Шпански грађански рат је био сукоб у коме су се актуелна Друга шпанска република и левичарске групе бориле против побуне десничарских фашиста и националиста предвођене генералисимусом Франсиском Франком, који је у државном удару успео да свргне републиканску владу и успостави диктатуру. Овај сукоб је био резултат комплексних политичких, економских и културних подела између, како је то познати шпански писац и песник, Антонио Мачадо описао, две Шпаније.
Републиканце је чинио дијапазон лево оријентисаних групација које су се кретале од центриста који су подржавали изборну демократију, до поборника комунистичких или анархистичких револуционарних промена; њихова снага је имала првенствено урбани (мада су међу њима били и сељаци беземљаши) и секуларни карактер, а били су посебно јаки у Каталонији и у релативно конзервативној Баскији — два региона којима је републиканска влада дала велику аутономију. Фашистички побуњеници који су на крају извојевали победу имали су првенствено подршку великих и богатих земљопоседника и цркве, који су подржавали централизацију власти. Војна тактика овог рата је у много аспеката наговестила акције у Другом светском рату.
Иако је рат трајао само три године, политичка ситуација је већ била затегнута и пуна насиља у претходних неколико година. Број жртава је споран; процене најчешће говоре о бројци између 500.000 и 1.000.000 мртвих. Многе од ових жртава, међутим, нису биле резултат борбених дејстава, већ последица бруталних масовних погубљења која су чиниле обе стране. Рат је почео војним устанцима широм Шпаније и њених колонија, који су били праћени републиканским репресалијама против оних који су сматрани савезницима побуњеника: цркве. Чињени су масакри над католичким свештенством, цркве и манастири су били спаљивани. Дванаест бискупа, 283 калуђерице, 2.365 калуђера и 4.184 свештеника је убијено. У освит рата, Франков режим је иницирао темељно чишћење шпанског друштва од свега што је имало везе с левичарским партијама и уопште свега што је било повезано с Другом републиком, укључујући трговачке синдикате и политичке партије. Архиве су биле заплењене, извођени су претреси кућа, а непожељни појединци су често затварани, протеривани у егзил, или убијани.
Након рата, шпанској економији су биле потребне деценије да се опорави (види шпанско чудо). Политичке последице рата су одзвањале и ван граница Шпаније и подгревале су страсти у међународним интелектуалним и политичким круговима. Симпатизери републиканаца су овај рат прогласили борбом између "тираније и демократије", или "фашизма и слободе", и много младих идеалиста је тридесетих година 20. века ступило у интернационалне бригаде сматрајући да је спасавање Шпанске републике идеалистички циљ те ере. Франкови поборници, међутим, видели су рат као битку између „црвених хорди“ (комунизма и анархизма) и "хришћанске цивилизације". Али ова два супротстављена става су неизбежно била превелика поједностављења: обе стране су имале различите, и често конфликтне идеологије у својим редовима.
Увод Политичка позадина Од 1934. до 1936, Другом Шпанском Републиком је управљала коалиција деснице и центра, у којој је била и католичка Confederación Española de Derechas Autónomas (СЕДА) као и либерални политичари. Ова коалиција је стекла власт по аутоматизму након што је конзервативна влада изгубила општинске изборе 1934. године. Уочи разбуктавања социјалних немира, влада је побегла. Унутрашње супротности у влади су довеле до ограничене способности за делање и доношење одлука. У овом периоду, беснели су генерални штрајкови у Валенсији и Сарагоси, улични сукоби у Мадриду и Барселони, и рударски устанак (Шпанска револуција 1934.), који је силом угушиле трупе генерала Лопеза Очое и легионари којима је командовао Хуан Јагве (Juan Yagüe), под управом министра рата, Дијега Идалга.
