Димитрије Митриновић (Поплат, 21. октобар 1887 — Ричмонд, код Лондона, 28. август 1953) био је српски авангардни критичар, теоретичар, филозоф, есејиста, песник и преводилац. Био је један од главних идеолога национално-револуционарног покрета Млада Босна. Као покретач и уредник модерне Босанске виле, Митриновић је утемељио авангардну књижевну критику на Балкану, док је каснијим деловањем у Лондону постао интернационално признат заговорник уједињене Европе, космополитизма и панхуманизма.. .
Биографија Рођен је 1887. године у херцеговачком месту Поплат (данашња Општина Берковићи) у херцеговачкој српској породици. Основно школовање је започео у родном Поплату, гдје је српска школа постојала још од 1868. године. Ту му је отац Михајло радио као учитељ. Завршну годину основног образовања је наставио и завршио у Благају код Мостара, након што му је отац добио премјештај у ту службу, а затим уписује 1899. године Класичну гимназију у Мостару. Његова породица се преселила у мјесто Зови До код Невесиња, након што је Димитрије отишао на даље школовање. Његов отац Михајло је почео да ради као први учитељ у новоотвореној школи у Зовом Долу (у Џиновој Махали) 1901. године, тако да је део детињства провео и у том херцеговачком мјесту.МОЖДА НИСТЕ ЗНАЛИ О НЕВЕСИЊУ (31 ) Радио Невесиње, 19. 3. 2013. Током средњошколских дана постаје близак пријатељ са Богданом Жерајићем и Владимиром Гаћиновићем, са којима улази у круг младих националних револуционара.
Мостарски дани и оснивање „Матице” У јесен 1899. године, након завршене основне школе, Митриновић уписује Велику гимназију у Мостару, једну од најзначајнијих образовних институција у тадашњој Босни и Херцеговини под аустроугарском управом. Током осмогодишњег школовања, он се развија у изванредног интелектуалца, посвећеног читању модерне европске књижевности и филозофије, посебно Фридриха Ничеа.
Будући да су аустроугарске власти строго контролисале наставни програм и забрањивале слободно политичко и национално изражавање, мостарски гимназијалци су почели да се организују илегално. Кључни моменат се догодио 1904. године, када седамнаестогодишњи Димитрије Митриновић покреће иницијативу за стварање тајне ђачке библиотеке. Из ове акције убрзо израста тајно књижевно-филозофско и омладинско удружење „Матица”.
Чланови „Матице” били су касније истакнути српски интелектуалци, писци и револуционари: Владимир Гаћиновић (касније главни идеолог Младе Босне) Перо Слијепчевић (будући историчар књижевности и академик) Јевто Дедијер (географ и професор) Боривоје Шантић (рођак чувеног песника Алексе Шантића и авангарда) Васиљ Грђић (новинар, политичар и национални радник) Драго Перовић (чувени лекар, анатом и професор)
У оквиру „Матице”, под Митриновићевим вођством, одржавани су седмични тајни састанци на којима су чланови читали своје прве песме, огледе и расправљали о актуелним књижевним и друштвеним питањима. Управо на овим сесијама Митриновић је почео да изграђује свој препознатљиви дар књижевног критичара. Насупрот кругу око Богдана Жерајића (који 1906. оснива радикалнију политичку организацију „Слобода” са фокусом на директну борбу), Митриновићева „Матица” је стављала акценат на интелектуални, духовни, културни и литерарни преображај омладине.
Крајем 1907. године, Митриновић и Шпиро Солдо путују у Сарајево као делегати херцеговачке омладине, како би сарајевским ђацима (међу којима су се кретали Гаврило Принцип и Иво Андрић) пренели искуства из рада „Матице” и „Слободе”, чиме су ударени темељи за шире и заједничко повезивање тајних организација које ће касније постати познате под именом Млада Босна.
Током мостарских дана, Митриновић почиње и званично да објављује своје радове. Његове прве песме „Песма сутона” и „Lento doloroso” штампане су 1905. године у угледним часописима Нова искра и Босанска вила, углавном под псеудонимом М. Димитријевић. До матуре у Мостару 1907. године, у периодици је већ имао објављено преко двадесет својих песама.
