Душан Чкребић (Ниш, 7. август 1927 — Београд, 7. април 2022) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СР Србије и СФР Југославије. У периоду од 1984. до 1986. обављао је дужност председника Председништва СР Србије, а у периоду пре тога налазио се и на функцијама председника Извршног већа Скупштине СР Србије, од 1974 до 1978, Скупштине СР Србије, од 1978. до 1982. и Централног комитета Савеза комуниста Србије, од 1982. до 1984. године.

|десно|мини|235п|Гроб Душана Чкребића у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Биографија Рођен је 7. августа 1927. године у Нишу, у сиромашној занатлијској породици. Отац му је био обућар, а мајка домаћица. Основну школу похађао је у Врњачкој Бањи и Крагујевцу. У Крагујевац из Врњачке Бање доселио се у јесен 1937. године. Био је ђак Крагујевачке гимназије и у њој је матурирао 1947. године. Учествовао је као добровољац на Сремском фронту, као и у завршним операцијама за ослобођење Југославије, у Трећем крагујевачком батаљону Прве пролетерске ударне бригаде. Из рата се вратио одликован Орденом за храброст и официрским чином. Имао је чин резервног мајора ЈНА.

Студије аеронаутике почео је 1947. у Совјетском Савезу на Московском авијационом институту (МАИ), као стипендиста југословенске владе. У лето 1948, због Резолуције Информбироа, прекинуо је студије у Москви и наставио их исте године у јесен у Београду. Дипломирао је јуна 1953. на Електротехничком факултету у Београду. Ужа струка му је електро-енергетика. Радио је као дипломирани електроинжењер-енергетичар у Војном ваздухопловном институту у Жаркову, како на одржавању електромоторног погона, тако и на аутоматској регулацији аеродинамичких тунела у повоју. Био је директор техничке службе одржавања у Коксари у Лукавцу, НР БиХ. Изабран је за генералног директора „Фабрике соде” у Лукавцу у јесен 1958. године. У овим фабрикама радио на припремама за градњу фабрике азотних ђубрива у Коксари и фабрике цемента у Фабрици соде. Обе ове фабрике су у међувремену изграђене и успешно послују. Био је као стипендиста Уједињених нација на усавршавању и специјализацији у термоелектранама великих капацитета у систему RWE (Рајнско-Вестфалске електране) у Западној Немачкој, као и у фабрикама са синхроним електромоторним погонима великих снага, и проучавао њихов утицај на електроенергетску мрежу. Положио је државни испит за овлашћеног дипломираног инжењера електротехнике.

У Социјалистичкој Републици Србији био је подсекретар у Републичком секретаријату за привреду, при чему се посебно бавио енергетским развојем СР Србије. Био је председник Привредне коморе Србије. Председник Извршног већа Скупштине СР Србије је био у периоду 1974—1978, а у периоду 1978—1982. и председник Скупштине СР Србије. У време његовог мандата, изграђен је аутопут Београд—Баточина (115км), завршена је изградња пруге Београд—Бар и Чачак—Пожега, окончани су радови на каналу Дунав—Тиса—Дунав, основан је Универзитет у Крагујевцу и Педагошко-технички факултет у Чачку, у Београду је изграђен Сава центар. Отпочела је изградња Клиничког центра Србије у Београду, донета је одлука за почетак изградње ТЕ НИКОЛА ТЕСЛА Б, снаге 2 x 620 МW, и ХЕ ЂЕРДАП II, пуштена је у рад сателитска станица у Приликама, код Ивањице, изграђен мост на Дунаву Смедерево—Ковин и мост на Морави на путу за Пожаревац, отворен је у Колубарском угљеном басену угљенокоп Тамнава.