Унутрашња неслагања су се гомилала у коалицији, и следила је радикализација ситуације у земљи. Штрајкови су били учестали, насиље узело маха, а комунисти и анархисти су убијали клерике, спаљивали цркве и прогонили људе које су сматрали конзервативним. Након серије криза владе, избори одржани 16. фебруара, 1936. су довели на власт влади Народног фронта, коју су подржавале партије левице и центра, а противила јој се десница. Нова влада је била нестабилна, и 7. априла 1936, председника Нисето Алкала-Замора (Niceto Alcalá-Zamora) је парламент разрешио дужности, и поставио премијера Мануела Азању за новог председника. мини|десно|200п|Предосећање сукоба - слика Салвадора Далија
У овом периоду растућих тензија, према званичним изворима, 330 људи је убијено, а 1.511 је рањено у политички мотивисаном насиљу; подаци су забележили 213 неуспео покушај атентата, 113 генералних штрајкова, и уништење 160 религијских објеката; стварне цифре могу бити и више. 12. јула 1936, Хосеа Кастиља, поручника у Јуришној гарди и члана Социјалистичке партије је убила радикална десничарска група у Мадриду. Наредног дана, група официра Јуришне гарде се осветила убивши Хосеа Калва Сотела (José Calvo Sotelo), члана парламента и једног од вођа екстремне антирепубликанске опозиције, као и бившег министра финансија под диктатуром Мигела Прима де Ривере (Miguel Primo de Rivera). Овај атентат је подстакао следеће догађаје.
Дана 17. јула 1936. је почела побуна конзервативаца, које се дуго плашила левичарска влада Народног фронта премијера Сантијага Касареса Кироге (Santiago Casares Quiroga). Касарес Кирога, који је наследио Азању као премијер је у претходним недељама отерао у егзил војне официре осумњичене за заверу, међу којима су били генерал Мануел Годед и Љопис (Manuel Goded y Llopis) и генерал Франсиско Франко, који су послати на Балеарска острва и Канарска острва, тим редом. Побуна није била само војни пуч; она је такође имала значајну цивилну компоненту. Побуњеници су се надали да ће одмах стећи контролу над престоницом, Мадридом, и над свим осталим значајним градовима Шпаније. Севиља, Памплона, Кадиз, Херез де ла Фронтера, Кордоба, Сарагоса и Овиједо су пали под контролу побуњеника, али они нису успели да освоје Барселону и Мадрид. Као резултат је уследио продужени грађански рат.
Активни учесници рата су покривали целу скалу политичких позиција и идеологија тог времена. Франкова побуњеничка страна је укључивала фашистичке фаланге, карлисте и легитимисте монархисте; шпанске националисте; и већину конзервативаца. На републиканској страни су се борили већина либерала, баскијски и каталонски националисти, социјалисти, стаљинистички и троцкистички комунисти, и анархисти разних идеологија.
Из друге перспективе, стране се могу поделити на побуњеничку коју је чинила већина католичког свештенства и верујућих католика (изван баскијског региона), важни елементи војске, већина земљопоседника, и многи пословни људи. Републиканску страну је чинила већина урбаног радништва, сељаштво, и велики део образоване средње класе, посебно они који нису били предузетници.
Вође побуне су били генерали Франсиско Франко, Емилио Мола, и Хосе Санхурхо (José Sanjurjo). Санхурхо је био неприкосновени вођа устанка, али је погинуо у авионској несрећи 20. јула, док се враћао у Шпанију да преузме контролу над побуњеничком страном. Франко, командант шпанске армије од 1933. и већ познати профашиста, је побегао са Канарских острва у шпанске колоније у Мароку, и тамо преузео команду. Током наредне три године рата, Франко је био ефективни командант свих побуњеника.
Један од главних мотива конзервативаца, проглашен у време почетка њиховог устанка, био је да се конфронтирају са антиклерикализмом републиканског режима, и да одбране Римокатоличку цркву, која је била под ударом због своје подршке монархији, и коју су многи републиканци кривили за зла у држави. У првим данима рата цркве, манастири, и друге црквене зграде су биле спаљиване, а републиканске власти нису предузимале кораке како би ово спречиле. Чланови 24 и 26 Устава републике су забрањивали језуите, што је дубоко вређало многе конзервативце. Упркос овим религиозним питањима, баскијски националисти, који су готово сви били на страни републике, су у већини били верујући католици. Папа Јован Павле II је касније канонизовао неколико ових мученика Шпанског грађанског рата, који су били убијени зато што су били свештеници или монаси.
Страно мешање Побуни се супротставила влада (са трупама које су остале лојалне републици), као и социјалистичке, комунистичке и анархистичке групе. Британска влада је званично остала неутрална, али је ипак одржавала ембарго на увоз оружја Шпанији и активно је радила против антифашистичког учешћа у рату својих грађана. Задњи председник, Хуан Негрин, се надао да ће са почетком Другог светског рата, европске силе (највише Британија и Француска) коначно пружити помоћ, али ни Британија ни Француска нису подржале републику. И Фашистичка Италија под Бенитом Мусолинијем и Нацистичка Њемачка под Адолфом Хитлером су слале трупе, авионе и оружје као подршку Франку. Италијанска подршка је износила преко 60.000 војника у врхунцу рата. Добровољци су долазили и из других држава у подршку фашистима, попут Еоина О’Дафија из Ирске, и католичких интелектуалаца попут песника Роја Кембела. Дана 27. јула 1936. прва ескадрила италијанских авиона, које је послао Бенито Мусолини, је стигла у Шпанију.
Захваљујући француско-британском ембаргу на оружје, влада републике је могла да прима помоћ и купује оружје само од Совјетског Савеза, који је био удаљен хиљадама километара, и сам у економским проблемима. Оружје које је стигло из Совјетског Савеза је укључивало 1.000 авиона, 900 тенкова, 1.500 артиљеријских оруђа, 300 оклопних возила, стотине хиљада комада ручног оружја, и 30.000 тона муниције (од које је одређени проценат био неисправан). За исплату овог наоружања, републиканци су искористили 500 милиона америчких долара из златних резерви. На почетку рата Шпанија је по златним резервама била четврта држава света са око 750 милиона долара , мада је одређена средства замрзла француска влада. Мада су неки тврдили да је совјетска влада била мотивисана жељом да прода оружје, и да је наплаћивала изнуђивачке цене , треба рећи да су Совјети такође послали више од 2.000 људи, махом тенковских посада и пилота који су активно учествовали у рату, укључујући и борбе на републиканској страни..
Мексико је такође слао помоћ републиканцима у пушкама и храни. Током рата, напори изабране владе да се одупре побуњеничкој војсци су били отежавани франко-британском политиком 'не-интервенисања', која је резултовала развученим линијама снабдевања и нередовним испорукама оружја несталног квалитета.
Добровољци из многих земаља су се борили у Шпанији - већина на страни републиканаца. 40.000 мушкараца и жена се борило у Интернационалним бригадама, организованим у спрези са Коминтерном. Други су се борили као чланови ЦНТ и ПОУМ милиција.
'Шпанија' је постала cause celebre левичарске и интелигенције која је тежила левици широм западног света, и многи истакнути уметници и писци су се ставили у службу Републици (као и већи број левичара из радничке класе, за које рат није представљао само идеалистичку авантуру, већ бекство од пост-депресионе незапослености). Међу славнијим странцима који су се борили на страни Републике су били Ернест Хемингвеј и Џорџ Орвел, који је своја искуства описао у делу Каталонији у част. Орвелова новела Животињска фарма је благо инспирисана његовим искуствима, а искуства других троцкиста у рукама стаљиниста из периода када су почеле унутрашње борбе у Националном фронту су инспирисала сцене мучења из 1984. Хемингвејева новела За ким звона звоне је била инспирисана његовим искуствима из Шпаније. Трећи део аутобиографске трилогије Тренутак рата (A Moment of War) Лорија Лија је такође базиран на искуствима из Шпанског грађанског рата, (мада је тачност неких сећања оспоравана). Норман Бетун (Norman Bethune) је користио прилику да развије посебне вештине у ратној медицини. Као повремени посетилац, Ерол Флин је користио лажне вести о својој смрти на фронту како би промовисао своје филмове.