Холокауст или Шоа (, HaShoah (haŠōʾā); „катастрофа”, „велика несрећа”) је име за систематски државни прогон и геноцид над различитим етничким, верским и политичким групама људи током Другог светског рата од стране Нацистичке Немачке и њених сарадника..Further examples of this usage can be found in: , , , , , , , , У ране примере холокауста укључују се прогон током Кристалне ноћи и Еутаназијски програм Т-4, што се касније развило у употребу одреда смрти и концентрационих логора, као и масовне и централно организоване покушаје да се усмрти сваки могући припадник група на које су циљали нацисти. Жртве обухватају и 1,5 милиона деце. Холокаустом је обухваћено око две трећине од девет милиона Јевреја који су раније живели у континенталној Европи. Шира дефиниција холокауста обухвата нејеврејске жртве нацистичке кампање масовног убиства, на бази биолошких фактора, као што су нпр. Роми, Пољаци, чланови других словенских етничких група, и пацијенти Акције Т4 који су били ментално и физички онеспособљени. Једна чак шира дефиниција обухвата Русе, ратне заробљенике, хомосексуалце, Јеховине сведоке, црнце, политичке противнике нациста, и чланове других мањих група.
Од 1941. до 1945. над Јеврејима је систематски вршен геноцид, што је био део шире иницијативе која је обухватала прогоне и убиства других народа у Европи. Под координацијом -{SS}-, са упутствима из највишег руководства Нацистичке партије, свака грана бирократије у Немачкој била је укључена у логистику и спровођење масовног убијања. Убиства су почињавана широм Немачком окупиране Европе, као и у самој Нацистичкој Немачкој, а такође су почињавана и на свим територијама под контролом њених савезника. Друге жртве нацистичких злочина су обухватале Пољаке, Украјинце, и друге Словене; совјетске грађане и совјетске ратне заробљенике; комунисте; хомосексуалце; Јеховине сведоке и друге. Око 42.500 притворних установа је кориштено у концентрацији жртава с циљем почињавања најгрубљих кршења људских права. Процењује се да је било преко 200.000 починилаца холокауста.
Европски Јевреји били су главне жртве холокауста, који су нацисти звали Коначно решење јеврејског питања. Као последице Другог светског рата, па и самог холокауста, прво је дошло до суђења у Нирнбергу, где је истакнутим нацистима суђено за злочине током рата. Као културолошка револуција, дошло је и до ентнацифирунга — денацификације, као и до договора о репарацијама између Израела и Западне Немачке. Цео процес прати и порицање холокауста, којим се холокауст приказује као сасвим оправдано дело.
Етимологија и дефиниција Порекло речи Холокауст (грчки: олокаустон — „потпуно спаљен“, од префикса оло и каустон — „спаљен“) је жртва паљеница боговима или душама покојника код Грка и Римљана, при којој се обично (за разлику од других типова жртава) спаљивала цела жртвена животиња. Код старих Израелаца постојао је аналогни обред спаљивања целог јагњета (хебрејски: олам калил — „уништење огњем“).
Реч холокауст први је за тај геноцид (који сами Јевреји означавају хебрејском речју шоа — „невоља“, „уништавање“) употребио црквени сабор протестантских цркава тадашње Западне Немачке. Постепено је ушао у општу употребу и данас је то основно значење речи. Употребљен је због посебног значаја и интензитета мржње према Јеврејима и идеолошке осуде јудаизма, која се издваја од поступака према другим нацистичким жртвама, а има своје дубоке корене у хришћанској цивилизацији (антисемитизам).
Термин је постепено ушао у општу употребу у разним језицима до 1970-их година. Међутим, у Општој енциклопедији ЈЛЗ, 3. свезак (1977), у чланку Холокауст наводи се само изворно значење.
Постоје разлике у опсегу примене појма. У ширем значењу, обухвата и геноцид над Ромима и Словенима, као и уништавање других група које је нацистички режим спроводио: хомосексуалаца, душевних болесника, политичких противника, пољских и совјетских ратних заробљеника, Јеховиних сведока итд.
