Византијско-бугарски ратови су били серија ратова и конфликта нижих размера на Балканском полуострву од 5. века н. е. све до пропасти обе државе. Ратови су обележени разноврсним исходима све до појаве Османлија на Балканском полоустрву, када су обе балканске државе изгубиле свој утицај на Балкану. Први сукоби Византије почеле су са оснивачима Бугарске (Прабугарима) након њиховог појављивања на Балканском полуострву око 5. века н. е., а постали су интезивнији после велике победе војске прабугарског хана Аспаруха над војском Византијског царства 680. н. е. када је основано Прво бугарско царство.
Током следећих векова, Бугари и Византија су константно долазили у сукоб. Најзначајнији од тих сукоба су војни походи византијског цара, Константина V, против Бугарске између 755. и 776. н. е. године, као и бугарска победа над Византијом 811. н. е, када су бугарске трупе предвођене царом Крумом успеле да заробе византијског цара Нићифора I. Крумов син и наследник Омуртаг после очеве смрти 814. н. е, склопио је тридесетогодишњи мировни споразум са Византијом, насупрот сукобима који су уследили. 864. н. е. Бугарски цар Борис I после крвавих сукоба са паганском бугарском аристократијом, крстио се хришћанин. Рат између Византије и Бугара се поново појачао на пуној снази током владавине Симеона I, названог и Великог, (893—927), који је успео да потисне Византију али је био неуспешан у његовом покушају да створи једну велику источну европску империју.
Током 960-их, Византија је затражила помоћ Кијевских Руса ради потискивања ослабљене Бугарске. То је довело до сукоба измећу Руса и Византије и коначне Византијске победе над Русима, 971. што је и окончало и прво, краткотрајно, освајање Бугарске од стране Цариграда. Бугарско царство је успело да се опорави под Самуилом и да поврати своју моћ због граћанских ратова и афера које су задесиле Византију током друге половине 10. века, међутим Византија предвоћена Василијем II, успела је да нанесе серију пораза опорављеном Самуиловом царству, и 1014. у Клидију да потпуно сломи Самуилове трупе. Освајане преостале Бугарске је окончано 1018. Због његових војничких подвига али првенствено због његове бруталности, византијски цар, Василије II је остао у историји забележен као „Бугароубица“.
Бугари су подигли устанак против Византије 1040—1041, као и 1070-их и 1080-их који су били угушени од Византијске војске. Међутим 1185, Теодор Петар и Иван Асен су подигли устанак, што ослабљена Византија није могла да угуши, што је донело до стварања Другог Бугарског царства. После пада Цариграда у рукама крсташа, 1204, бугарски цар Иван Калојан је затражио савезништво од крсташа које су то они одбили, тако се он окренуо Византијској царевини Никеји, са којом је склопио завезништво. Иако његов наследник Борил је склопио савезништво са Латинском царевином Цариграда, његови наследници су остали савезници Никеји која је повратила Цариград 1261. Византија је повратила поједине Трачке градове од стране Бугарске, које је после изгубила поново од бугарског цара Теодора Светослава. Византијско-бугарски односи су остали напети све до српске доминације Балкана под царом Душаном, и после тога, све до коначне Отоманског освајања Балкана мада од тада већ обе царевине су играле другоразредну улогу на Балкану.
Појава Прабугара и први контакти са Византијом мини|лево|Споменик Аспаруха у Плисци, Бугарска|200px Прва појава Прабугара на Балканском полуострву се спомиње око петог века наше ере, током Велике миграције народа на просторима Европе и Средње Азије. Први контакт једне организоване прабугарске државе са Византијом долази око 635. године када Кубрат, вођа Пабугара који су дошли са простора Средње Азије, подигао је успешан устанак против Авара или по једној другој верзији против западних туркијских племена, и испоставио једну прабугарску државу која се проширивала на просторима између Кавказа и Дњепра, просторима изузетно виталним за Византију која је у међувремену била у ратном стању са Аварима и Персијанцима, а морала је да одбрани своје источне границе и од новорођене арапске експанзије.
На почетку седмог века наше ере Византије је била принуђена да одржава добре односе са њеним суседима, тако да би избегла рат на више фронтова, због истовременог сукоба са Аварима и Сасанидима морала је да нађе савезнике међу њеним новим, непознатим суседима. Према причама патријарха Нићифора и Јована Никије, вођа прабугарског племена Оногура, Органа, посетио је Цариград 619. заједно са сином Кувратом. Током њиховог боравка у Цариград, обојица су се крстили хришћани, а Органа је добио титулу патрикија док је Кубрат остао у Цариграду и после одласка његовог оца. Када је наследио свог оца и ослободивши свој народ, Кубрат је склопио савезништво са византијским царом Ираклијом, 641. године, и добио је од њега титулу патрикија као и много поклона. Детаљи тог споразума нису забележени, али је остало познато да је Кубрат подржао права Ираклијовог сина, Ираклона, уместо Константина Трећег за византијско престо. Осим тога, вођа Оногура, Кубрат је успео да подигне свој углед међу и осталим прабугарским племенима, и да их уједини у једну прабугарску државу. Та прабугарска држава је остала позната у историји као Велика или Стара Бугарска. На тај начин Византија је добила привремено једног лојалног савезника на њене изузетно осетљиве северне границе.
