Фудбалска репрезентација Јужноафричке Републике

Фудбалска репрезентација Јужноафричке Републике представља Јужноафричку Републику у мушком међународном фудбалу и под окриљем је Фудбалског савеза Јужноафричке Републике, управног тела за фудбал у Јужноафричкој Републици. Репрезентација, која носи надимак Бафана Бафана (The Boys на зулу језику), своје утакмице игра на различитим стадионима широм земље. Чланица је и ФИФА и Афричке фудбалске конфедерације (ЦАФ), убраја се међу репрезентације с највећом подршком навијача у Африци, а препознатљива је по својим традиционалним жуто-зеленим дресовима.

Након што је одиграла свој први меч још 1906. године, Јужна Африка се вратила на светску сцену 1992. године, после шеснаест година суспензије од стране ФИФА и фактички четири деценије изолованости услед система апартхејда. Јужноафричка Република се три пута квалификовала за Светско првенство кроз квалификације: 1998., 2002. и 2026. године, уз учешће на турниру 2010. године када је била домаћин, поставши тако прва афричка нација која је организовала Светско првенство. Упркос томе што су у последњем колу групне фазе победили Француску са 2:1, нису успели да прођу у наредну рунду такмичења, чиме су постали први домаћин у историји Светских првенстава који је елиминисан у групној фази, што је касније поновио и Катар 2022. године. Према стању из јануара 2026. године, репрезентација заузима 60. место на ФИФА ранг-листи.

Највећи успех Јужне Африке остварен је 1996. године, када су били домаћини и победници Афричког купа нација (АФЦОН). До финала су стигли и 1998. године, али их је тада савладао Египат.

Историја Пре 1992. Фудбал је први пут стигао у Јужну Африку путем колонијализма крајем 19. века, будући да је ова игра била веома популарна међу британским војницима. Од најранијих дана овог спорта у Јужној Африци па све до краја апартхејда, организовани фудбал био је под утицајем државног система расне сегрегације. Свебелачки Фудбалски савез Јужне Африке (ФАСА) основан је 1892. године, док су Фудбалски савез јужноафричких Индијаца (САИФА), Фудбалски савез јужноафричких Банту црнаца (САБФА) и Фудбалски савез јужноафричких црнаца (САЦФА) основани 1903, 1933. и 1936. године, респективно.

мини|лево|250п|Репрезентација Јужне Африке која је била на турнеји по Јужној Америци 1906. године. Одиграли су 12 утакмица и доживели само један пораз. Године 1903. САФА се поново придружио енглеском Фудбалском савезу након Другог бурског рата између Британске империје и Бурске републике. Постојао је план да се одигра турнир у Аргентини, на којем би Јужна Африка и Фулам учествовали као гостујући тимови, али он није реализован. Ипак, Јужна Африка је 1906. године отпутовала у Јужну Америку како би тамо одиграла серију пријатељских утакмица.Before The 'D'...Association Football around the world, 1863–1937 , страна 4

Јужна Африка је одиграла укупно 12 утакмица у Јужној Америци, остваривши 11 победа, уз 60 постигнутих и само 7 примљених голова. Међу противницима су били Белгано А.Ц., репрезентација Аргентине, комбиновани тим Лиге Росарина, Естудијантес (БА) и Килмес.Gira Sudamericana de Sudáfrica 1906 на сајту Fútbol Nostalgia Једини тим који је победио Јужну Африку био је аргентински Алумни са 1:0 на стадиону Сосиједад Спортива Аргентина у Буенос Ајресу, 24. јуна, мада су се Јужноафриканци реванширали 22. јула победивши их са 2:0.Historia del Fútbol Amateur en la Argentina аутора Жоржа Иванчука. Издавач: Autores Editores (1992) – Играчи су изнутра били искључиво белци, углавном државни службеници, владини радници, банкари и грађевински инжењери. Седам од 15 играча било је рођено у Јужној Африци, док их је 8 било пореклом из Енглеске и Шкотске.