Дефиниција
Рестриктивна дефиниција холокауста је да је то био геноцид Јевреја од стране нациста. Шира дефиниција холокауста обухвата неке или све нејеврејске жртве немачких кампања масовног убиства. Колумбијски водич за холокауст ограничава дефиницију холокауста на Јевреје, Роме и пацијенте Акције Т4 који су били ментални и физички инвалиди. Њени аутори пишу „све три групе, и само те групе, биле су једнаке жртве нацистичког расизма и геноцида“. Они исто тако нуде три додатне дефиниције које обухватају гледишта историчара који идентификују неколико додатних група жртава. Једна је да се холокауст односи само на Јевреје, друга је да је било неколико различитих холокауста, сваки од којих је погађао засебну групу, а трећа обухвата све немачке расно мотивисане злочине. Тимоти Снајдер је написао: „Термин холокауст се понекад користи на два различита начина: да означава све немачке политике убијања током рата, или да означава све репресије Јевреја од стране нацистичког режима“.
Шира дефиниција такозваног „паралелног холокауста“ обухвата совјетске ратне заробљенике који су преминули као резултат злостављања узрокованог нацистичком расном политиком, нејеврејске припаднике Пољака који су умирали од услова који су настали због нацистичке окупације Пољске, совјетске грађане који су умирали због сличних услова у окупираним деловима Совјетског Савеза, ментално и физички неспособне људе који су убијани у оквиру програма еугенике Нацистичке Немачке, Роме, или Романе и Синте, хомосексуалце, Јеховине сведоке и друге религиозне дисиденте.
Дистинктивна својства мини|upright=1.5|Кориштени су гетои у којима су Јевреји били затварани пре слања у логоре смрти.
Геноцидна држава Целокупно немачко друштво је било укључено у активности везане за геноцид, претварајући Трећи рајх у оно што је један истраживач холокауста, Мајкл Беренбаум, назвао „геноцидном државом“. Бирократе су учествовале у проналажењу евиденције за идентификацију Јевреја, конфискацију имовине и планирање распореда возова којима су депортовани Јевреји. Компаније су отпуштале јеврејске раднике, а касније запошљавале Јевреје као робовску радну снагу. Универзитети су искључивали студенте и професоре Јевреје. Немачке фармацеутске компаније су тестирале лекове на заробљеницима; друге компаније су градиле крематоријуме. При улазу затвореника у логоре смрти, било им је наређено да предају сву личну својину, која је била пописана и означена пре него што је послата у Немачку за поновну употребу или рециклирање. Путем прикривених рачуна, Немачка национална банка је помогла у прању драгоцености одузетих жртвама.
Саул Фридлендер пише да „ни једна друштвена група, ни једна верска заједница, ни једна научна институција или професионална асоцијација у Немачкој и широм Европе није прогласила своју солидарност са Јеврејима“ Он пише да су неке хришћанске цркве „декларисале да би конвертоване Јевреје требало посматрати као део стада, али чак и тада с резервом“. Фридлендер тврди да то чини холокауст особеним, пошто је антисемитска политика могла да се „спроводи до њених најекстремнијих нивоа без уплитања било каквих значајних компензацијских гледишта“.
Идеологија и скала Историчар Бауер Јехуда тврди да је холокауст био заснован на идеологији и митовима, а не на практичним разматрањима. Еберхард Јекел тврди да је једно особено својство холокауста било да је први пут нека држава ставила своју пуну моћ иза декларације да цео народ треба да буде потпуно избрисан без изузетка и то што је пре могуће.
Убиства су систематски спровођена у готово свим подручјима окупиране Европе, у више од 20 окупираних земаља. Убијено је скоро 3 милиона Јевреја у окупираној Пољској и између 700.000 и 2,5 милиона Јевреја у Совјетском Савезу. Стотине хиљада других Јевреја је убијено у остатку Европе под немачком окупацијом. Из дискусија на Ванзејској конференцији јасно је да је нацистичко „коначно решење јеврејског питања“ обухватало Велику Британију и све неутралне државе Европе, као што су Ирска, Швајцарска, Турска, Шведска, Португалија и Шпанија. Процењује се да је било преко 200.000 починилаца холокауста.
