Пишчеви записи 1951–1968. су заправо збирка одабраних дневничких записа Добрице Ћосића у овом временском периоду. Она почињу априла 1951. следећим речима: "Примио сам последњу службеничку плату у ЦК Комунистичке партије Србије. Тиме сам некако завршио своју политичку каријеру", а завршавају се крајем 1968. године, отприлике у време када је Ћосић дефинитивно раскрстио са Комунистичком партијом и идеологијом. Ћосић је још од раних педесетих година почео да губи поверење у комунистички режим, а како године пролазе све теже се мири са диктатуром. Кап која је прелила чашу је одбијање власти да призна прогон Срба на Косову и Метохији, тако да он својевољно прелази у опозицију. Ћосић кроз дневничка казивања описује један временски период из призме сопственог живота и односа са савременицима. Ова књига објављена је 2001. године. Њен директан наставак су Пишчеви записи 1969—1980.
1951. Из ове године у књигу су уврштена три записа, и то из априла, маја и јуна. Ћосић верује да је завршио политичку каријеру и спрема се за да објави свој први роман „Пун месец“ (роман је изашао под називом "Далеко је сунце" и био је један од најпопуларнијих романа у Југославији). То је време и тензије у односима између Совјетског Савеза и Југославије, па се Ћосић пита како ће у случају рата пуцати на дојучерашње саборце. Такође Ћосић примећује осионост и бахатост комунистичких функционера: "Спољне карактеристике наше бирократије могу да се саберу у следеће ознаке и ствари: Дедиње. Аутомобил. Најлон чарапе. Ципеле „велебит“ пре слободне продаје. Дипломатски магацин. Лов. Јахање. Тенис. Премијере. Одлазак у сликарске атељее. Позивање великих сликара и глумаца на вечере. Интересовање за фудбал и уметност. Губљење индивидуалности".
1952. Уврштени су само записи из октобра и новембра. Ћосић ради на својој новој књизи „Наследник"(изашла под називом "Корени"), али му рад омета обавеза да врши изборну агитацију по селима свог округа, где бележи незадовољство сељака.
У Загребу је од 2. до 7 новембра одржан Шести конгрес комуниста Југославије на коме је партија променила име у Савез комуниста. Ћосић је присуствовао као делегат. Он се том приликом присећа Петог конгреса Комунистичке партије Југославије, одржаног 1948. у сали гарде у Топчидеру, коме је такође присуствовао и признаје своје заблуде у вези са Стаљином.
1953. Марта 1953. умро је Стаљин. Ћосић пише: "Има нечег нељудског и надљудског у нашој, југословенској радости због Стаљинове смрти. Та смрт ме уплашила својим значајем. Небо ми је данас било светло и дубоко, као да је раскрилило своје дубине да удахне душу човека који је у овом веку улогорио и убио највише људи".
Ћосић је одбио захтев Петра Стамболића да се кандидује за посланика, али на инсистирање ЦК прихвата и проводи октобар у предизборној агитацији, што га спречава у довршавању "Корена".
1954. Почетком 1954. Милован Ђилас је политички ликвидиран из врха Савеза комуниста због његових чланака у часопису "Нова мисао", чији је и Ћосић био члан. Мома Марковић тражи од Ћосића да нападне Ђиласа у "Борби", али он одбија. Он се не слаже са Ђиласовим ставовима, али не жели да отворено напада свог пријатеља. Ћосића зато сумњиче као „ђиласовца“, па он пред, између осталих, Мошом Пијаде, Момом Марковићем, Петром Стамболићем и Милошем Минићем мора да брани своје ставове. Постаје видно разочаран у власт у Југославији: "Божица и ја смо гледали италијански филм Жандари и лопови. Просто ми се плакало кад сам се вратио кући. Зашто да у мојој земљи има мање слободе но у буржоаској Италији? Зашто да у мојој земљи нема смеха, комедије, сатире, вица, карикатура? А Пјеру Крижанићу власт је дала највеће признање! Како је циничан тај јубилеј карикатуристе у земљи у којој не може да црта своје карикатуре! А власт му дају орден за карикатуру!"
Ћосић сумња да га прати полиција: "Ја живим под сумњом да сам ђиласовац. Стално морам да доказујем да то нисам. Према мени се политички тактизира, јер верују да сам талентован писац и да ме треба спасити за књижевност. Умориле су ме сумње. Неподношљиво је бити сумњив у својој земљи и бити под присмотром полиције. Петар Стамболић ми говори да су моја осећања да ме Удба прати неоправдана. Нисам убеђен."
4. маја 1954. постао је отац: "Божица је родила ћерку. Радујем се што имам женско дете. Имаћу у кући још једну љубав."
Савез књижевника Југославије одредио је Марина Франичевића и Добрицу Ћосића да као његови делегати присуствују Другом конгресу Савеза совјетских писаца у Москви. Ћосић о својим утисцима из Совјетског Савеза и са Конгреса опширно пише. У Москви је упознао и кратко разговарао са чувеним нобеловцем Михаилом Шолоховим.
1955. Августа месеца Мијалко Тодоровић је посетио Оскара Давича и Добрицу Ћосића у Ровињу и позвао их у посету Брионима, где су провели два сата у разговору са Титом и Ранковићем. Тито је на Добрицу оставио позитиван утисак, али запис о сусрету са њим се завршава речима „Осећам да нас писце Тито не воли много. Не замерам му..."
У септембру провео је недељу дана обилазећи индустријске објекте у Западној Србији.
Почиње да му све више смета полицијска контрола која се над њим спроводи од пада Милована Ђиласа: "Удбовци говоре да сам „банда“ и да ме прате; дуго се мисле кад ми дају пасош за иностранство. Чак су одредили човека који треба специјално мноме да се бави“. На то се жалио Петру Стамболићу, секретару ЦК СК Србије, и чак му је рекао да ће вратити партијску књижицу и посланичку легитимацију ако га и даље буду третирали „као непријатеља“. Стамболић је покушао да га разувери, али је Ћосић остао убеђен да га Удба прати, па је отишао код Моше Пијаде, председника Савезне скупштине, који му је поверовао и заказао састанак са Александром Ранковићем, потпредседником Савезне владе и министра унутрашњих послова. Ранковић је обећао да ће проверити и да ће га обавестити. После петнаестак дана, позван је да дође у Ранковићев кабинет, где му је Ранковић рекао: "Испитао сам твој случај. Истина је да те је Удба пратила и контролисала. Спремали су ти опасну намештаљку. Око Леонова и неке твоје везе у Трсту. Добро је што си дошао на време, да пресечем ту свињарију. Наредио сам да се формира дисциплинска комисија. Начелник тог одељења је смењен. Тројица су дисциплински кажњена, један је истеран из Удбе. Иначе, двојица су твоји ратни другови. А ко би ти други радио о глави, него твоји? Та ствар је свршена. Живи слободно. Ако нешто приметиш, обавести ме." Ћосић запис о овом случају завршава слтњама које су се у наступајућим годинама обистиниле: "Записујем овај догађај због неверице да ће ме Удба оставити да живим слободно. Они кажњени наћи ће могућност да ми се освете..."
Током 1955. наставио је рад на роману „Нож“ (који је касније изашао под именом "Деобе").
1956. 28. септембра код Добрице Ћосића је ручао познати руски писац Леонид Леонов, који је на њега оставио снажан утисак.
Октобар и новембар су донели догађај који је касније, по пишчевим речима, значајно утицао на његов живот. Наиме, да би га „рехабилитовао“ после проблема које је имао са Удбом, Ранковић се сагласио са предлогом Савеза писаца Југославије да Ћосић оде у Будимпешту 23. октобра, на састанак уредника књижевних часописа социјалистичких земаља. Док је боравио у Будимпешти се одиграла антистаљинистичка и национална револуција, којој је он био сведок. Истог дана по повратку у Београд Коча Поповић, Едвард Кардељ и Петар Стамболић су му дали задатак да састави политички извештај о догађајима у Мађарској.(У напомени дописаној 1998. године Ћосић објашњава како је овај политички извештај утицао на његов будући живот. Наиме, 1961. од Тита је сазнао да је тај извештај био намењен њему за разговор за Хрушчовом и Булгањином, који су сутрадан по Ћосићевом повратку у Београд дошли на Брионе, да Титу разјасне своје разлоге за интервенцију Црвене армије у Мађарској и добију његову сагласност и подршку. Ћосићева оцена догађаја ујутру је пренета авионом на Брионе Титу, сат времена пре доласка Хрушчова и Булгањина. Тито је Ћосићу 1961. испричао да му је Хрушчов рекао: "У Будимпешти, ваш писац Добрица Ћосић, с разулареном фашистичком бандом игра коло на гробовима совјетских хероја". Никита Хрушчов је тај извештај о Добричиној „сарадњи са фашистима“ примио од тадашњег совјетског амбасадора у Мађарској Јурија Андропова, с којим ће Ћосић разговарати у Москви 1964. Андропов, потоњи шеф КГБ-а, генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза и premijer председник совјетске Владе, у данима Добричиног прогона седамдесетих година, послао му је поруку преко совјетског дипломате да му се из Титове околине прети ликвидацијом. Уз ту поруку издиктирани су му и савети како треба да се чува. У сваком случају, Тито је 1961. рекао Ћосићу да је из његовог политичког извештаја о догађајима у Мађарској закључио да је он „писац који уме политички да мисли“, па га је јануара 1957. предложио за члана Комисије за израду Програма Савеза комуниста Југославије, а како Ћосић каже рад у Комисији га је попео на брод Галеб 1961)
Касније је саставио књижицу "Седам дана у Будимпешти", која је излазила и као свакодневни фељтон у Борби.
1957. 17. јануара убијен је Ћосићев брат Рада.
Ћосић, као члан Комисије за израду Програма Савеза комуниста Југославије, пише одељак о култури, науци и уметности и закључни део Програма.
У мају Добрица и његова жена проводе 10 дана у истом хотелу са Мирославом Крлежом и његовом супругом, где њих двојица воде честе и свеобухватне разговоре. 22. јула Ћосић присуствује прослави оснивања Расинског партизанског одреда, чији је и сам био припадник. Крајем септембра борави у Жупи и на Копаонику, где се одржавају избори за општинске и среске одборе.
1958. Рад на Програму СКЈ и заседања Савезне скупштине спречавају Ћосића да се посвети писању свог новог романа „Легенда о ножу"(објављен под називом "Деобе"). Од 22. до 27. априла одржан је Конгрес Савеза комуниста Југославије у Љубљани, којим је Ћосић разочаран. Одбија да уђе у ЦК СКЈ „из уверења да треба да буде само писац“. Он такође губи веру у Тита: "Он сматра себе позваним и компетентним за све на овој земаљској кугли и под овим сунцем. Величанствена и стравична личност! У опасности, у угрожености земље, у свим нападима на Југославију, Титова моћ расте. Он, као и сви богови, расте од страха потчињених.". Примећује и словеначки сепаратизам: "Овај Конгрес је моје значајно сазнање Словеније. У Словенији је до критичних, до врло критичних размера развијен сепаратизам. Сви одреда изражавају презир према ФНРЈ, према Србији..."
1959. 16. јануара Едвард Кардељ са супругом био је гост на вечери код Добрице Ћосића. Он је изразито незадовољан Кардељевим ставом о писцима и слободи уметности.
Ћосић, бавећи се среским посланичким пословима, проводи неколико дана у Брусу, Александровцу, Жупи и на Копаонику. Он бележи: "Разболели су ме беда и немаштина и моја немоћ да народу било чиме помогнем, сем говорењем неких неутешних истина и полуистина. Стидео сам се пред собом због живота који водим;због стандарда, хране одеће; због Анине дечје безбрижности, осећао сам грех и кривицу пред децом Копаоника и Жељина. Због Божицине елеганције и услова живљења, осећао сам кривицу гледајући сељанке по копаоничким и жупским селима. Некаква општа безнадежност ме обузела: ништа битно нисмо измени у животу ове сељачке сиротиње због које сам ја постао комунист". Све је разочаранији у Тита: "Како се то догодило да је партизански војсковођа и победник над Хитлером и Мусолинијем толико попримио Мусолинијев стил владавине? Сада му се праве две велике виле, бар колико ја знам, једна на Бледу, друга, са базеном, на Дедињу. А он држи ватрене говоре о штедњи, критикује раскошну градњу станова, он с пута на коме га прате три ратна брода и хиљаду људи поручује у новогодишњој честитци о штедњи! Он држи говоре о скромности! Хипокризија и безобразлук!".
У августу Добрица проводи неколико дана са Лазаром Колишевским, путујући по Македонији.