Панонско наречје русинског језика

Панонско наречје русинског језика, односно панонско-русинско наречје, које је такође познато под десетак различитих стручних назива,Видети одељак о терминологији. једно је од два основна наречја јединственог русинског језика. Овим наречјем говори онај део русинског народа који (почевши од средине 18. века) живи на јужним панонским просторима, првенствено у областима Бачке, Срема и Славоније, односно на северним подручјима данашњих држава Србије и Хрватске. Чланом 24. Статута Аутономне Покрајине Војводине, русински језик је признат као један од шест службених језика на подручју покрајине.Статут Аутономне Покрајине Војводине

Недавни покушај издвајања (2019) овог наречја у циљу стварања посебног језика, под предложеним називом "јужнорусински језик", одбијен је почетком 2020. године од стране Међународне организације за стандардизацију (ISO).ISO 639-3: Change Request Documentation: 2019-016

Разна питања која се односе на статус и класификацију овог наречја (и русинског језика у целини), предмет су бројних и дуготрајних расправа и спорова у стручним лингвистичким круговима, а такође и у широј русинској и осталој јавности.

У време досељавања на јужне панонске просторе током 18. века, Русини су из своје карпатске постојбине донели свој народни русински језик, који су очували до данашњих дана. Током највећег дела 18. и 19. века, образовани слој међу Русинима у јужним угарским областима чинили су углавном гркокатолички свештеници и локални учитељи, међу којима су били и први ствараоци књижевних дела. Иако је рад на проучавању разних дијалеката русинског језика у матичним (карпатским) областима био покренут већ током 19. века, та истраживања по правилу нису укључивала и анализу језичких прилика међу Русинима у јужним областима тадашње Угарске.

Посредством гркокатоличког свештенства, које је своје образовање најчешће стицало у Галицији, међу Русине у јужним областима Угарске почела су да пристижу књижевна и језичка струјања из североисточних (карпатских) области. То је довело до настанка својеврсне двојности, пошто је народни говор Русина у јужној Угарској остао домаћи, док је највећи део литературе долазио из Галиције, где је био штампан по тамошњим језичким стандардима.

Једно од најзначајнијих дела у којима је представљено тадашње песничко стваралаштво на русинском језику била је збирка песама разних русинских аутора, под насловом: "Русински славуј" (), коју је 1890. године приредио Михаил Врабељ (). У збирци је било заступљено песничко стваралаштво на русинским наречјима из разних делова тадашње Угарске, што је приређивач истакао и у поднаслову збирке, чиме је било указано на дијалектолошку разноврсност у оквирима заједничке и јединствене русинске језичке баштине.

Додатну потешкоћу за развој русинске културе представљала је политика мађаризације, коју је спроводила угарска влада, спутавајући културни и национални развој свих мањина, укључујући и Русине, којима није признавано чак ни њихово народно име, пошто су их аустроугарске власти подводиле под шири појам: Рутени, који се односио на целокупно источнословенско становништво. Такво стање је трајало све до пропасти Аустроугарске монархије (1918).

Стварањем Краљевине СХС (1918), наступиле су повољније околности за развој домаћег русинског језика, који је постао наставни језик у основним школама у русинским срединама. Тим поводом, русински просветитељ Михајло Поливка () је 1920. године приредио прву читанку на домаћем русинском језику. Потом је 1921. године објављен и народни буквар, а током наредних година уследила су и нова издања русинских уџбеника.

Међутим, већ током првих поратних година дошло је до успона украјинског покрета, који је добио подршку у гркокатоличким круговима, а међу домаћим русинским свештеницима који су прихватили украјински национални идентитет био је и Хавријил Костељник (), родом из Руског Крстура, који је још раније напустио завичај преселивши се у Галицију, одакле се укључио у рад на пропагирању украјинске идеје међу Русинима у Југославији.

Тако је дошло до настанка прве граматике засноване на народном говору бачких Русина, коју је Костељник објавио 1923. године, под насловом: Граматика бачванско-русинског говора (). Иако је била заснована на анализи домаће језичке грађе, Костељникова граматика је приказивала народни говор бачких Русина као саставни део ширег украјинског језичког корпуса, чиме је постављена основа за настанак бројних не само језичких, већ и идентитетских спорова и сукоба, који трају до данас.

Већ током међуратног периода (1918-1941), формиране су три струје међу русинским књижевним и јавним радницима у тадашњој Краљевини Југославији. Прва струја је била про-украјинска (ослоњена на гркокатоличко свештенство), друга је була про-руска (ослоњена на утицајну руску емиграцију), а трећа се налазила између прве две, залажући се за пуну националну самобитност русинског народа. Свака од поменутих струја имала је своје специфичне погледе на решавање језичких питања.

Непосредно по окончању Другог светског рата (1945), у новој Југославији је формирана Матица русинска () у чијем се програму налазило и неговање русинске језичке баштине. Та културно-просветна организација је распуштена већ након три године, под притиском тадашњих комунистичких власти, а један од основних разлога за доношење такве одлуке проистицао је из спорних питања која су се односила на преплитање русинског и украјинског идентитета.

