Чак су и заговорници независне Манџурије, попут Инабе Ивакичија, то признали. "...име 'Манџурци' званично је усвојено 1635. као име за сав народ Џурџи."
Године 1912, британски дипломата и синолог Херберт Џајлс навео је у делу China and the Manchus да је „'Манџурија' непозната Кинезима или самим Манџурцима као географски израз”. Према Овену Латимору, током његових путовања по Кини касних 1920-их, приметио је да „нема ниједног јединственог кинеског имена за Манџурију као целину”. Историјски географ Филип Форест сложио се с тим, примећујући да не постоји реч за Манџурију ни у кинеском ни у манџурском језику.
Друга перспектива коју заступају научници као што су Марк С. Елиот и Ли Нарангоа тврди да је манџурска свест о својој домовини као јединственом месту допринела стварању Манџурије као засебног географског ентитета, и да су Кинези до краја 19. века користили „Манџурију” (Manzhou) као топоним. Према Елиоту, царска лоза Манџураца веровала је да је њихова првобитна прапостојбина планина Чангбај. Двор династије Ћинг настојао је да створи регионални идентитет усредсређен на планине Чангбај, што је постепено постало симбол манџурског идентитета. Међутим, није сигурно да ли су ту идеју делили обични Манџурци, а постоје докази да је део тог напора био борба против широке акултурације међу Манџурцима, што је довело до губитка њиховог језика. Као део овог напора, језуитима је наложено да направе мапе које су побољшале манџурску концептуализацију њихове домовине, за шта Елиот верује да је био првобитни подстицај да се регион назове Манџуријом на европским и јапанским мапама. Године 1877, Manzhou је коришћен као топоним у есеју Гонг Чаја, учењака из Нингбоа. Опис Manzhou-а лоцирао га је североисточно од Пекинга и идентификовао га као родно место династије. Manzhou су као име места поново користили 20 година касније званичници Ћинга. Manzhou је почео да се појављује на кинеским мапама у првој деценији 20. века. Мапе које су користиле Manzhou биле су у мањини током ране републиканске ере, али је име остало у уобичајеној употреби међу Комунистичком партијом Кине све до 1930-их. Имена за регион била су релативно флуидна пре Мукденског инцидента 1931. године, након чега су алтернативна имена на јапанском одбачена у корист Manshū, док су Dongbei (Североисток) и Dongsansheng (Три источне провинције) постала ортодоксна имена за Кинезе. Према Марку Гамси, Manzhou није био широко коришћен међу Кинезима, али га Народна Република Кина и поред тога није одобравала. До 1950-их, Manzhou је готово нестао као топоним, иако су га неки и даље користили из навике.
Јапан Термин Манџурија описали су као „контроверзан” или „проблематичан” неколико научника, укључујући Марка С. Елиота, Нормана Смита и Марико Асано Таманои. Историчар Норман Смит написао је да је „Термин 'Манџурија' контроверзан” на основу разлога које је Марико Асано Таманои навела у „Уводу” књиге Crossed Histories: Manchuria in the Age of Empire (2005)., Према Таманоијевој, „'Манџурија' је производ јапанског империјализма, а назвати ово подручје Manzhou значи некритички прихватити јапанско колонијално наслеђе.” Јапан је користио име „Манџурија” да пренесе идеју о спорном региону различитом од Кине, док је Кина инсистирала на власништву над тим регионом одбацујући име „Манџурија”. Јапански колонисти који су се вратили у Јапан из Манџукуа у послератном периоду користили су термине као што су Manshū (Манџурија), Man-mō (Манџурија-Монголија) и Mō-man (Монголија-Манџурија) готово наизменично. Термини са цртицом као што су Man-sēn (Манџурија и Кореја) и Man-mō (Манџурија-Монголија) појавили су се у јапанским медијима и списима путника током прве три деценије 20. века, имплицирајући да су ови региони били екстензије један другог. Таманои примећује да се име „Манџурија” не може наћи на кинеским мапама и признаје да би „требало да користи термин под наводницима” иако то није учинила.,