Симонида (; Константинопољ, 1294 — Константинопољ, после 1345. године) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и четврта супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина Немањића.
Цар Андроник II је 1299. године, понудио српском краљу Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између Византије и Србије. Краљица Симонида је умрла после 1345. године, као монахиња.
Њена необична судбина и лепота су били инспирација многим уметницима. Песник Милан Ракић је написао поему „Симонида“, а Милутин Бојић је написао драму „Краљева јесен“. Астероид 1675 Симонида који је открио астроном Милорад Б. Протић је добио име по краљици Симониди Немањић.
Порекло Симонида се родила 1294. године, као једина ћерка царице Ирине (Јоланде) од Монферата, друге супруге византијског цара Андроника II Палеолога. Царица Ирина и цар Андроник II су већ имали три сина: Јована, Теодора и Димитрија. Царица Ирина Алерамичи је имала и неколико побачаја или рано умрле деце.
Пошто се цар Андроник II жалио на губитак женске деце по порођају, када је дошло време да се царица поново породи, по речима историчара Георгија Пахимера, једна од искуснијих дворских дама је предложила да се у току порођаја истовремено пред иконама дванаест апостола одржавају молитве и запали по једна свећа исте величине и тежине. По овом византијском обичају, који се задржао и вековима након пропасти Византије, новорођенче је требало назвати по апостолу испред чије иконе би свећа последња догорела.
Пошто се најдуже одржала свећа пред иконом Св. Петра, чије је првобитно име било Симон, девојчица је добила име Симонида, апсолутно, до тада уникатно име у византијској традицији.
Уговарање удаје
Византијско царство из доба владавине цара Андроника II је било под сталним притиском многобројних непријатеља. Европским провинцијама царства, пре свега Македонији, стално је претио српски краљ Стефан Урош II Милутин који је још почетак своје владавине 1282. обележио освајањем Скопља. Након тога, ратоборни српски краљ Милутин Немањић је заузео читаву Вардарску Македонију, а његови ратници су наставили да упадају у византијске области.
На крају, након што је краљ Милутин успео да освоји Драч (1296. године), Цар Андроник II је наредне године 1297. покушао да преокрене ратну срећу, па је против Срба упутио славног војсковођу Михаила Главаса Тархониота, некадашњег победника над Бугарима. Михаило Главас је пак претрпео пораз и по повратку у Константинопољ предложио је цару да покуша да склопи трајан мир са српским краљем Милутином путем династичког брака. Цар Андроник II је прихватио предлог и упутио је краљу Стефану Урошу II Милутину, великог логотета, ученог дипломату Теодора Метохита, који је већ успешно уговорио брак између престолонаследника Михаила IX и Рите-Марије, ћерке јерменског краља Киликије Лава III.
Преговори о миру са српским двором су били дуги и неодлучни. Трајали су од 1297. до 1299. године. Успостављање мира између Србије и Византије је одговарало краљу Стефану Урошу II Милутину Немањићу, мада се његова властела противила, а за успостављање њихових добрих односа нису били заинтересовани ни суседи, Бугарска и Епир.
Велики логотет Теодор Метохит је морао да долази пет пута на српски двор у Скопљу, последњи пут 1298. године, како би успешно окончао дипломатске игре и уговорио венчање. О путовањима у Србију велики логотет Теодор Метохит је сачинио извештај "Посланичко слово" ().
И сам цар Андроник II Палеолог је у току преговора доживео неколико тешких преокрета. Цар Андроник II је у почетку планирао да краљу Стефану Урошу II Милутину Немањићу понуди брак са својом сестром царицом Евдокијом, удовицом трапезунтског цара Јована II Великог Комнина (1280—1297). Нешто пре него што је прошло годину дана од мужевљеве смрти, она се са млађим сином вратила у Цариград (1298. године). Према византијским обичајима достојанство према умрлом супружнику се чува најмање годину дана. Позивајући се на то, царица Евдокија је одбила да се по други пут удаје и вратила се у далеки Трапезунт. Међутим, ови разлози за одбијање нису убедили, ни увређеног краља Стефана Уроша II Милутина, не само као краља већ и као мушкарца, већ ни њеног брата цара Андроника II.
