Нацистичка Њемачка

Нацистичка Њемачка (), званично Њемачки Рајх (, ) од 1933. до 1943. и Велики Њемачки Рајх (, ) од 1943. до 1945, позната и као Трећи рајх (), била је држава која је постојала између 1933. и 1945. године када су Адолф Хитлер и владајућа Националсоцијалистичка партија управљали Њемачком, завевши диктатуру. Под Хитлеровом влашћу, Њемачка је била тоталитарна држава у којој је влада контролисала готове све видове живота. Трећи рајх је израз који су сковали нацисти и којим су хтели представити Нацистичку Њемачку као насљедницу Светог римског царства (Први рајх; 800—1806) и Њемачког царства (Други рајх; 1871—1918). Нацистичка Њемачка, коју су Хитлер и нацисти називали Хиљадугодишњим рајхом (), пала је у мају 1945. након дванаест година постојања, када су Савезници поразили Њемачку, чиме је уједно окончан Други свјетски рат у Европи.

Нацистичка партија је постала највећа странка у парламенту након њемачких федералних избора у јулу 1932, али није имала већину. Хитлер је одбио да учествује у коалиционој влади осим ако није био њен вођа. Уставом Вајмарске републике, у тим околностима, канцелара Њемачке (шеф владе) могао је именовати предсједник (шеф државе) Паул фон Хинденбург, који је накнадно именовао Хитлера на тај положај 30. јануара 1933. по налогу десничарских политичара и индустријалаца.

На почетку Хитлеровог мандата на дужности канцелара, зграда Рајхстага је запаљена, на шта је његов кабинет одговорио доношењем Декрета о пожару у Рајхстагу. Акт о ванредним овлашћењима је усвојен 23. марта 1933. којим је Хитлеров кабинет добио моћ да доноси и спроводи законе без учешћа Рајхстага или предсједника. Нацистичка партија је тада почела да елиминише сву политичку опозицију и консолидује своју моћ. Хинденбург је преминуо 2. августа 1934, а Хитлер је постао диктатор Њемачке спајањем дужности и овлашћења канцелара и предсједника. Референдум одржан 19. августа 1934. потврдио је Хитлера као јединог фирера (вођу) Њемачке. Сва власт била је централизована у Хитлеровој личности и његова ријеч је постала највиши закон. Влада није била координисано тијело које сарађује, већ скуп фракција које се боре за власт и Хитлерову наклоност. Усред Велике кризе, нацисти су обновили економску стабилност и окончали масовну незапосленост користећи велику војну потрошњу и мјешовиту економију. Финансиран дефицитом потрошње, режим је предузео опсежне пројекте јавних радова, укључујући Аутобанен (аутопутеви), као и обимни тајни програм поновног наоружавања, образујући Вермахт (оружане снаге). Повратак економске стабилности повећао је популарност режима.

Расизам, еугеника, нарочито антисемитизам, биле су средишње идеолошке одлике режима. Нацисти су германске народе сматрали вишом расом и најчистијом граном аријске расе. Дискриминација и прогони Јевреја и Рома почеле су након ступања на власт. Први концентрациони логор је основан у марту 1933. године. Јевреји, либерали, социјалисти, комунисти и други политички противници и непожељни су затварани, протјерани или убијани. Хришћанске цркве и грађани који су се противили Хитлеровој власти били су угњетавани, а многе вође су затваране. Образовање је било усмјерено на расну биологију, популациону политику и способност за војну службу. Каријерне и образовне могућности за жене биле су смањене. Рекреација и туризам организовани су кроз програм Снага кроз радост, а Љетне олимпијске игре 1936. представиле су Њемачку на међународној сцени. Министар пропаганде Јозеф Гебелс ефикасно је користио филм, масовне скупове и Хитлерово хипнотичко говорништво да би утицао на јавно мњење. Власт је контролисала умјетничко изражавање, промовишући одређене умјетничке форме и забрањујући или обесхрабрујући друге.

