Лујо Бакотић (Сењ, 21. новембар 1867 — Београд, 31. март 1941) био је српски правник, публициста, лексикограф и дипломата.

Биографија Рођен је у Сењу новембра 1867. године. Родитељи су му били: отац Игњат адвокат и мајка Адела, Италијанка из Копра.Станко Кораћ: "Преглед књижевног рада Срба у Далмацији", Загреб 1987. По завршетку основне школе у родном месту, гимназију је похађао у Сплиту. Право је студирао у Бечу и Грацу. Бавио се адвокатуром у разним местима у Далмацији, а једно време је био и представник Српске странке у Далматинском сабору. Био је истакнути представник Срба католика из Далмације.

Бакотић је у јануару 1913. године, именован је чланом комисије српске владе, за израду пројекта конкордата између Краљевине Србије и Ватикана. Конкордат је потписан 1914. године. Он је ишао јануара 1915. године у Рим због ратификације. Остао је у Италији јер је јула 1915. године постављен за секретара српског посланства у Риму. После само месец дана, августа исте године премештен је као "писар III класе" у Риму, за секретара I класе у Паризу."Правда", Београд 1915. године Министарски савет краљевине СХС га је децембра 1918. године овластио да спроведе замену старог календара са новим."Вечерње новости", Београд 1918. године После Првог светског рата био је посланик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Ватикану (1920 — 1923), као и на другим дужностима Министарства спољних послова. Одликован је 1922. године краљевским Орденом Белог Орла V реда, док је службовао у Ватикану."Службени војни лист", Београд 1922. године Од Чехословачке републике примиће 1930. године Орден Белог Лава II степена. Годинама је затим, све до пензије (1937) помоћник министра иностраних послова.

Активни је члан Удружења правника Краљевине СХС 1926. године. Године 1929. Бакотић је шеф југословенске делегације за трговачке преговоре са Пољском. Постао је и почасни председник Југословенско-пољске лиге 1930. године. Лујо Бакотић је 1931. године заступник (помоћник)"Београдске општинске новине", Београд 1931. године Министра спољних послова Краљевине Југославије, на Међународној конференција жена за мир и разоружање, одржаној у Београду. Као дипломата од 1932. године др Бакотић је југословенски посланик у Варшави. Новембра 1932. године послат је за југословенског посланика у Москви."Правда", Београд 1932. године Године 1937. др Бакотић се налазио у пензији, као бивши помоћник министра. Као пензионер наставља друштвени ангажман, те га априла 1940. године срећемо као члана управе, Културног удружења "Марасарик"."Време", Београд 1940. године Пише чланке 1940. године у београдском листу "Српском гласу". Објавио је тада и књигу - споменицу посвећену животу и делу Валтаза Богишића. Пред саму смрт фебруара 1941. године позван је Лујо да учествује у оснивању београдског Друштва за проучавање Његоша."Време", Београд 1941. године

Бакотић учествује у јавном животу главног града, али и државе и католичке цркве. Као истакнути католик, повезан природно и заступа државу у односима са Италијом, Ватиканом, Чехословачком и Пољском. Удружење Срба Далматинаца је 1927. године у Београду приредило предавање посвећено почившем Сави Бјелановићу (умро 1897), новинару и оснивачу Народне српске странке у Далмацији. Надахнуто је на скупу говорио доктор Лујо, као најбољи познавалац борби Срба у Далмацији."Правда", Београд 21. март 1927. године Године 1927-1928. он је сарадник листа "Бранич" као "изванредни Посланик и опуномоћени Министар"."Бранич", Београд 1928. године

Објавио је низ правно-политичких чланака и расправа у многим часописима (као "Бранич", Београд). Издавачка књижара Владимира Н. Рајковића и комп. издала је 1936. године у Београду његов обимни "Речник српскохрватског књижевног језика", са 50.000 речи."Време", Београд 1936. године 1943. године објављено је друго, измењено издање те књиге, под насловом "Речник српског језика", код "Српске књижаре" у Београду."Српски народ", Београд 1943. године Као стручњак правник превео је "Јустинијанове институције" 1912. године и "Свето писмо Старог и Новог завета" 1933. године. Пред крај живота, 1939. године објавио је код београдског књижара Геце Кона своје вредно историографско дело: "Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења"."Правда", Београд 1939. године

Преминуо је у Београду 31. марта 1941. године, пред сам почетак Другог светског рата.

Лични живот Оженио се први пут Маријом и са њом имао четири кћерке. Најстарију Смиљану рођену 1905. године, Ксенију рођену 1908. године, средњу Аделину рођену 1910. године и најмлађу Веронику Веру рођену 1912. године. Од 1924. године био је ожењен други пут са Лепосавом Новаковић са којом није имао деце. Његова кћерка Вера удала се за филозофа и надреалисту Константина Кочу Поповића.ИАБ, Дигитални репозиријум, Лујо Бакотић

Дела -{La question de la Dalmatie}- (Далматинско питање), Женева 1918. године (под псеудонимом -{Dalmaticus}-); Речник српско-хрватског књижевног језика, Београд 1936. године; (аутор је као стручњак и познавалац језика)

Споменица Валтазара Богишића, Београд 1940. године

Референце

Категорија:Рођени 1867. Категорија:Умрли 1941. Категорија:Сењани Категорија:Срби у Хрватској Категорија:Срби у Далмацији Категорија:Срби католици Категорија:Српски правници Категорија:Српски адвокати Категорија:Српски публицисти Категорија:Дипломате Србије Категорија:Слободни зидари (Србија) Категорија:Амбасадори Краљевине Југославије Категорија:Носиоци Ордена белог лава Категорија:Српски лексикографи