Био је изабран за председника Централног комитета СК Србије за период 1982—1984, а председника Председништва СР Србије 1984—1986. године. Био је члан Централног комитета СКЈ од 1982. до 1990, а Председништва ЦК СКЈ од 1982. до 1984. и од 1986. до јуна 1990. године. Након промене власти у Србији, у јесен 1987. био је члан Председништва ЦК СКЈ. На 17. седници ЦК СКЈ октобра 1988. на нестатутарном гласању о поверењу члановима Председништва које је организовао Стипе Шувар, једино њему није изгласано поверење, а што је потом потакло Васила Тупурковског да то објасни деловањем, тзв. непринципијелне коалиције у ЦК СКЈ. Он је поднео оставку, али је на интервенцију Слободана Милошевића повукао. У време док је био председник Председништва СР Србије, јуна 1984, потписао је акт о одобрењу наставка градње храма Светог Саве у Београду. Због политике коју је водио Милошевић, разишао се са њим средином 1990, када је овај био у зениту своје политичке популарности, и од тада није учествовао у политичком животу.

Бавио се, по одласку у пензију јуна 1990. године, мемоаристиком, публицистиком, савременом политичком историјом и сарађивао у политичким и културним часописима.

Преминуо је 7. априла 2022. године у Београду, у 95. години живота. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Публицистички рад Књига мемоарске прозе Запис на песку, Београд, 1995; Политички и мемоарски есеји Између памћења и заборава, Нови Сад, 2007; Мемоарски спис Живот. Политика. Коментари, Београд, 2008; Мемоарски есеји Поглед искоса, Београд, 2009; Монографија Коча Поповић — дубока људска тајна, Београд, у четири издања — прво 2011, друго проширено 2012, треће 2017. и четврто издање 2019. године; Мемоарски есеји Људи и догађаји, Београд, 2013; Монографија Коминтерна — Бурни догађаји и њихове последице по СФРЈ и Србију, Београд, 2018.

Одликовања Носилац је више домаћих и страних одликовања, међу којима су југословенски Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден рада са црвеном заставом, Орден за храброст, француски Орден Легије части официрског реда, и француски Орден за националне заслуге командирског реда, италијански орден Merito Bella Repubblica Italijana.

Добитник је и највишег ордена Српске православне цркве — Орден Светог Саве првог степена. Ово одликовање добио је 29. децембра 2007, јер је јуна 1984, као председник Председништва СР Србије, потписао акт о одобрењу наставка градње Храма Светог Саве у Београду.

Дана 15. фебруара 2022, одликован је Сретењским орденом првог степена.

Видите још Влада Душана Чкребића

Референце

Литература

Спољашње везе

ЖЕЉНО ИШЧЕКУЈЕМ ДА УЂЕМ У ХРАМ: Душан Чкребић, некадашњи председник Председништва Србије о градњи светиње на Врачару и завршетку мозаика („Вечерње новости”, 30. октобар 2020) „СПАСЕНА ЈЕ ЧАСТ МОЈОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ”: Овако је говорио покојни Чкребић после наставка градње Храма на Врачару („Вечерње новости”, 8. април 2022) Сећање на Душана Чкребића („Политика”, 23. април 2022)

Категорија:Рођени 1927. Категорија:Умрли 2022. Категорија:Политичари из Ниша Категорија:Комунисти Србије Категорија:Југословенски партизани Категорија:Омладина у Народноослободилачкој борби Категорија:Борци Прве пролетерске бригаде Категорија:Официри ЈНА у резерви Категорија:Српски политичари Категорија:Српски инжењери Категорија:Југословенски инжењери Категорија:Чланови Централног комитета КП/СК Србије Категорија:Друштвено-политички радници СР Србије Категорија:Друштвено-политички радници СФРЈ Категорија:Чланови Централног комитета СКЈ Категорија:Председници СР Србије Категорија:Председници Владе СР Србије Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве Категорија:Носиоци Сретењског ордена 1. степена Категорија:Српски публицисти Категорија:Српски мемоаристи Категорија:Чланови Председништва ЦК СКЈ Категорија:Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду