мини|250п| Класа подморнице Вирџинија у близини Гротона, јула 2004. мини|250п|Класа подморнице Акула

Подморница (, , , , ), пловило које се креће-плови по површини воде и испод нивоа површине воде.The New Shorter Oxford English Dictionary, Clarendon Press, Oxford, 1993, Vol. 2 N-Z Постоје ратне, транспортне и истраживачке. Користе за пренос људи, оружја, разних роба, инструмената и сл. Намијењене су за неопажено и изненадно торпедовање непријатељских бродова и других пловила, за извиђање, за полагање мина и других експлозивних направа. Према намјени ратне подморнице су наоружане торпедима, топовима малих калибара, ракетним диригованим пројектилима и др. Депласман им је од 500-2700 и више тона. Батискаф је посебна врста подморнице намијењена за истраживање великих морских дубина. Од обичне подморнице се разликује по слабијој покретљивости, малим димензијама и способности зарањања на много веће дубине.Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959. г.Група аутора, Приручни лексикон, Знање, Загреб, 1959. г.

мини|250п|Дребел, рано подводно пловило, које покрећу весла мини|250п|Музејски примерак подморнице модела корњача Краљевске морнарице

Подморнице на нуклеарни погон најмоћније су и најразорнији ратне машине икада саграђене. Оне се убрајају у врхунску технологију са огромном ватреном моћи, способности неприметљивог пловљења и спровођења непредвидивих напада.

У доба Првог и Другог светског рата, подморнице су биле на дизел-електрични погон, с нафтом као погонским горивом, док су се у заронима служили с у акумулаторима ускладиштеном енергијом за покретање електромотора. Како су ове батерије ограниченог капацитета, тако су и ране подморнице биле релативно ограничених подводних способности. Морале су често да израњају ради снабдијевање батерија енергијом и то их је чинило изложенима непријатељском деловању. Ово се измијенило појавом подморница на нуклеарни погон.

Нуклеарни реактори неупоредиво су богатији и снажнији извор енергије од дизелских-електричних агрегата - омогућују подморници да читав свој животни век проведе без обнове погонског горива, пруживши им тиме неограничен доплов, изузетну подводну издржљивост и дотад незамисливе перформансе. Данашње нуклеарне подморнице постижу подводне брзине од 35 чворова (у случају руске Алфа класе и преко 42 чвора), способне су да месецима плове зароњене без накнаде ваздуха, да боравите на дубинама и до 800 m и заправо су једино ограничене издржљивошћу посаде и количином намирница које могу понети.

Врсте подморница По њиховој намјени нуклеарне подморнице можемо поделити у две класе: Нападне (јуришне) подморнице (-{SSN}-) Нуклеарно-балистичке нападне подморнице (-{SSBN}-)

-{SSN}- су подморнице првотно намењене борби против површинских и подводних јединица, са секундарном улогом у нападању на копнене циљеве. У односу на -{SSBN}- мањих су домета, бољих акустичких својстава, супериорнијих маневарских способности и поседују далеко снажније конвенционално наоружање што им с правом придаје надимак „ловаца-убица“.

-{SSBN}- су с друге стране платформе за лансирање балистичких пројектила с нуклеарним бојевим главама, и зависно од класе поједине подморнице могу поседовати преко стотину бојевих глава, стравичне су разорне моћи и способности наношења стратешких удара из било које локације на Земљи - било са површине или дубоко под водом.

Свака од тих бојевих глава у просеку је 15 пута разорнија од атомске бомбе бачене на Хирошиму.

У данашњем пост-хладноратовском добу долази до благих промена у стратешким улогама нуклеарних подморница. Светско уређење прешло је с биполарних суперсила на мултиполарну групу интереса. Иако је изгледност сукоба глобалних размера данас далеко мања, све је већа вероватноћа избијања регионалних ратова ограничених размера.

Композиција и оперативни став великих подморничких морнарица, углавном једне САД, одражава ово стање и сходно томе долази до преласка с наглашеног деловања на отвореном мору ка оном приобалном. За подморничке снаге то значи неколико значајних измјена. Током Хладног рата главни задатак нападачких подморница била је противподморничка борба и остваривање превласти на отвореном мору. Са освитом новог пост-хладноратовског доба подморнице морају бити способне да извршавају цели спектар стратешко-тактички разноврсних задатака у изузетно акустички непредвидивим плитким приобалним водама.

Стратешко-тактички задатак

Спречавање непријатељских површинских и подморних јединица у њиховом деловању на мору увек је био важан задатак подморница. Нападне подморнице могу проводити задатке лишавања мора у низу сценарија: од отвореног рата против велике морнаричке силе, до блокада појединих лука.

Колику пријетњу подморнице представљају јасно приказују историјски примери немачког подморничког деловања током -{I}- и -{II}- Светског рата када су савезницима нанесени страховити губици, што је довело у питање целокупну прекоокеанску помоћ САД.

Током Фолкландског рата 1982, потапање аргентинске крстарице „Генерал Белграно“ од стране британске нуклеарне подморнице -{„Conqueror“}- проузроковало је повлачење целокупне аргентинске морнарице у своје луке.

Данашње нападне нуклеарне подморнице наоружане су тешким и лаким торпедима, противбродским пројектилима и подводним минама за лишавање приступа морима. Две врсте мина користе се у подморничким деловањима: -{CAPTOR}- (-{enCAPsulatet TORpedo}-) и -{SLMM}- (-{Submarine Launched Mobile Mine}-). -{CAPTOR}- се може користити против подморница у дубоким водама, док је -{SLMM}- оружје слично торпеду, које након испаљивања може превалити неколико наутичких миља до одређене локације, где леже на морско дно и активира своје сензоре. Посебно је погодан за блокаду морских лука или уских пролаза.