Јужна Африка је била једна од четири афричке нације које су присуствовале конгресу ФИФА 1953. године, на којем су те четири земље захтевале и добиле заступљеност у извршном комитету ФИФА.Goldblatt, The Ball is Round: A Global History of Football, p493 На тај начин су ове четири нације (Јужна Африка, Етиопија, Египат и Судан) основали Афричку фудбалску конфедерацију (ЦАФ) 1956. године, а јужноафрички представник Фред Фел присуствовао је првом састанку као члан оснивач. Међутим, убрзо је постало јасно да устав Јужне Африке забрањује расно мешовите тимове у такмичарском спорту, због чега су на планирани Афрички куп нација 1957. могли да пошаљу или чисто црначку или чисто белачку екипу. То је било неприхватљиво за остале чланице Конфедерације, па је Јужна Африка дисквалификована са такмичења, мада неки извори наводе да се повукла добровољно.

На другој конференцији ЦАФ-а 1958. године, Јужна Африка је званично избачена из ове организације. Свебелачки савез ФАСА примљен је у ФИФА исте године, али му је у августу 1960. године дат ултиматум од годину дана да усклади свој рад са недискриминаторним прописима ФИФА. На годишњој конференцији ФИФА 26. септембра 1961. године, јужноафрички савез је званично суспендован. Сер Стенли Роус, председник енглеског Фудбалског савеза и заговорник чланства Јужне Африке у ФИФА, изабран је за председника ФИФА неколико дана касније. Роус је био одлучан у ставу да спорт, а посебно ФИФА, не би требало да се меша у политичка питања, те је упркос жестоком противљењу наставио да се одупире покушајима да се Јужна Африка искључи из чланства. Суспензија је укинута у јануару 1963. године, након што је Роус посетио Јужну Африку како би истражио стање фудбала у тој земљи.

Роус је изјавио да ће, уколико се суспензија не укине, фудбал у тој земљи замирати, вероватно до тачке без могућности опоравка. Наредна годишња конференција ФИФА у октобру 1964. године одржана је у Токију, уз присуство знатно већег броја представника афричких и азијских савеза, где је суспензија чланства Јужне Африке поново ступила на снагу. Године 1976, након устанка у Совету, Јужна Африка је званично избачена из ФИФА.

Године 1991, када је систем апартхејда почео да се урушава, формиран је нови расно мешовити Фудбалски савез Јужне Африке, који је примљен у ФИФА — што је коначно омогућило Јужној Африци да учествује у квалификацијама за наредна Светска првенства.

1992—2000. Након што је провела скоро две деценије у међународној изолацији, репрезентација Јужне Африке одиграла је свој први званични меч 7. јула 1992. године, победивши Камерун са 1:0 на стадиону Кингс Парк у Дурбану.

Тим је учествовао у квалификацијама за Афрички куп нација 1994. и био смештен у групу 5, заједно са Маурицијусом, Замбијом и Зимбабвеом. Остварили су једну победу, на гостовању Маурицијусу, и два ремија на домаћем терену против Маурицијуса и Зимбабвеа. Тим је завршио на трећем месту у групи и није успео да се квалификује.

У квалификацијама за Светско првенство у фудбалу 1994. Јужна Африка је била смештена у групу Д, заједно са Конгом, Либијом и Нигеријом. Либија се повукла из квалификација. Јужна Африка је завршила као друга у групи и није се пласирала у наредну рунду квалификација.

Године 1996, свега пет година након укидања суспензије, Јужна Африка је доживела свој звездани тренутак када је била домаћин и освајач Афричког купа нација 1996., стигавши уједно и до 16. места на ФИФА ранг-листи.

Изненадна смена селектора Клајва Баркера, који је освојио поменути турнир, није значајније успорила замајац тима, пошто су успех из 1996. године испратили освајањем другог места на Афричком купу нација 1998. под вођством Џома Сона, изгубивши у финалу од Египта. Тим је такође изборио свој први историјски пласман на Светско првенство, квалификујући се за Француску '98. Под вођством селектора Филипа Трусијеа, Јужна Африка је на свом дебију претрпела пораз од домаћина Француске са 3:0, а затим је ремизирала са Данском (1:1) и Саудијском Арабијом (2:2), што је означило рану елиминацију.