Тај проблем је кулминирао почетком 1967. године, када су представници про-украјинске струје покренули иницијативу у којој је (између осталог) тражено да се уместо домаћег русинског језика у јавни живот русинске заједнице у Југославији уведе украјински књижевни језик. Потписници иницијативе су се отворено изјаснили против даљег развоја русинског књижевног језика, заложивши се за његово постепено одумирање. Такве замисли нису имале никакво упориште у русинском народу, тако да нису добиле подршку у државним структурама.Михајло Фејса (2021): Спровођење инфамног плана мера за решење проблема Украјинаца-Русина у Србији

Савремено стање мини|десно|220п|Двојезични назив Руског Крстура, на српском и русинском језику

Прекретница у развоју русинског језика у бившој Југославији означена је доношењем Уставног закона од 21. фебруара 1969. године, којим је русински језик званично признат као један од пет службених језика на подручју Војводине (чл. 67),Уставни закон Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине (1969) а иста одредба је потврђена и у свим каснијим највишим актима Војводине (1974, 1991, 2009, 2014). Доношењем поменутих аката и њиховим спровођењем у пракси, створени су повољни услови за даљи развој русинског језика.

Рад на лингвистичкој стандардизацији русинског језика у Југославији добио је нови замах крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века. У Новом Саду је 1970. године основано Друштво за русински језик и књижевност (), које почевши од 1975. године издаје годишњак под насловом: Творчосц.

У међувремену, књижевник и лингвиста Микола Кочиш је 1971. године објавио Правопис русинског језика (), а три године касније објављена је и његова Граматика русинског језика ().

Почевши од 1972. године, на Филозофском факултету у Новом Саду започето је стварање посебних организациона јединица за проучавање русинског језика и образовање кадрова у области русинистике, што је потом довело и до формирања Одсека за русинистику.Филозофски факултет у Новом Саду: одсек за русинистику Тиме су били створени предуслови за додатно унапређивање рада на проучавању русинског језика у тадашњој Југославији и данашњој Србији. Почевши од 2017. године, при одсеку је покренут научни часопис под насловом: Русинистични студиï ().Русинистични студиï (Ruthenian Studies)

мини|десно|220п|Општине у којима је русински језик у службеној употреби (зелено)

У складу са уставним одредбама и законским прописима који обезбеђују образовање на мањинским језицима, Русини у Србији имају прилику да основно и средње образовање стичу на свом матерњем језику. Поред основних школа у русинским срединама, постоји и средња школа на русинском језику, са седиштем у Руском Крстуру (). До сада је за ову школу и основне школе широм Војводине штампано око 250 уџбеничких наслова на русинском језику.

Иако је укупан број Русина у Србији и Хрватској знатно мањи од броја карпатских Русина - свега 23.286 припадника, према југословенском попису из 1981. године - они су у оквиру бивше Југославије као мултиетничке државе били у прилици да остварују разна мањинска права, која су очувана и у државама-наследницама.

Покренути су и редовни телевизијски и радио програми у Војводини на русинском језику, у склопу вишејезичне радио-станице Радио Нови Сад, који служи за све мањине у Војводини. На том радију у 2001. години оригинално емитовање према језицима је било: 23,5% српски, 23,5% мађарски, 5,7% словачки, 5,7% румунски, 3,8% русински, 2,2% ромски, и 0,2% украјински језик.

У русинском језику нагласак је увек на претпоследњем слогу.

Сложена питања која се односе на место русинског језика у породици словенских језика, односно на класификацију русинских језичких варијетета (наречја, дијалекти, говори) предмет су бројних расправа и спорова у лингвистичким круговима. У случају панонско-русинског наречја, те расправе се могу свести на неколико основних теорија, које су засноване на различитим дијалектолошким, етнолингвистичким и социолингвистичким критеријумима и аргументима:

реч је о посебном наречју русинског језика, које се по разним основама разликује од карпатских варијетета, али упркос томе заједно са њима чини јединствени русински етнолингвистички корпус, дефинисан етничким заједништвом русинског народа. реч је о посебном микројезику, у коме се преплићу примарни источнословенски и западнословенски, а делимично и секундарни јужнословенски утицаји (Александар Дуличенко). реч је о наречју које је саставни део украјинског језичког корпуса, са специфичним дијалектолошким особинама (Хавријил Костељник, Володомир Хнаћук, Јанко Рамач, Јулијан Тамаш). реч је о наречју које се развило из источних дијалеката словачког језика (Франтишек Пастрнек, Само Цамбел, Јозеф Штолц, Вјачеслав Чарски).

Наспрам традиционалних етнолингвистичких схватања, по којима ово наречје представља саставни део русинског (према једнима), односно украјинског (према другима) језика, у појединим лингвистичким круговима су се накнадно развила и другачија мишљења, оличена у тенденцији да се ово наречје у социолингвистичком смислу прогласи за посебан "микројезик", што представља додатни изазов за очување етнолингвистичког јединства русинског језика.ISO 639-3: Change Request Documentation: 2021-005

Поменута питања су предмет честих стручних (лингвистичких) расправа и спорова у оквиру русинистике (, ), као посебне славистичке дисциплине која се бави проучавањем русинске језичке, књижевне и културно-историјске баштине.Kassianova (2002), стр. 1001: "Rusinistica, or Carpatho-Rusyn studies - a social science discipline focussing on the history of an Eastern Slavic people inhabiting the northern and southern slope of the Carpathian mountains and living within the borders of several Eastern and Central European countries."

Терминологија 220п|мини|десно|Studia Ruthenica, бр. 22 (2017)

Панонско наречје русинског језика

Źródło i licencja