Латинска црква (), позната и као Римокатоличка црква () или Западна црква () је највећа помесна sui iuris црква Католичке цркве која користи латински литургијски обред. То је једна од 24 такве помесне цркве, док 23 друге чине Источне католичке цркве. На челу јој је римски бискуп, папа — који се традиционално назива и патријархом Запада — са својом катедром у архибазилици Светог Јована Латеранског у Риму у Италији. Латинска црква води своју историју до најранијих дана хришћанства преко Свете столице коју су према католичкој традицији основали апостоли Петар и Павле.
Католичка црква учи да су њени бискупи наследници Исусових апостола, а да је папа наследник Светог Петра коме је Исус Христос доделио примат.Holy Bible: Matthew Од Исусових дванаест апостола, четворица су повезана са апостолским столицама Западне цркве: Петар, који је основао епископску столицу у Риму (заједно са Павлом) и Сиракузи; Павла, који је основао Римску (заједно са Петром) и Малтешку; Варнава, који је основао Миланску; и Јаков, син Зеведејев, који је основао епископско седиште у Сантијаго де Компостели. Суштински разликујући теолошки нагласци, литургијске традиције, одлике и идентитети латинског католичанства, с друге стране, могу се пратити од латинских црквених отаца, а највише од латинских учитеља (доктора) цркве од 2. до 7. века, укључујући и раноафричку цркву.
Латинска црква је била у пуној заједници са Православном црквом све до источно-западног раскола Рима и Цариграда 1054. године, након чега су њени чланови постали познати као Латини за разлику од источних хришћана. Након исламских освајања, крсташки ратови покренути су од 1095. до 1291. године како би се хришћани и њихова имања у Светој земљи бранили од прогона. Латинска патријаршија у Јерусалиму основана је 1099. године и задржала се до данас. Друге латинске дијецезе, попут надбискупије Картагине, где се развио већи део тринитарне теологије и црквеног латинског језика, биле су поражене и преображене у титуларне столице.
Латинска црква је слала католичке мисије у Латинску Америку у раном модерном периоду, а у подсахарској Африци и источној Азији из касног модерног периода. Протестантска реформација у 16. веку резултирала је одвајањем протестантизма, што је резултирало одвајањем од Латинске цркве, укључујући и мање групе независних католичких деноминација из 19. века.
Терминологија
Име Део Католичке цркве на Западу назива се Латинска црква да би се разликовала од источних католичких цркава, које су такође под папиним приматом. У историјском контексту, пре источно-западног раскола 1054. године, Латинска црква се понекад назива Западном црквом.
Израз латински католик односи се на следбенике латинских литургијских обреда, од којих превладава римски обред. Латински литургијски обреди су различити од литургијских обреда источних католичких цркава.
„Црква” и „обред” Законик канона источних цркава из 1990. године дефинише употребу речи „црква” и „обред”.CCEO, canon 28 § 1 У складу дефиницијама у законику који управља источним католичким црквама, Латинска црква је једна од таквих група хришћанских верника обједињених хијерархијом и признатих од врховне власти Католичке цркве као sui iuris помесна црква. Латински обред је наслеђе те посебне цркве, којом она испољава свој начин живљења у вери, укључујући своју литургију, своју теологију, своје духовне праксе и традиције и своје канонско право. Особа је члан или припада одређеној помесној цркви. Особа такође наслеђује или „припада”450 § 1476 479 § 21021 одређеном наслеђу или обреду. Будући да обред има литургијске, теолошке, духовне и дисциплинске елементе, човек такође треба да се клања, да буде поучаван, да се моли и да се њиме управља према одређеном обреду.
Поједине цркве које наслеђују и одржавају одређено наслеђе идентификују се по метонимији „црква” или „обред”. Сходно томе, „обред” је дефинисан као „део хришћанске цркве који користи посебну литургију” или једноставно као „хришћанска црква”. У том смислу, „обред” и „црква” третирају се као синоними, као у речнику који је припремила Конференција католичких бискупа Сједињених Држава и који је ревидиран 1999. године, у којем се наводи да се свака "црква источног (оријенталног) обреда … сматра једнаком латинском обреду унутар Цркве ". Други ватикански сабор је такође истакао да је „на уму Католичке цркве да свака појединачна Црква или обред треба да задржи своје традиције у целини и такође да свој начин живота треба прилагодити различитим потребама времена и места”Decree on the Eastern Rite Orientalium Ecclesiarum, 2 и говорио је о патријарсима и „главним архиепископима, који управљају целином неке поједине цркве или обреда”.Orientalium Ecclesiarum, 10 Стога је реч „обред” користио као „техничку ознаку онога што се сада може назвати помесном црквом”.
Постанак Латинска католичка црква је настала на темељима некадашње правоверне Римске (латинске) цркве, која је након низа раскола (почевши од 9. века) постепено одступала од васељенског православља, што је средином 11. века довело до њеног коначног одвајања у време Великог раскола (1054).
Латинска католичка црква је усвојила многе нове догме, као што су: догма о двоструком исхођењу Светог духа (Filioque), догма о безгрешном зачећу Богородице, догма о папској непогрешивости и друге, тако да се по тим новинама суштински разликује од древне Римске (латинске) цркве која је постојала током првих векова хришћанске историје. Упркос томе, данашња Латинска католичка црква инсистира на континуитету са првобитном Римском (латинском) црквом.