Од друге половине тридесетих година, Нацистичка Њемачка је постављала све агресивније територијалне захтјеве, пријетећи ратом уколико се они не испуне. Сар је плебисцитом изгласао да се поново придружи Њемачкој 1935, а Хитлер је 1936. послао трупе у Рајнску област, која је била демилитаризована послије Првог свјетског рата. Њемачка је заузела Аустрију 1938, а исте године је захтијевала и добила чехословачку област Судети. У марту 1939. проглашена је Словачка Република која је постала клијентска држава Њемачке, а на остатку окупираних чешких земаља успостављен је њемачки Протекторат Чешка и Моравска. Недуго послије, Њемачка је извршила притисак на Литванију да уступи Територију Мемел. Њемачка је потписала споразум о ненападању са Совјетским Савезом и извршио инвазију на Пољску 1. септембра 1939, чиме је избио Други свјетски рат у Европи. До краја 1942. Њемачка и њени европски савезници контролисали су већи дио Европе и сјеверне Африке. Рајхскомисаријати су преузели контролу над освојеним подручјима, а у ономе што је преостало од Пољске успостављена је њемачка управа. Њемачка је експлоатисала сировине и радну снагу са окупираних подручја и од својих савезника.

Геноцид, масовна убиства и принудни рад великих размјера постали су обиљежја режима. С почетком од 1939, стотине хиљада њемачких грађана са менталним и физичким инвалидитетом је убијено или у болницама или азилима. Ајнзацгрупе, паравојни одреди смрти, пратили су њемачке оружане снаге на окупираним територијама и спроводили геноцид над милионима Јевреја, Словена и других жртава. Послије 1941. милиони осталих су притварани, израбљивани до смрти или убијани у нацистичким концентрационим логорима и логорима смрти.

Док је њемачка инвазија на Совјетски Савез 1941. у почетку била успјешна, совјетско оживљавање и улазак Сједињених Држава у рат значили су да је Вермахт изгубио иницијативу на Источном фронту 1943. и да је крајем 1944. одбачен на положаје од прије 1939. године. Обимна ваздушна бомбардовања Њемачке ескалирала су 1944. и силе Осовине су враћене у источну и јужне Европу. Након савезничке инвазије на Француску, Њемачку су са истока освојили Совјети, а са запада остале Савезници и капитулирала је 8. маја 1945. године. Хитлерово одбијање да призна пораз довело је до масовног уништавања њемачке инфраструктуре и додатних жртава рата у посљедњим мјесецима рата. Савезничка војна побједа покренула је политику денацификације, а против неких преживелих нацистичких вођа покренуто је суђење за ратне злочине у Нирнбергу.

Назив

Званичан назив државе је био Њемачки Рајх () од 1933. до 1943. године и Велики Њемачки Рајх () од 1943. до 1945. године.

Уобичајени називи државе су „Нацистичка Њемачка” и „Трећи рајх”, а Хитлер и нацисти су такође користили и назив „Хиљадугодишњи рајх”. Назив Трећи рајх () усвојен је из нацистичке пропаганде, а први пут је употријебљен 1922. као наслов књиге конзервативног писца Артура Мелера ван ден Брука. Књига рачуна Свето римско царство (962—1806) као први Рајх, а Њемачко царство (1871—1918) као други.

Позадина

Њемачка је била познат као Вајмарска република у раздобљу од 1919. до 1933. године. Била је то парламентарна демократија са полупредсједничким системом. Вајмарска република се суочила са бројним проблемима, укључујући хиперинфлацију, политички екстремизам (укључујући насиље љевичарских и десничарских паравојних формација), спорне односе са побједничким Савезницима из Првог свјетског рата и низ неуспјешних покушаја коалиционих влада подијељених политичких странака. Озбиљни преокрети за њемачку привреду почели су након завршетка рата, дијелом због плаћања ратне одштете под одредбама Версајског споразума из 1919. године. Влада је штампала новац како би исплатила одштету и државни ратни дуг, због чега је избила хиперинфлација која је довела до надуваних цијена робе широке потрошње, привредног хаоса и немира због хране. Како влада у јануару 1923. каснила са исплатом одштете, француска војска је окупирала њемачке индустријске области у Руру и због тога су избили велики грађански немири.