2000-е Под вођством новоизабраног селектора Трота Молотора, Јужна Африка је снажно започела деценију, заузевши треће место на Афричком купу нација 2000. године; упркос томе, уследила је нова промена на клупи. Португалац Карлос Кеироз је ангажован са циљем да одведе Јужну Африку на Светско првенство 2002. године. Јужна Африка се квалификовала за првенство Африке 2002., где је елиминисана у четвртфиналу од домаћина Малија. У предвечерје Светског првенства, за које се Јужна Африка лако квалификовала као победник своје групе, Кеироз је напустио функцију селектора услед све већих политичких трвења унутар савеза.

Бивши истакнути фудбалер Џомо Соно враћен је као привремено решење како би водио тим у Кореји и Јапану. Смештена у групу Б заједно са Шпанијом, Парагвајем и дебитантом Словенијом, Јужна Африка је у првом мечу извукла реми 2:2 против Парагваја голом Квинтона Форчуна из пенала у судијској надокнади, а потом је уследила и прва историјска победа на мундијалима против Словеније резултатом 1:0. Јужна Африка је у последње коло против Шпаније ушла као другопласирана у групи, са три бода више од Парагваја и Словеније. У утакмици пуној преокрета, у којој је постигнуто пет голова за мање од сат времена игре, Јужна Африка је два пута успевала да изједначи, али је на крају претрпела болан пораз од Шпанаца са 3:2. У другом мечу, који је почео у исто време, Парагвај је савладао Словенију са 3:1, па је захваљујући бољој гол-разлици претекао Јужну Африку и прошао даље.

Јужна Африка је променила чак четири селектора између Светских првенстава 2002. и 2006. године: Ефраим Машаба (2002—2004), Април Пхумо (2004), Стјуарт Бакстер (2004—2005), Тед Думитру (2005—2006) и привремени вршилац дужности Питсо Мосимане (2006). Нико од њих није успео да понови успехе с краја деведесетих и почетка двехиљадитих, пошто Јужна Африка није успела да прође групну фазу ни на Афричком купу нација 2004. ни 2006. године, при чему на овом другом турниру није постигла нити један гол. Јужна Африка такође није успела да се квалификује за Светско првенство у Немачкој 2006. године, завршивши у квалификационој групи иза Гана.

мини|Јужна Африка као домаћин Светског првенства 2010. на утакмици против Уругваја Након тога, за селектора је изабран некадашњи освајач Светског првенства и бивши тренер Бразила, Карлос Алберто Пареира, који је потписао уговор вредан 100 милиона ранда на четири године. Његов мандат почео је 1. јануара 2007. године, са примарним циљем припреме за Светско првенство 2010., чију је организацију Јужна Африка добила. Поднео је оставку у априлу 2008. године из породичних разлога, а наследио га је Жоел Сантана, кога је сам Пареира препоручио, потписавши уговор до 2010. године.

Домаћин предстојећег Мундијала није успео да се квалификује за Афрички куп нација 2010., али се Пареира вратио на клупу на време за Куп конфедерација 2009. године, чији је Јужна Африка такође била домаћин. Национални тим је тада показао значајан напредак у игри, пруживши снажан отпор каснијем светском шампиону Шпанији, као и моћном Бразилу, који је у полуфиналу тек у 88. минуту успео да сломи отпор Јужноафриканаца. Јужна Африка је на крају заузела 4. место, након узбудљивог пораза од Шпаније резултатом 3:2 у мечу за треће место.

Као домаћин Светског првенства, Јужна Африка је смештена у групу А, заједно са Мексиком, Уругвајем и вицешампионом из 2006. године, Француском. Одиграли су прву утакмицу којом је отворен Мундијал 2010, ремизиравши са Мексиком 1:1, након што су повели сјајним голом Сипиве Тшабалале са дистанце. Убедљив пораз од 3:0 у другом колу против Уругваја, уз победу Мексика над Француском, оставио је Јужну Африку пред тешким задатком за пролаз даље. Упркос томе што су у последњем колу савладали Француску, елиминација у групној фази учинила је Јужну Африку првим домаћином у историји Светских првенстава који није успео да прође први круг такмичења.

По завршетку Светског првенства и истеку уговора, Карлос Алберто Пареира је објавио да се повлачи из тренерског посла. Као део свог уговора, Пареира је саставио и дугорочни план препорука који се односио на развој фудбала на базичном нивоу, који је савез био охрабрен да размотри у нади да ће оживети успешне дане националног тима.

2010-е