Историја Историјски гледано, на вођство Латинске цркве (тј. Свете столице) се гледало као на један од пет патријархата пентархије раног хришћанства, заједно са патријархатима Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима. Због географских и културних разлога, потоњи патријархати су се развили у цркве са изразитим источнохришћанским традицијама. Већина источнохришћанских цркава прекинула је пуну заједницу са римским епископом и Латинском црквом, након различитих теолошких и лидерских спорова током векова након Халкидонског сабора 451. године. Ово укључује несторијански раскол (431—544) (Црква Истока), халкидонски раскол (451) (оријенталне или дохалкидонске цркве) и источно-западни раскол (1054) (православље). Протестантска реформација 16. века доживела је аналоган раскол. До 2005. године папа је полагао право на титулу „патријарх Запада”; Папа Бенедикт XVI укинуо је ову титулу због екуменизма, настављајући да врши директну патријархалну улогу над Латинском црквом.
Латинска црква је у западном хришћанству запажена по својој традицији и седам сакрамената. У Католичкој цркви, поред Латинске цркве, којом је папа директно руководио као латински патријарх, постоје и 23 источне католичке цркве, које самоуправљају помесним црквама sui iuris са својим хијерархијама. Ове цркве воде порекло од остала четири патријархата древне пентархије, али или никада нису историјски прекинуле пуно заједништво или су се у неко време ујединиле са папством. Они се међусобно разликују у литургијском обреду (церемоније, одежде, напеви, језик), традицијама богослужења, теологији, канонском праву и свештенству, али сви одржавају исту веру, а сви виде пуну заједницу са папом као римским бискупом као суштинским да буде католичка као и део једне истинске цркве како су је дефинисале Четири знака цркве у католичкој еклисиологији.
Отприлике 16 милиона источних католика представља мањину хришћана у заједници са папом, у поређењу са више од милијарду латино-католика. Поред тога, постоји око 250 милиона православних и 86 милиона дохалкидонских хришћана широм света који нису у јединству с Римом. За разлику од Латинске цркве, папа не врши директну патријархалну улогу над источнокатоличким црквама и њиховим верницима, већ подржава њихове унутрашње хијерархије одвојене од латинске цркве.
Канони и дисциплина Канонско право за Латинску цркву кодификовано је у Законику канонског права, који је два пута кодификован, прву је прогласио папа Бенедикт XV 1917. године, а другу папа Јован Павле II 1983. године.
У Латинској цркви је норма за примање миропомазања да, осим ако је у животној опасности, особа коју треба миропомазати треба „да се користи разумом, да буде одговарајуће упућена, правилно расположена и способна да обнови крсна обећања”, и да „давање Пресвете Евхаристије деци захтева да она имају довољно знања и да су пажљиво припремљена како би схватили Христову тајну у складу са својим способностима и могли да приме Христово тело са вером и преданошћу”. У источним католичким црквама ове Свете тајне се обично дају одмах након крштења, чак и за новорођенче.
Целибат, као последица обавезе поштовања савршеног уздржања, обавезан је за свештенике у Латинској цркви. Изузетак је направљен за ожењено свештенство из других цркава, које се придружују Католичкој цркви и они могу да наставе службу као ожењени свештеници. У Латинској цркви ожењени човек не сме бити примљен чак ни у ђаконат ако му није легитимно одређено да остане ђакон и не постане свештеник. Брак након рукополагања није могућ, а његов покушај може резултирати канонским казнама. Источне католичке цркве, за разлику од Латинске, имају ожењено свештенство.
Тренутно бискупе у Латинској цркви генерално именује папа након што саслуша савете различитих дикастерија Римске курије, посебно Конгрегације за бискупе, Конгрегације за евангелизацију народа (за земље о којима се стара), Одељење за односе са државама Државног секретаријата (за именовања за која је потребан пристанак или претходно обавештење цивилних влада) и Конгрегација за оријенталне цркве (у областима у чијој је надлежности чак и за именовање латинских бискупа). Конгрегације углавном раде са „терне” или списка од три имена која им је доставила локална црква, најчешће преко апостолског нунција или Катедралног каптола на оним местима на којима Каптол задржава право да номинује епископе.
Обреди Далеко најраспрострањенији обред у Латинској цркви је римски обред, тј. обред који потиче из Римске бискупије. Поред њега понегде се користе и други западни обреди: амброзијански (у Миланској надбискупији), мозарабски (местимично у Шпанији) и картузијански (код Картузијанаца). Током старије историје, римски обред је често био фаворизован што је довело до постепене обредне романизације, односно ширења римског обреда уз потискивање разних локалних обреда. У данашње време, Католичка црква све законито признате обреде сматра равноправнима и једнако часнима, те настоји да се и даље чувају и негују.
Кардинал Јозеф Рацингер (потоњи папа Бенедикт XVI) описао је латинске литургијске обреде 24. октобра 1998. године:Данас су најчешћи латински литургијски обреди римски обред — или миса после Другог ватиканског концила коју је прогласио папа Павле VI 1969. године, а ревидирао је папа Јован Павле II 2002. године, или облик тридентске мисе из 1962. године; амвросијански обред; мозарапски обред; и варијације римског обреда (као што је англиканска верзија). Источне католичке цркве којих има 23 користе пет различитих породица литургијских обреда. Латински литургијски обреди, попут јерменског, користе се само у једној sui iuris помесној цркви.
Литургијски језик Све до Другог ватиканског сабора (1962—1965) службени литургијски језик био је латински, осим у неколико хрватских бискупија којима је била дозвољена употреба народног језика у литургији западног обреда, што је био јединствени случај у римокатоличком свету, пошто је Католичка црква дуго инсистирала на обредној и језичкој латинизацији. Тек након Другог ватиканског сабора дозвољена је употреба свих живих језика у литургији, а латински језик се и даље може користити.
Однос латинског католицизма према источним католичким црквама Источне католичке цркве, осим што су у јединству са римским папом, деле и исту веру с Латинском католичком црквом, иако задржавају различите литургијске обреде, законе и обичаје и народне побожности, као и специфичности својих теолошких нагласака.