Националсоцијалистичка њемачка радничка партија је основана 1920. године. Она је преименовани насљедник Њемачке радничке партије основане годину дана раније, једне од неколико крајње десничарских политичких странака које су дјеловале у то вријеме у Њемачкој. Програм Нацистичке партије је укључивао уклањање Вајмарске републике, одбацивање одредаба Версајског мира, радикални антисемитизам и антибољшевизам. Обећавао је снажну средишњу владу, проширени лебенсраум (животни простор) за германске народе, образовање националне заједнице засноване на раси и расно чишћење активним прогоном Јевреја, којима ће бити одузето држављанство и грађанска права. Нацисти су предлагали национални и културни препород на основу покрета Фолкиш. Партија, нарочито њено паравојно крило Штурмабтајлунг (СА; јуришни одред, смеђекошуљаши), користила је физичко насиље како би унаприједила и ојачала свој политички положај, нарушавајући састанке супарничких организација и нападајући њихове чланове, као и Јевреје, на улици. Такве крајње десничарске оружане скупине биле су уобичајене у Баварској и толерисала их је крајње десничарска државна влада Густава фон Кара.

Када је у Сједињеним Државама дошло до берзанског краха 24. октобра 1929, утицај на Њемачку је био кобан. Отпуштени су милиони радника, а неколико великих банака је пропало. Хитлер и нацисти су се припремили да искористе ванредно стање за раст подршке партији. Обећали су јачање привреде и отварање радних мјеста. Многи гласачи су вјеровали да је Нацистичка партија способна да успостави ред, угуши грађанске немире и побољша међународни углед Њемачке. Након федералних избора у новембру 1932, Нацистичка партија је била најјача странка у Рајхстагу, са 37,4% гласова или 230 посланичких мјеста.

Историја

Нацистичко освајање власти

мини|усправно|лево|Адолф Хитлер је постао њемачки шеф државе 1934, са титулом фирер и рајхскацелер.

Иако су нацисти имали највећи удио гласова на парламентарним изборима у јулу и у новембру 1932, ипак нису имали већину. Хитлер је одбио да учествује у коалиционој влади, осим ако он не буде на њеном челу. Под притиском политичара, индустријалаца и пословне заједнице, предсједник Паул фон Хинденбург је именовао Хитлера за канцелара Њемачке 30. јануара 1933. године. Овај догађај је познат као махтерграјфунг (стицање моћи).

У ноћи 27. фебруара 1933. у згради Рајхстага је подметнут пожар. Холандски комуниста Маринус ван дер Лубе је проглашен кривим за подметање пожара. Хитлер је тврдио да је пожар означавао почетак комунистичког устанка. Декрет о пожару у Рајхстагу, наметнут 28. фебруара 1933, ограничио је већину грађанских слобода, укључујући право окупљања и слободу штампе. Декрет је такође дозволио полицији да временски неограничено притвара људе без оптужнице или судског налога. Законодавство је пратила пропаганда кампања која је довела до подршке јавности овој мјери. СА је спроводио насилно сузбијање комуниста широм земље и 4000 чланова Комунистичке партије Њемачке је ухапшено.

Акт о ванредним овлашћењима 1933., који је представљао амандман на Вајмарски устав, усвојен је у Рајхстагу у марту 1933. са 444 гласова за и 94 против. Овај амандман је омогућио Хитлеру и његовом кабинету да доносе законе — чак и оне који крше устав — без сагласности предсједника или Рајхстага. Пошто је за усвајање закона била потребна двотрећинска већина, нацисти су користили тактику застрашивања, као и одредбе Декрета о пожару у Рајхстагу, да спријече неколико посланика Социјалдемократске партије да присуствују сједници, а Комунистичка партија је већ била забрањена. Акт о ванредним овлашћењима ће касније послужити као правни темељ за диктатуру коју ће нацисти успоставити.