Књижевни рад и Млада Босна Од 1908. године интензивно пише за књижевне часописе. Постаје незванични предводник нове генерације писаца и уредник Босанске виле (1910—1913). Митриновић је трансформисао овај традиционални часопис у гласило модерне српске књижевности и европске авангарде. У њему је објављивао преводе модерних европских песника, заступао синтетски национализам (илиризам/југословенство) и промовисао нове уметничке концепте. Из овог периода датира и његово чувено предавање у Београду о скулптури Ивана Мештровића, коју је видео као пластични израз заједничке југословенске митологије.
Заједно са Владимиром Гаћиновићем и Ивом Андрићем, сматра се кључним интелектуалним идеологом организације Млада Босна. Ипак, његов приступ је био више духовно-филозофски и културни и није био присталица радикалних мера (атентата на окупатора и сл.).
Студентски дани у Загребу и Београду Након што је у лето 1907. године положио испит зрелости у Мостару, Митриновић одлази у Загреб, где уписује Филозофски факултет на тадашњем Краљевском свеучилишту у Загребу. Студирао је филозофију, логику и психологију. У Загребу се брзо повезује са хрватским и српским напредним омладинцима који су заступали идеју интегралног илиризма/југословенства. Постаје активан члан студентских удружења и пише за локалну књижевну периодику. Међутим, због својих антиаустријских ставова и политичког активизма, долази под присмотру полиције.
Разочаран крутим академским и политичким оквирима у Аустроугарској, али и због жеље да се приближи културном језгру Србије, Митриновић већ 1908. године прелази у Београд. На Универзитету у Београду наставља студије филозофије, где прати предавања водећих српских интелектуаца тог доба, попут Бранислава Петронијевића.
Београдски период (1908—1910) био је преломан за његову афирмацију као књижевног критичара. Митриновић постаје препознатљива фигура у београдским боемијским и интелектуалним круговима, посебно у кафани „Москва”, која је била збориште напредне омладине. Интензивно пише за часопис Дело и успоставља блиске везе са водећим српским песницима модерне: Милан Ракић Јован Дучић Сима Пандуровић Владислав Петковић Дис
Насупрот водећем књижевном ауторитету Јовану Скерлићу, који је заступао рационалну и друштвено-ангажовану књижевност, Митриновић у Београду развија сопствени критичарски метод заснован на импресионизму, интуицији и мистицизму. Он отворено брани нову, субјективну поезију Диса и Пандуровића. У то време постаје и ватрени поклоник вајара Ивана Мештровића. Митриновић је у Мештровићевим монументалним скулптурама (нарочито Косовском циклусу) видео идеалан спој уметности и политичког мита који треба да уједини све Јужне Словене (у појединим круговима је кориштена и зајеничка одредица Илири).
Иако је формално био студент, Митриновић се у овом периоду у потпуности профилисао као професионални писац, критичар и културни идеолог, што ће му омогућити да 1910. године преузме уредништво над сарајевском Босанском вилом и трансформише је у водећи модернистички часопис на Балкану. Use code with caution. Након студија у Загребу и Београду, одлази у Беч и Минхен. На Универзитету у Минхену студира историју уметности под менторством чувеног Хенриха Велфлина (Heinrich Wölfflin).
Модернизација „Босанске виле” (1910—1913) Кључни преокрет у Митриновићевом животу и српској књижевности догодио се у лето 1910. године, када Никола Кашиковић, препушта стварно вођење Босанске виле младом Димитрију Митриновићу. Иако је званични власник остао Кашиковић, Митриновић је постао главни идеолог и креатор уређивачке политике овог сарајевског часописа.Ђуричковић, Дејан (1975). Босанска вила (1885—1914): Књижевноисторијска студија. Сарајево: Свјетлост.
До његовог доласка, Босанска вила је била претежно фолклорно, традиционално и национално-романтичарско гласило. Митриновић га у потпуности трансформише у модеран европски часопис и водећу трибину књижевне авангарде на Балкану.
Његова реформа часописа обухватала је неколико кључних праваца: Отварање ка Европи – Уместо дотадашњег затвореног фокуса на локалне теме, Митриновић уводи преводе тадашњих најмодернијих европских стваралаца. Објављује дела Шарла Бодлера, Пола Верлена, Артјура Рембоа, Мориса Метерлинка, Оскара Вајлда и Фридриха Ничеа. Промоција југословенске модерне – Спаја српске, хрватске и словеначке писце. У Вили тада интензивно објављују Иво Андрић, Владимир Черин, Тин Ујевић, Антон Новачан, Вељко Петровић, Исидора Секулић и Милутин Бојић. Ликовна авангарда – Као врсни познавалац уметности, Митриновић уводи репродукције модерних сликара, укључујући чланове минхенске групе Плави јахач (Der Blaue Reiter), промовишући експресионизам и апстрактну уметност пре него што су они постали прихваћени у широј јавности.
Митриновићеви есеји и књижевне критике објављени у овом периоду (попут текста „Наше национално уметничко стварање”) ударили су темеље модерне српске авангардне критике. Он је одбацивао крути реализам и Скерлићев утилитаризам, тражећи у уметности мистичну „синтезу Исток-Запад” и дубљу духовну димензију.
Кроз уредништво у Босанској вили, Митриновић је повезао уметнички бунт са политичким незадовољством омладине. На тај начин, часопис је постао главна духовна и идеолошка платформа из које је израстао национално-револуционарни покрет Млада Босна. Његов уреднички рад престаје 1913. године, када дефинитивно напушта Сарајево и одлази на даље студије у Минхен.
Космополитска путовања: Рим, Париз и Беч (1911—1913) Након напуштања Београда, Митриновић почетком 1911. године одлази у Рим, што означава почетак његовог преласка са уских националних тема на универзалне, европске концепте. У Риму је боравио до почетка 1913. године, радећи као извештач за српску штампу, за коју је писао ликовне критике и културне дописе. Током римског периода, Митриновић долази у директан контакт са италијанским футуризмом и његовим зачетником Филипом Томазом Маринетијем. Овај сусрет са радикално новом уметношћу потпуно мења Митриновићев унутрашњи свет; уметност почиње да посматра не само као естетски чин, већ као оруђе унутрашње духовне револуције човечанства.
Током ове две године интезивних путовања, Митриновић посећује и Париз, где проучава савремену француску филозофију и уметност, те краће време проводи у Бечу, пратећи предавања из психологије и логике. На овим путовањима он развија концепт „гвожђа и духа”, покушавајући да повеже херцеговачки револуционарни занос са модерним европским интелектуализмом. Са собом носи преводе класичних дела, али све више чита Ничеа и Владимира Соловјова, чија ће идеја о „свечовечанству” постати темељ његовог каснијег космополитизма.
Ова путовања су му послужила да повеже културне групе на Балкану са европском авангардом, што ће директно применити приликом реформе Босанске виле, пре него што ће се у пролеће 1913. године дефинитивно преселити у Минхен.
Минхенски период и круг „Плавог јахача” (1913—1914) У току 1913. године, Митриновић напушта Сарајево и одлази у Минхен, тадашње средиште европске уметничке и интелектуалне боемије. На Универзитету у Минхену уписује студије историје уметности под менторством једног од најзначајнијих теоретичара уметности тог доба, Хенриха Велфлина (Heinrich Wölfflin).
Његов боравак у Минхену убрзо прераста оквире академског школовања. Митриновић се повезује са члановима култне авангардне групе „Плави јахач” (Der Blaue Reiter). Постаје изузетно близак пријатељ са Василијем Кандинским и Францом Марком (Franz Marc). Митриновић и Кандински су делили дубоко уверење о наступању тзв. „Епохе Великог Духовног” — фазе у развоју човечанства у којој ће материјализам бити превазиђен кроз нову, духовну уметност и филозофију.