Током целог Хладног рата подморнице су обављале разнолике задатке надгледања и прикупљања обавештајних података и иако његовим свршетком број активних нападних подморница у великим морнарицама све више опада, број и спектар ових задатака више се него удвостручио. Подморнице су идеална платформа за извршавање ових задатака захваљујући својој јединственој способности да неопажено продру у непријатељско подручје и тамо наставе да посматрају, слушају и бележе непријатељско деловање, читаво време оставши незапажене. Иако се сателити и ваздухоплови користе за обављање истоимених задатака, њихове су могућности често осујећене неподобним временским условима, тешкоћама континуираног посматрања одређених локација и готово потпуном немогућношћу посматрања подводног деловања. Захваљујући својој способности да буду у непосредној близини збивања, подморнице могу прикупљати и детектовати сигнале који би сателитима и ваздухопловима били недоступни, или због позадинског шума неразлучиви.

Осим наведених задатака, подморнице често бивају ангажоване за обављање специјалних операција попут преноса диверзаната, извидничких тимова и агената у задацима високог ризика. Већину САД-ових специјалних задатака у којима учествују подморнице обављају -{SEAL}- (-{Sea, Air and Land}-) тимови, обучени за деловања иза непријатељских линија. Ове се специјалне трупе могу се убацивати ваздухопловима, хеликоптерима, падобранима, површинским јединицама, али у већини случајева само подморнице могу јамчити неопажену инфилтрацију. Након што дођу у циљано подручје -{SEAL}- тимови могу обављати борбене акције потраживања и спашавања, извиђања, саботаже, диверзије и надзора непријатељског деловања и комуникација.

Нападне подморнице САД и Русије опремљене су -{LACM}- (-{Land Attack Cruise Missile}-) крстарећим пројектилима, који пружају способност наношења прецизних далекометних удара на копнене циљеве конвенционалним бојним главама. На пример, за вријеме НАТО акција против Југославије већина -{TLAM}- пројектила (-{Tomahawk Land Attack Missile}-) лансирана је из подморница. Домет ових пројектила је респектабилан; наиме, износи преко 2000 км и јамчи погодак у радијусу од 10 m и при максималном домету, захваљујући савременом сателитском навођењу.

-{SSBN}- подморнице представљају идеалну полугу стратешког застрашивања. Због својих инхерентних способности зајамчена им је висока вероватноћа преживљавања у случају избијања нуклеарног сукоба и сигурно лансирање свог нуклеарног арсенала (-{SLBM- Submarine Launched Ballistic Missile}-) из било које локације на Земљи.

Историјат Први помен о подморници датује из једног цртежа подморнице Роберта Валтуриуса (војни инжењер из Венеције) у књизи -{De ve militari}- из 1472. године. 1580. - Вилијем Берн представио је прве нацрте подморнице и објаснио њене принципе и начин њеног деловања. Прве подморнице саградили су: 1620. г. у Лондону холандски научник Корнелијус Јакобсон ван Дребел, 1724. Рус Е. Николов, 1776. године Американци Д. Бушнел и 1801. године Роберт Фултон и 1889. године француски инжењер Лобеф.

Џон Деј је погинуо у првој подморничкој несрећи 1773. године, 1776. године једноособна подморница на ручни погон „Корњача“ извршила је први напад на непријатељско пловило.Inventor of the Week: Archive . mit.edu Године 1800. подморница „Наутилус“ демонстрирала је први напад на брод помоћу мине а 1864. г. је успјела прва војна примена подморница ЦСС „Ханли“ на ручни погон- потопила је подморницу САД помоћу мине. 1867. г. Роберт Вајтхед конструисао је торпедо. Године 1900. Џон Филип Холанд конструисао је подморницу „Холанд“ са погоном мотора са унутрашњим сагоревањем (на површини) и електричним (испод нивоа воде). Године 1955. Америка прави прву подморницу на атомски погон УСС Наутилус. 3. августа 1958. г. Наутилус је преронио испод леда Сјеверног пола. У саставу САД су и ове атомске подморнице: „Seawolf“, „Sargo“, „Seadragon“, „Skate“, „Swordfish“... „Triton“ је била једна од највећих на свијету. Имала је депласман 8000 т, дуга је 130 m, а широка 10,1 м, има два атомска реактора. Поринута је у море августа 1958. године. Акциони радијус јој је 180000 км.

Светски ратови

Иако су у првим годинама Другог светског рата немачке подморнице уз кориштење тактика вучјих чопора оствариле изузетан успех и нанеле тешке губитке савезничким бродовима, управо су због саме методе напада биле и поприлично изложене непријатељском деловању. Да би задржале тактичку покретљивост подморнице су морале пловити на површини, што је развојем микроталасних радара и далекометних бомбардера искориштено за њихово откривање и уништавање. Такви радари омогућили су ваздухопловима откривање подморница и на удаљеностима и до 50 км, а њихов велики домет покрио је рупе у надгледању Атлантика које су постојале у прве три године ратовања. Присиљене на зарањање подморнице су губиле способност праћења конвоја и тиме је увелико осујећена њихова дотадашња дејства.

Немачка тактика заснивала се на важној улози средишње координације подморница са приобалним заповедним центрима, и стога су размењиване опсежне двосмерне радио комуникације између подморница и заповедништва. Ове трансмисије могле су се пресрести уз кориштење обалних, а потом и морских детекцијских система, пруживши тиме грубу процену локације подморница, а и саме поруке су се могле дешифрирати кориштењем Ултра машина, у прве три године само на махове, а од онда непрекинуто.