Индустријализовано убијање
Употреба концентрационих логора, или логора смрти, опремљених гасним коморама за систематско масовно истребљење људи, била је јединствена карактеристика холокауста. Изграђени су за систематску сврху убијања милиона људи, пре свега помоћу отровног гаса. Стационарни објекти који су изграђени у сврху масовног истребљења резултат су ранијег нацистичког експериментисања са отровним гасом током тајног програма еутаназије менталних пацијената.
Спровођење холокауста у Нацистичкој Немачкој
мини|left|Мапа убијених Јевреја у процентима у односу на предратни број Иако су антисемитизам и елиминација Јевреја из друштвеног живота били једни од темеља нацистичке идеологије, те, иако су Јевреји, прво у самој Немачкој, а потом у окупираним и сателитским земљама, били изложени различитим врстама прогона, па и повремених погрома (од којих је најпознатија Кристална ноћ), физичка елиминација Јевреја - Коначно решење јеврејског питања - као службена политика Нацистичке Немачке је установљена тек на конференцији у Ванзеу почетком 1942. године.
Холокауст је имао различите форме, али је најчешћа и најзлогласнија било масовно хватање Јевреја и њихово трпање у возове који су их довозили до посебних концентрационих логора - логора смрти - у Немачкој, Аустрији и Пољској. Део њих - најчешће жене, деца и старци - при доласку је одмах ликвидиран, док је део привремено остављан на животу као робовска радна снага. Методе ликвидације су постепено еволуирале у масовно гушење у гасним коморама, а лешеви су се спаљивали у крематоријумима.
Цели је процес био у надлежности Адолфа Ајхмана, који је показао велике организационе способности и битно допринео да убијање иде што брже и ефикасније. Без обзира на његове напоре, холокауст је с временом ипак почео црпети велике логистичке ресурсе Рајха и тако посредно утицати на ситуацију на ратиштима. Холокауст је настављен све до самог краја рата, односно слома Нацистичке Немачке.
"Коначно решење јеврејског питања"
мини|desno|Адолф Ајхман на суђењу у Израелу
Под овим називом је од 1941. (запис Адолфа Ајхмана од 12. марта 1941, и наредбе RSHA од 29. маја 1941) у Нацистичкој Немачкој позната масовна депортација Јевреја у концентрационе логоре широм Европе.
Већ у антисемитским дискусијама крајем 19. века, јавља се појам физичког уништења Јевреја и њихове културе на подручју Немачке. Први предлози ограничавају се на одузимање грађанских права и њихово исељавање. Доласком Адолфа Хитлера на власт и националсоцијалиста, ове мисли добијају облик у стварности. Прве мере депортације почињу се спроводити после напада Немачке на СССР, 22. јуна 1941. године. У дневној наредби за своје јединице СД-а, дéла нацистичке организације -{SS}-, њен командант Рајнхард Хајдрих наређује погром над јеврејским становништвом источних провинција. Поред тога, даје наредбу да се Јевреји који се налазе у политичким партијама или на државним положајима на месту ликвидирају. Долази до масовних убијања мушкараца, и пребацивања жена у радне логоре на западу, поготово у освојеним балтичким земљама. Да би се спречила освета од стране јеврејског становништва, од августа 1941. долази до свеукупне депортације без обзира на пол. Поред специјалних јединица Сигурносне службе -{SS (SD)}- и -{SS}- у ове акције се укључују и јединице полиције и Гестапоа, углавном под командом виших официра -{SS}-. Подршку им дају и регуларне јединице немачке војске Вермахтa, које за транспорт дају своје камионе. Размере убистава се могу видети у извештајима ових специјалних јединица. ЕК3 (-{Einsatzkommando 3}- - Специјална јединица 3) у свом извештају наводи: мини|лево|Знак -{SS}- Од почетка јула 1941. до данас (датум извештаја је 1. децембар 1941) коначном решењу је приведено [ликвидирано] 133.346 Јевреја са подручја Летоније и Минска. Даљних 4.000 је при акцијама локалних полицијских јединица и при спровођењу сигурносних мера ликвидирано на месту догађаја.
У даљњем тексту, шеф ове јединице, -{SS-Standartenführer Jäger}- наводи: