мини|Клод Моне, Импресија, рађање сунца, 1872–73, 48 × 63 цм, уље на платну, Музеј Мармотан Моне, Париз. Име ове слике је послужило као инспирација за име покрета импресионизма. мини|десно|Монеове слике мини|десно|Слике Сислија мини|десно|Слике Реноара Импресионизам (), сликарски покрет настао у Француској 1860-их са великим утицајем на уметност у наредних пола века. Као организован покрет, импресионизам је био сасвим француски феномен, али су његове идеје и праксе усвојили и неки уметници у Енглеској и Немачкој, а имао је присталица у Сједињеним Државама и Аустралији.. На почетку 20. века, извршио је пресудан утицај на уметност авангарде у Европи. У суштини, импресионисти су довели у питање ауторитет академског сликарства до детаља довршених дела великих размера, у корист сликарства којим је изражен уметников непосредан одговор на природу и свет.
Главна тема највећег дела импресионистичког сликарства је пејзаж, сликарски жанр који је у ранијим традицијама до епохе романтизма имао другоразредну улогу, углавном као позађе амбициозних сцена митолошког, хришћанског и историјског карактера.
Језгро импресионистичке групе је оформљено 1860-их, а име је „досетка” једног критичара који је писао о њиховој првој изложби одржаној у Паризу 1874. године. Укупно је одржано осам изложби импресиониста, последња 1886. године, уједно и тренутак када група почиње да губи кохезију, мада никада није ни била званичног карактера.
Појаву импресионизма, на одређени начин, најављују Енглези Џон Констебл и Вилијам Тарнер, иако их се не може сматрати непосредном инспирацијом француских импресиониста. Француски сликари Гистав Курбе, и посебно Ежен Делакроа, главна инспирација већини водећих сликара групе, су претходница за многе идеје импресионизма. Међу најистакнутије представнике, а уједно и осниваче покрета, убрајају се: Клод Моне, Едуар Мане, Камиј Писаро, Алфред Сисли, Едгар Дега и Огист Реноар. Немачки импресионизам представљају Ловис Коринт (-{Lovis Corinth}-), Макс Либерман (-{Max Liebermann}-), Лесер Ури (-{Lesser Ury}-) и Макс Злефогт (-{Max Slevogt}-) чији је спонтани приступ светлу и атмосфери у свом раном делу наговестио Адолф фон Менцл.
Одлике стила и историја импресионизма
У модерној историји умјетности импресионизам се појавио шездесетих година 19. века у Француској, а доминирао је последњим деценијама деветнаестог и у првој деценији двадесетог века. У друштвеним оквирима и духовној клими Другог царства и Треће републике, импресионистички поглед добија своје специфичне одлике: сензуалистички однос према стварности и хедонистичку склоност да се из стварности као мотива уметичког стваралаштва одаберу они комплекси који се могу доживети индивидуално и тренутачно. Ове тежње су се најјасније испољиле у „најсликовитијим” и најмање „интелектуалним” гранама уметности: сликарству и музици. Фокус импресионистичких слика пре свега на визуелно, пролазно и „случајно” одражавао је духовно стање грађанског друштва с краја 19. века, али су естетске вредности и формалне специфичности нове уметности, логичан резултат константног раста реалистичких тенденција током целог столећа. Већ у периоду романтизма прокламовано је начело слободног, индивидуалног стваралаштва које ће кроз реализам и импресионизам ставити тачку на превласт званичног академизма, оптерећеног класичним садржајем и традиционалним правилима тонског сликарства.
Група француских уметника у Паризу је 1874. године организовала независну изложбу слика у галерији-атељеу великог фотографа Надара (Прва импресионистичка изложба), са очигледном намером да се представи публици изван оквира званичног Салона у организацији Француске академије уметности. Клод Моне, један од учесника изложбе, изложио је слику под именом Импресија, рађање сунца (Музеј Мармотан Моне, Париз).
Израз „импресионизам” је кованица Луја Лероја, неблагонаклоног критичара сатиричног листа Шаривари, који је посетио изложбу одржану у галерији великог фотографа Надара, и пронашао реч у имену поменуте слике Клода Монеа, те своју рецензију напросто насловио „Изложба импресиониста”. Описујући слику која му је послужила за наслов његовог чланка, Лерој је написао:
Име импресионизам је брзо широко прихваћено међу критиком и публиком, али га нико од уметника на које се односио није одмах прихватао, јер је коришћено за опис врло различитих слика и сликовних приступа. Међутим, ова такорећи „досетка критичара” је постала име једног од најзначајнијих покрета уметности с краја 19. века.
Годинама касније Моне је испричао причу која стоји иза именовања слике и гужве која је због тога настала:
Слика, Импресија, рађање сунца, представља романтични склад неба и воде, пример атмосферске растопљености која карактерише импресионизам. То је танка светлоплава копрена кроз коју се пробило ружичасто-бледоцрвено сунце које се рађа. Одрази у води су назначени кратким, испрекиданим потезима кичице, али слика као целина нема ничег од оптичких својстава, научне анализе које ће критичари и историчари ускоро приписати том покрету. Прве импресионисте су мање занимале научне теорије о светлости и боји од једноставног али неодољивог доживљаја природног света, виђеног непосредно, у сјају пуне сунчеве светлости или у хладном и чаробном тајанству зоре или сутона. Тек касније ће неоимпресионисте — Жоржа Сераа, Пола Сињака и, неко време, Камија Писара — опчинити нека нова открића у научном перципирању боје слике. За Монеа је слика Импресија, рађање сунца, био покушај да се ухвате пролазни видови једног променљивог тренутка, можда више него иједна његова друга слика до касних серија венецијанских призора или Локвања.
Практично је немогуће пронаћи јединствену дефиницију која би обухватила читав спектар сликарских приступа који се обично описују као „импресионизам”. Ипак, класичан пример једног импресионистичког пејзажа поседује одређене особине које се могу лако уочити: релативно је малих размера; по академским стандардима недоследан по питању композиције; углавном је сликан напољу („плен-ер”, фр. plein-air, или „пленeризам” и „сликање пред мотивом” фр. peinture sur le motif) а не у атељеу; општи колорит слике одликују светли тонови боје са комплементарним контрастима, а потези кичицом су слободни и маштовити не следећи класичне обрасце локалне боје и тонског решавања облика. Узевши у обзир ове чиниоце и размотривши историјски контекст и интелектуални и друштвени оквир у ком се покрет појавио, могуће је доћи до одређене дефиниције импресионизма и његових стварних домета.
Међу учесницима прве колективне изложбе импресиониста, 1874. године, су били: Клод Моне, Камиј Писаро, Пјер Огист Реноар, Алфред Сисли, Едгар Дега, Пол Сезан и Берта Моризо. Ових седам уметника, заједно са Едуардом Манеом – који није учествовао на овој, али ни на једној другој изложби групе – генерално се сматрају водећим сликарима импресионизма, мада по методу рада, техници и избору теме својих слика, Дега и Мане се знатно разликују од осталих. Веза између ових уметника се успоставила у деценији 1860-их. Моне, Реноар, Сисли и Фредерик Базиј су се упознали 1862. године у атељеу академског сликара Шарла Глејра. Моне је упознао Писара око 1860, а Сезан је успоставио контакт с групом око 1863. године. Године 1863. у Салону одбијених (Salon des Refusés), под званичним покровитељством француске државе, организована је изложба уметника чија су дела одбијена за званични Салон исте године. Ту је био и Манеов Доручак на трави, посебно битна слика за импресионисте која је послужила као полазна тачка за уједињење њихових циљева и деловања. Крајем 1860-их, Мане и Дега су одржавали близак контакт са осталим импресионистима преко париске кафане Гербоа, места где су се ови уметници састајали и размењивали мишљења и идеје о својој уметности. До 1870. године сви импресионисти су се редовно пријављивали на званични Салон, али, након одређеног почетног успеха, њихова дела су систематски одбијана. Један пројекат Монеа и Базила из овог периода, може се узети као зачетак ове изложбе из 1874. године.
Због француско-пруског рата 1870. године, почетна група импресиониста се распала. Моне и Писаро су потражили уточиште у Лондону, а Базиј је погинуо на фронту. Након укидања Париске комуне 1871. године, вратили су се заједно у Париз и одлучили да се више не пријављују на изложбе Салона. Једино је Мане, који никада није ни учествовао на изложбама импресиониста, наставио да пријављује своја дела за Салон. Изложбе групе импресиониста су под различитим именима одржане 1874. 1876. и 1877, годишње између 1879. и 1882, а последњи пут 1886. године. Оне су биле средиште заједничког деловања групе, али су се њихови уметнички циљеви и идеје о излагању постепено све више удаљавали. На последњој изложби одржаној 1886. године, излагали су само Дега, Берта Моризо и Писаро од уметника који су чинили почетни круг, заједно са новим млађим уметницима, Гогеном, Сераом и Сињаком.
Између 1868. и 1883. године, чланови групе су такође понекад сликали заједно, посебно пејзаже у долини Сене на северозападу Париза, неретко и исте мотиве; Сисли, Реноар и Мане у Аржантеју где је живео Моне између 1872. и 1878. године; Сезан, а касније и Гоген у Понтоазу где је живео Писаро између 1872. и 1882. године. Ови радни контакти уједно са заједничким деловањем у Паризу, дали су њиховом сликарству одређени склад у стилу и циљу у деценији 1870-их. Неки уметници су остали блиски због личног пријатељства које су тако развили, посебно Моне, Реноар и Писаро, али је већина после 1880. године кренула властитим уметничким путем.
Већина мањих пејзажа које су импресионисти излагали 1870-их, изгледају у потпуности настали у природи, пред мотивом сликања. Уместо да сликају у атељеу, као сви претходни пејзажисти који су тако стварали велике слике за излагање, настале на основу малих скица из природе, импресионисти су те своје, за тадашњи стандард „мале” пејзаже сматрали готовим делима за излагање, придајући нарочиту важност спонтаном запису природе. За пример могу послужити одређена дела изложена на првој изложби импресиониста из 1874. године: Импресија, рађање сунца и Дивљи макови од Монеа, Жетва од Реноара и Мраз од Писара.
Међутим, сликање напољу, у природи, није била новост сама по себи. Скицирање пејзажа уљем у природи је била стандардна пракса усавршавања француских пејзажиста најмање од краја 18. века, што је очигледно у мањим студијама пејзажа Пјера Анрија Валенсијена насталим у деценији 1780-их (Сви примјери данас у Лувру). Понекад је Валенсијен скицирао исти мотив под различитим метереолошким условима као што ће касније чинити Моне. На почетку 19. века у Енглеској је постојала слична традиција скицирања у природи у сликарству Џона Констабла (Примери у Музеју Викторија и Алберт у Лондону). Међутим, ове мале студије нису биле предвиђене за излагање, већ се радило о спонтаном запису светлости и мотива који би уметник касније користио за амбициозније композиције настале у атељеу и које је на крају излагао публици. Ипак, постепено су уметници све више ценили ове спонтане скице и студије настале у природи и на чистом ваздуху (плен-ер). Неколико пута је Камиј Коро у Салону излагао скице и студије настале непосредно пред мотивом, уместо уобичајених композиција које је стварао у атељеу, а Добињи је у деценијама 1850-их и 1860-их излагао велике пејзаже који су највећим делом сликани у природи. Ова француска традиција представља исходиште за каснија дела импресиониста. Врло мало је вероватно да су француски импресионисти имали знања о сличним покушајима енглеских прерафаелита између 1848. и 1856. године.