Цару Андронику II је тада, од неудатих женских чланова династије, преостала једино петогодишња ћерка Симонида. Византијци иначе, нису били присталице нити су одобравили рану удају посебно због разлике у годинама. Граница заснивања потпуних брачних односа за женску децу је била 12-13 година, мада она није постојала за владарске бракове од изузетне политичке важности. Византијска страна је очекивала да ће Симонида у Србији бити само одгајана до сазревања за брачне односе.
Захваљујући Метохитовом поверљивом извештају "Посланичком слову" упућеног месазону (царевом првом министру) Нићифору Хумну, са једног од пет путовања у Србију знамо да је на немањићком двору постојала јака опозиција браку са византијском принцезом. Српско племство, али и византијски пребези, су желели наставак рата против царства зарад нових освајања и стицања плена. Поред тога, крајем 1298. године, умро је бугарски цар Смилец и његова удовица, Андроникова сестра од стрица, понудила је брак краљу Милутину Немањићу, чиме би се отворила могућност персоналне уније или чак уједињења Краљевине Србије и Другог Бугарског царства.
После свих дипломатских преокрета, царски византијски пар је решио да зарад мира ипак жртвује своју једину ћерку.
Византијски државни и црквени врх су од самог почетка имали опречна мишљења о овом браку. Након доношења одлуке о удаји цар Андроник II се суочио са противљењем црквених кругова, пре свих, строгог цариградског патријарха Јована XII Козме.
Краљ Милутин је бракове склапао пре свега вођен политичким разлозима, што је за то доба била уобичајена пракса. Његови бракови, не само да су склапани под неуобичајеним околностима, већ су и саблажњавали савременике, те доводили у неприлике, како српску, тако и грчку цркву. С првом женом Јеленом, која је била српска властелинка се оженио после 1270. године. Постоје и мишљења да је реч о ванбрачној вези. Из овог брака се сматра да је 1275. године, рођен Стефан, касније краљ Србије, Стефан Дечански. Брак је развргнут, пре 1282. године. Након тога се оженио ћерком севастократора Јована I Анђела Тесалијског, чије име у историји није упамћено, а брак је трајао кратко од 1282. до 1283. године. Трећа жена је била ћерка бугарског цара Георгија I Тертера, за коју се сматра да се звала Ана Тертер. Ана је приликом уласка у брак имала највише пет година. Тај брак је трајао од 1284. до 1292, када је цар протеран са трона, а брак изгубио политички смисао. Ана Тертер је остала у Србији до 1299. године Четврта жена је била Јелисавета, сестра Драгутинове жене краљице Каталине Арпад Немањић, а брак је трајао вероватно од 1292. године. Брак је био потребан ради учвршћивања угарско-српског савеза против Дрмана и Куделина и њихових савезника. У том браку су рођене ћерке Царица и Ана-Неда. Јелисавета Немањић је напустила Србију пре 1298. године.
По црквеном праву српски краљ је важио за бигамисту. Осим тога, краљ Милутин је био не само четрдесетак година старији од Симониде, већ и четири године од свог будућег таста.
Цар се 4. марта 1299. године, састао са патријархом Јованом XII Козма у Силимврији, али није дозволио првосвештенику отварање спорних питања. Увређени патријарх Јован XII је одбио да се врати у цариградску патријаршију пре него што га цар Андроник II удостоји пријема.
Византија и Србија у овим преговорима су биле потпуно равноправне државе, а орођавање византијског цара са српским краљем је по значају и угледу превазилазило све претходне бракове српских краљева са страним невестама. Венчање је било преломни догађај у регионалној историји, а његове последице су далеко уочљивије у српском краљевству, него у византијском царству. Краљу Стефану Урошу II Милутину је венчање подигло међународни углед и престиж, озакоњена је и обезбеђена сигурност територија које је краљ Стефан Урош II Милутин Немањић освојио у Византији, чиме су легитимизована и даља освајања у Македонији.
С Византијске стране је тражено да заклетву положе краљ Стефан Урош II Милутин Немањић и краљица-мајка Јелена Немањић, због њеног великог угледа и утицаја у српским земљама, сматрајући да би тиме склапање брака добило потребан престиж, што је за цара Андроника II, због размирица с патријархом Јованом XII Козмом око венчања, имало суштинску важност, као и управници и велможе из земље, тражило се јемство српског свештенства, а најпре архиепископа, те предаја талаца пребега Котанице Торника (чији је погранични рат са Византијом и прелазак на српску страну представљао дуготрајан, и све оштрији, проблем за Византију), Милутинове жене Ане Тертер и других талаца, као гарант Милутиновог испуњења обавеза. Због великог неповерења, тражено је да се примопредаја талаца изврши на неутралној територији, на средини Вардара.
Сви византијски захтеви који се односе на потврду брачног уговора, осим присуства и заклетве краљице-мајке Јелене Анжујске, која је изгледа била незадовољна и претходним синовљевим браком, под изговором о тешкоћама пута преко великих планина, су били усвојени. Посебну улогу у преговорима је имао архиепископ Јевстатије II, као гарант црквене подршке краљу Стефану Урошу II Милутину.
Удаја И поред свега, цар Андроник II и његова бројна свита су кренули у Солун где су стигли у време Ускрса и где је прослављено венчање, које је обавио охридски архиепископ Макарије. Српски краљ Стефан Урош II Милутин и његови племићи су били угошћени у Солуну, где су обе стране размениле скупоцене дарове.
Византијски цар Андроник II је краљу Милутину званично препустио територије, које је краљ Милутин Немањић дотада освојио, као мираз за његову ћерку, мада је један део територије изгледа ипак био враћен. На тај начин је на идеолошком плану величина и част Византије и њеног цара сачувана, а у стварности Вардарска Македонија и данашња северна Албанија су за Византију заувек изгубљени.
У априлу 1299. године Симонида је отпутовала у Србију са супругом.
Долазак Симониде на српски двор означио је и својеврсну „византинизацију” Србије. Није се радило само о преузимању неких византијских обичаја на двору, већ и о увођењу појединих византијских титула или чак установа, као што је била пронија. Био је то талас византијског утицаја, највећи до владе Милутиновог унука, краља и цара Стефана Душана, средином 14. века.
Брак мини|лево|Стефан Урош II Милутин, ктиторски портрет настао око 1315. године. Краљ је приказан са моделом црквице Св. Јоакима и Ане (тзв. Краљеве цркве) у Студеници. Расла је и васпитавана на српском двору, који је по церемонијалу и начину живота све више личио на византијски.
О Симонидином брачном животу са краљем Стефаном Урошем II Милутином Немањићем је сачувано тек неколико спорадичних помена. По споразуму, којим је српско-византијска граница повучена линијом Охрид-Штип-Велес, при чему су поменути градови остали у рукама цара Андроника II Палеолога, мада је краљ Стефан Урош II Милутин, неколиког година касније освојио и привремено држао Штип.
Краљица Симонида Палеолог је требало да буде васпитана на српском двору све док не буде била довољно стара да преузме све брачне обавезе. По средњовековним мерилима младе племкиње су постајале пунолетне обично у 12. години и тада су и удаване. По Пахимеровим речима, приликом првог сусрета краљ Милутин Немањић је, супротно обичајима, сишао са коња и Симониду дочекао пре као господарицу, него као супругу. Сам детаљ открива колико је краљ Милутин, већ искусни политичар и ратник, придавао значаја овом браку, првом, а показаће се и једином који је један српски владар успео да склопи са ћерком византијског цара, формално првог међу владарима хришћанске Васељене.