мини|десно| Астероид 243 Ида и њен природни сателит Дактил, а то је био први месец који је био откривен код астероида мини|десно|Јупитерови Тројанци се налазе на Јупитеровој стази, 60° испред и иза Јупитера мини|десно|Поређење величина планетоида: 4 Веста, 21 Лутеција, 253 Матилда, 243 Ида и њен природни сателит Дактил, 433 Ерос, 951 Гаспра, 2867 Штеинс, 25143 Ајтокава мини|десно|Највећи планетоид с горње слике 4 Веста (лево), с патуљастим планетом 1 Церес (у средини) и Земљиним Месецом (десно) приказаним у сразмери мини|десно|1 Цереса мини|десно|951 Гаспра је први планетоид који је био сликан из близине мини|десно|Величина првих 10 откривених планетоидa у поређењу с Месецом: 1 Церес, 2 Палас, 3. јунона, 4 Веста, 5 Астреја, 6 Хеба, 7 Ирида, 8 Флора, 9 Метида и 10 Хигија мини|200п|десно|Површина планетоида 4 Веста избраздана кратерима мини|десно|253 Матилда је Ц - планетоид или угљеников планетоид, дужине је око 50 километара, који на себи има кратер велик скоро половину дужине. Фотографија је снимљена 1997. са свемирске летилице -{NEAR Shoemaker}- мини|десно|Маса 12 највећих познатих планетоида, у поређењу с масом осталих планетоида у астероидном појасу. Maintained by Jim Baer. Last updated 2010-12-12. мини|десно|4 Веста, сликана са свемирске летилице Зора мини|десно| Неколико погледа на планетоид 433 Ерос у природним бојама мини|десно|Четири значајне и очите Кирквудове пукотине у астероидном појасу мини|десно|Планетоид 2062 Атен који спада у групу Земљи блиских астероида
Астероиди или планетоиди су камена или метална небеска тела пречника већег од 1 метар, који самостално или у групи сличних тела обилазе око Сунца. Већина планетоида обилази Сунце у главном планетоидном појасу (астероидни појас) између Марса и Јупитера, део прилази Сунцу ближе од Марса (Амори) и Земље (Аполони) и називају се Земљи блиски астероиди, део се креће на путањи Јупитера или других планета (Тројанци). У поређењу с планетама много су мањи и најчешће неправилног облика. Настали су од остатака протопланетарне материје која се није припојила планетима за време стварања система из протопланетарног диска. Најчешће круже око матичне звезде властитом путањом или као природни сателити (месеци) већих планета. Неки од њих се налазе везани гравитацијским силама уз планете, у групама које орбитирају у путањи планета, испред или иза. Иако се донедавно мислило друкчије, откривено је да астероиди могу имати властите месеце када је у орбити око астероида 243 Ида пронађен сателит назван Дактил. До сада их је откривено близу 80.000, а око 11.000 их је добило службена имена - редни број и име. Процењује се да би их у нашем систему могло бити неколико милиона.
Према спектралној анализи рефлектоване светлости планетоиди се могу поделити на угљеникове (-{C}-), којих има око 75% и садрже тамна угљеникова једињења, металне (-{M}-), којих има око 8%, и силикатне (-{S}-), којих има око 17%. Телескопом се не може ни највећи планетоид видети, па им се пречници мере посредно, приликом окултација звезда или из сјаја уз процењени албедо. Помоћу свемирских летелица снимљени су 433 Ерос, 951 Гаспра, 243 Ида, 25143 Ајтокава, 253 Матилда и други. Транс-нептунски објекти или небеска тела која су даља од Нептуна обично се не сматрају планетоидима.
Према томе, астероиди или планетоиди су хладна небеска тела која пребивају претежно у подручју од 2,2 до 3,5 АЈ. Изван тог астероидног појаса или прстена налази се само неколико постотака астероида. Кретање планетоида је без изузетака директно. Издуженост стаза и нагиб према еклиптици већи су него код планета. Просечан нумерички ексцентрицитет износи 0,15, а знатна већина планетоида нема ексцентрицитет већи од 0,3. Крајња вредност је 0,88. У правилу већег ексцентрицитете стаза имају планетоиди мањих маса. Просечна инклинација стаза мања је од 10°, а за већину планетоида мања од 16°. То значи да стазе планетоида нису тако близо равни еклиптике као стазе планета, али нису ни јако расуте, посебно ако се узме у обзир да се стазе планетоида лакше мењају. Велике планете су у стању да их знатно поремете. Планетоиди су небеска тела мања од 1.000 километара. Петнаестак их има у пречнику више од 250 -{km}-.Vladis Vujnović : "Astronomija", Školska knjiga, 1989.
Мала тела Сунчевог система
Мала тела Сунчевог система су астероиди (планетоиди), комете, метеорити и метеори, те ситна раздробљена материја која плута међупланетарним простором. Међу природним (планетским) сателитима има и тела која по физичким својствима припадају реду малих тела. Занимање за астероиде обновљено је недавно. Сазнале су се нове чињенице о њиховом физичком стању и наслућене су непосредне везе с осталим малим небеским телима. Знатан напор је уложен на повезивању комета с астероидима, астероида с метеорима, метеора с метеоритима. Успоредна хемијско - минералошка испитивања метеорита и астеорида, једних у лабораторији, других на раздаљини уз помоћ оптичких метода, довела су до непобитног закључка да су метеорити повезани с астероидима. Метеорити су директни остаци појединих астероида. Истовремено, метеорити немају ништа физички заједничко с метеорским ројевима. Метеоре и метеорите потребно је пажљиво раздвојити, не обазирући се на језичку сличност и сличност појаве на делу пута кроз атмосферу. Утврђено је да од комета настају потоци метеора; потоци прате постојеће комете или се налазе на путањама ишчезлих комета. Не зна се за иједан такав метеор који је успешно прошао кроз атмосферу. Према томе, астероиди или планетоиди су повезани с метеоритима, а кометЕ с метеорима. О вези астероида и комета спекулише се на нивоу космогонијских теорија или теорија о постанку Сунчевог система.
Дефиниција Још увек не постоји тачна дефиниција астероида. Стручњаци се разилазе у мишљењима како да на одговарајући начин класификују астероиде према маси, величини, саставу и положају у планетарном систему. Предлог је да се астероидима називају тела већа од 50 метара у пречнику, мања од планета и каменог или металног састава. Још мања тела, која се потпуно распадну и изгоре при уласку у Земљину атмосферу спадала би у категорију метеороида, док би се астероидима називала она која при удару у Земљу могу допрети до земљине површине. Око Сунца обилази безброј камених громада чија се величина креће од неколико метара па до 1000 km. Када се гледају телескопом, личе на ситне звезде, и зато су их астрономи назвали астероиди („звездолики“).
Назив планетоид (попут планета) или мали планет тим телима најбоље одговара јер се око Сунца крећу самостално попут планета, мали су, а и стазе им се много не разликују од планетских. Назив астероид (попут звезда) дао им је рано, почетком 19. века Вилхелм Хершел, због њихове појаве - помоћу телескопа се лако могу заменити са звезде - али и због тога што је сматрао да су у сродству с кометима, да настају од њих и да су стигли из звезданих даљина.
Историја открића Планетоиди престављају занимљиву врсту небеских тела и због бројности и због свог посебног смештаја у процепу између Марсове и Јупитерове стазе. Стазе те две планете толико су одвојене да је већ Јохан Кеплер 1596. у књизи Тајне космографије, спекулисао о небеском телу које се у том простору креће. Године 1772. нађено је математичко правило које до данас није физички поткрепљено, а којим се веома добро одређују удаљености планета. Јохан Даниел Титиус и Јохан Елерт Боде пронашли су једноставну законитост према којој се могу рачунати удаљености планета од Сунца. Премда Титиус-Бодеово правило није поуздано физички растумачено, а такође не даје добре резултате за далеке планете, ипак је наговестило да се између путања Марса и Јупитера треба налазити неки планет. Ово правило предвиђа постојање планета на удаљености 2,8 АЈ од Сунца. Правило је дато изразом:
гдје је: -{n}- - редни број планета, -{a}- - удаљеност -{n}--тог планета до Сунца у астрономским јединицама (АЈ). Први члан низа знатно одступа од удаљености коју има Меркур, не узме ли се -{n}- = - ∞, што дакако, није у аритметском низу с осталим експонентима. То магично правило добро је предсказало удаљеност Урана, који је открио Вилхелм Хершел 1781.In an oral presentation (), Clifford Cunningham presented his finding that the word has been coined by Charles Burney, Jr., the son of a friend of Herschel, see . See also Касније се увидело да је осма планета, Нептун, прекобројна. Упркос томе једнакост јасно показује да између Марса и Јупитера има места за још једну планету.
Године 1800. у потрагу за „недостајућом“ планетом покренуло је 12 немачких астронома. Потрага је дала резултат у ноћи од 31. децембра 1800. на 1. јануар 1801. када их је предухитрио Италијан Ђузепе Пјаци који је у Палерму, током рутинског претраживања неба открио тело Сунчевог система које је названо Церес (женско име Церера). Исте је године знаменити немачки математичар Карл Фридрих Гаус прорачунао елементе стазе овог тела и показао да би се могло радити о „недостајућој“ планети. Астрономе је збуњивала величина Цереса (само 940 -{km}- у пречнику), јер су очекивали много веће тело. Међутим, већ након две године Олберс је открио Палас (женско име Палада), који се креће сличном стазом којом и Церес. До 1807. године су откривени Јуно и Веста, два небеска тела малог сјаја и величине, која се добро уклапају у редослед планета. Убрзо се показало да је Сунчев систем препун малих планета које данас зовемо планетоиди или астероиди.
Колико је тиме Титиус-Бодеово правило задовољено, толико је и доведено у питање. Откуда две планете на месту једне? Олберс је стога поставио хипотезу катастрофе прародитељског тела, неке замишљене планете Фајетона. Одломци те планете мора да лутају стазама које се приближавају и секу. На ту хипотезу га је подстакнуло управо то својство стаза Цереса и Паласа да се јако зближавају у две дијаметрално супротне тачке. У једном од подручја зближавања нашао је Карл Лудвиг Хардинг 1. септембара 1804. треће тело, 3. јуно (женско име Јунона). Олберс је 29. марта 1807. открио и четврто тело (4 Веста). Открића осталих планетоида настављена су тек 1845. Иако планетоида има много више, у више различитих група, Олберсова је хипотеза о настанку малих планета је условила начин гледања на природу малих планета.
Међу откривачима планетоида било је и доста аматера. До краја 19. века било је познато неколико стотина планетоида. Фотографске методе откривања развиле су се после 1900. године. Ако стаза није довољно тачно одређена, планетоид се после открића може загубити и поново открити. То се догађа и упркос помоћи рачунарске технике. Кретању помаже промјењивост планетоидних стаза. Данас планетоиде изучава двадесетак опсерваторија. Уписано је и именовано више од 2.300 планетоида и одређене су им стазе.
Истраживање планетоида, а и осталих тела Сунчевог система, било је у првој половини 19. века занемарено на рачун астрофизичких испитивања. Истраживање физичких особина планетоида захуктало се после 1970, када су откривени планетоиди врло малих и необичних стаза; оних који стижу у близину Сунца и Земље и међу којима се налазе родитељска тела метеорита. Узнапредовала лабораторијска испитивања метеорита омогућила су са своје стране дубљи увид у физички развој малих тела Сунчевог система, у њихово доба и еволуцијске везе. Мале димензије планетоида отежавају испитивање њиховог физичког стања. Само малобројним планетоидима види се угаоне димензије. Од 1970. уведена су боља инструментална помагала, као оптичко - електронски појачивачи слика, те нови поступци оптичке интерферометрије. Од класичних метода примењује се мерење моћи одраза, вишебојна фотометрија, мерења поларизације светлости, радиометрија (поређење сјаја у видљивом и инфрацрвеном подручју) и метода окултација. Истовременим посматрањима окултација неке звезде, из више опсерваторија на Земљи, једноставно се одређује облик и величина небеског тела које је звезду заклонило. Тим су путем врло тачно одређене димензије неколицине планетоида.