Први сукоби
После смрти Кубрата, која се догодила највероватније током владавине византијског цара, Констанса II, (641—668), његова држава се распала због унутрашњих проблема али и због напада Хазара. Упркос саветима свог оца да одрже своју државу, његових пет синова нису успели да одрже Велику Бугарску, и та држава се распала у комаде. Један од његових синова, Аспарух (635/640-око 700), се настанио са једним делом његовог народа у данашњој јужној Бесарабији. Према византијском хроникографу Теофану, константни упади Аспаруха на територију Византије натерали су византијског цара, Константина IV, (668—685), да 680. године крене у војни поход против нове претње Византијској империји, у намери да натера Аспаруха да се ненасели на територији царства. После њихове победе над трупама Византије, и потписивања мировног споразума 681. године, (мировним споразумом Цариград је признао бугарску државу до Ема), није дошло до сукоба између Византије и Бугарске зашто ни Константин Погонат није покушао нове војне експедиције, ни Аспарух нове нападе против византијске државе. Познато је да између 680 и 685 дошло је до рата између Бугарске и Авара, што је дозволило Бугарима да се прошире према западном Балкану. Такође у периоду између 678-680, десио се значајан окршај између византијске флоте и прабугарског вође Кувера (највероватније једног од браћа од Аспаруха), пошто је задњи покушао неуспешно да заузме Солун.
Јустинијан II и Тервел Прекид у мирним односима између Византије и Бугарске је дошао у време цара Јустинијана Другог, Ринотмита, (685—695) и (705—711). 688. године Јустинијан је напао Бугаре и Словене. За тачан исход тог војничког подухвата немамо поуздане информације. Познато је само да је успео да потисне непријатеља без постизања одлучне победе, и да пороби неколико словенских племена. Углавном није успео да дође до одлучне победе јер су се Бугари служили тактикама герилског рата, сличних онима Прабугарима 680. године. Његове победе против Словена нису имале велики одјек због великих губитака у једној бици против Бугара, где су Бугари извели изненади напад на византијску војску. Јустинијан је збачен са престола 695, али уз помоћ бугарског хана Тервела и 15000 његових војника, Јустинијан се повратио на трон 705. године, убивши људе које су га збацили са трона, Леонтија и Тиберија Трећег. Јустинијан је наредио сенату да буде послушан Тервелу и Тервелу је доделио титулу цезара. Није сигурно колико велики утицај је имао Тервел у унутрашњним аферама Византије, али је познато да је постао омиљена фигура византијских историчара. Добре везе између Јустинијана и Тервела нису биле тако стабилне, познато је да је Јустинијан био поражен у бици против Тервела, код Анхијала, 708. године. 711. године, Јустинијан је затражио опет помоћ Тервела да би угушио устанак Филипикоса. Тервел му је послао војску од 3.000 војника, међутим Јустинијан је био поражен и погубљен од новог цара Филипикоса. Није познато до када је Тервел владао Бугарском, мада је познато да је његов наследник Кормесије, владао сигурно од 716. године, иако Теофан спомиње Тервела као учесника у конспирацији за византијски трон, коју је организовао Анастасије Други да би се повратио на престо. Међутим тај историјски податак Теофана Исповедника, не сматра се изузетно поузданим.
Лав III Исавријанац (717—741), византијско-бугарско савезништво и период мира Када су Арапи извршили помрску блокаду Царграду, током зиме 717/718. године, Лав III Исавријанац је затражио помоћ Бугара. Теофан пише да су Бугари поубијали 22.000 Арапа, док Зонарас говори о многим хиљадама. Западни извори говоре да су Бугари нанели Арапима губитке од 30.000 до 32.000 мртвих.
Константин Пети Током периода владавине Константина Петог, Копронима, почињу први дуготрајни сукови између Византијске царевине и Бугарске. Између 756. и 776. године, Константин је преузео велики број војних похода против Бугарске са главним циљем да освоји Бугарску. Због недовољних информација о том историјском периоду, историчари морају да се ослоне на Теофана исповедика и патријарха Нићифора, који се не слажу апсолутно између себе. 755./756. године Константин Пети, је настанио у Тракију, Павлакијанце, Сиријце и Јермене, са циљем да повећа број становништва на граници са Бугарском.
Бугари су видели тај чин као прекршај мировног споразума и кренули си у упаде у Тракију и стигли до зидина Цариграда. Патријарх Нићифор пише да их је Константин победио у једној бици али да су они изазвали велике катастрофе, заробљавајуђи велики део становништва. То је натерало Константина Копронима да 760. године крене у војни поход против Бугарске. Када је Константин стигао до Верегаве, доживео је тежак пораз од Бугара у њиховом изненадном нападу, где је и убијен патрикије Леон као и логотет путева Леон. Међутим, Костантин успео је убедљиво је да порази Бугаре код утврђења Маркеле. Тај пораз је имао велики одјек над Бугарима зажто им је био први од њиховог доласка на Балкан. Та пораз приморао је Бугарску да потпише нови мировни споразум, са којим је изгубила територије које је присвојила споразумом из 717. године, док је бугарско племство послало велики број младих Бугара као таоце у Цариград.
После првог бугарског пораза на Балкану, власт у Бугарској је била изузетно уздрмана, и то је дозволило хану Телецу (760—763), који је био непријатељ Византије, да се домогне власти. Телец прекршивши мировни споразум који је уследио после бугарског пораза код Маркела, напао је 763. године, граничне прелазе Византије са Бугарском. Константин је одговорио са новим војним походом, са циљем као и прошли пут да нападне бугарску војску на два фронта. Овај пут Константин је избегао Верегаву, и одлучио се да крене уз обалу преко Месимврије и Одесе (Варне), док истовремено је послао византијску флоту од 800 бродова и 10.000 коњаника да оде преко Дунава. Константин је стигао са војском у Анхијалу, 30. јуна, 763. године. Тамо је уследила друга битка код Анхијала између бугарско-словенске војске, Телеца и византијске војске, Костантина. Битка је трајала целог дана и завршила се византијском победом.