Симон Хосе Антонио де ла Сантисима Тринидад Боливар и Паласиос (, живео од 24. јула, 1783. до 17. децембра, 1830) био је јужноамерички револуционарни вођа. Боливар је био баскијског порекла. Водио је борбе за независност у Венецуели, Колумбији, Еквадору, Перуу, Панами и Боливији. У тим државама и у већини осталих држава Јужне Америке, Симон Боливар се сматра херојем.

Придружио се 1808. хунти која је формирала у Венецуели везу са Наполеоновом инвазијом у Шпанији, и као њен посланик отпутовао у Лондон. Вративши се, предложио је да се Венецуела прогласи независном, што је скупштина 5. јула 1811. прихватила. Поражен од шпанских снага напустио је Венецуелу и повукао се у Вицекраљевство Нову Гранаду (данашња Колумбија), где је победио шпанске трупе у више битака. У трогодишњем рату за ослобођење Јужне Америке прешао је Анде, ујединио Еквадор, Нову Гранаду и Венецуелу под именом Република Колумбија, а 1824. ослободио Перу.Проглашен је оцем, спаситељем и ослободитељем домовине (-{Libretador de la patria}-) и изабран је за првог председника Колумбије и првог председника Горњег Перуа, названог по њему Боливија. Након сумњи да се жели прогласити монархом био је приморан на абдикацију 1830. године. Тежио је уједињењу јужноамеричких земаља у независну и јаку државу по узору на САД, али му се сан није остварио јер се већ 1830. године Венецуела прогласила независном републиком, а ускоро затим учиниле су то исто Боливија и Еквадор. На крају свог живота, Боливар је очајавао због ситуације у својој матичној регији, што илуструје познати цитат „сви који су служили револуцији су орали море”. У обраћању Уставном конгресу Републике Колумбије, Боливар је изјавио „Суграђани! Неугодно ми је да кажем ово: Независност је једина бенефиција коју смо стекли, на штету свега осталог.”

Венецуела је 1999. променила назив државе у његову част у Боливарска Република Венецуела.

Борба за независност Јужне Америке мини|150п|Боливар 1816. током боравка на Хаитију.

Боливар се вратио у Венецуелу 1807. 1813. године добио је команду у Тунхи у Новој Гранади (данашња Колумбија), под управом Конгреса Уједињених Провинција Нове Гранаде, насталог од војне хунте основане 1810.

Ово је био почетак Задивљујућег похода. Боливар је дошао у Мериду 24. маја и ту је проглашен Ослободиоцем. Овај догађај пратили су заузимање Трухиља 9. јуна. Шест дана касније, 15. јуна, Боливар је издиктирао свој чувени декрет о рату до смрти. Каракас је поново заузет 6. августа 1813. и Боливар је потрђен као ослободилац, прогласивши обнављање венецуеланске републике. Због побуне Хосеа Томаса Бовеса 1814. и пада републике, вратио се у Нову Гранаду, где је командовао војском Уједињених Провинција и ушао у Боготу 1814. преотевши град од издвојених републиканских снага Кундинамарке. Намеравао је да маршира на Картахену и затражи помоћ од локалних снага да заузме ројалистичку Санта Марту. 1815. године, после серије политичких и војних несугласица са владом Каргахене, Боливар је побегао на Јамајку, где му је ускраћен подршка и покушано је његово убиство, после чега је побегао на Хаити, где му је гарантована заштита. Спријатељио се са Александром Петионом, вођом новостворенене државе и затражио помоћ од њега.

мини|лево|150п|Боливар и Франциско де Паула Сантандер током Конгреса у Кукути, октобра 1821.

Године 1816. Боливар се искрцао у Венецуелу са хаићанским војницима и важном материјалном помоћу (под условом да укине ропство) и заузео је град Ангостуру (данас Сијудад Боливар). У то време Венецуела је била капетанија Шпаније, па је Боливар одлучио да се прво бори за независност Нове Гранаде (која је била вицекраљевство), намеравајући да касније учврсти независност Венецуеле и других политички мање значајних шпанских територија.

Поход за независност Нове Гранаде је била ојачана победом у бици код Бојача 1819. Из тек осигуране базе, Боливар је покренуо походе за независност Венецуеле и Еквадора, а оне су окончане победама у бици код Карабоба 1821. и битке код Пинчинче 1822. На дан 7. септембра 1821. створена је Велика Колумбија (држава која је покривала веће делове данашње Колумбије, Панаме, Еквадора, северног Перуа и северозападног Бразила) са Боливаром на месту председника и Франциском де Паулом Сантандером као потпредседником.

Боливар је 26. и 27. јула одржао конференцију у Гвајакилу са аргентинским генералом Хосеом де Сан Мартином, који је добио титулу заштитника перуанске слободе, након што је у августу 1821. делимично ослободио Перу од шпанске власти. Перуански конгрес га је 10. фебруара 1824. именовао за диктатора Перуа, што је омогућило Боливару да комплетно реорганизује политичку и војну администрацију. Уз помоћ Антонија Хосеа де Сукреа, Боливар је одлучно поразио шпанску коњицу у бици код Жунина 6. августа 1824. Сукре је уништио бројчано надмоћније остатке шпанске војске у бици код Ајакуча 9. децембра 1824.

Дана 6. августа 1825. на конгресу Горњег Перуа, створена је Република Боливија. Боливар је тако постао један од ретких људи по коме је названа једна држава.

Породична историја

Порекло презимена Боливар мини|The Место рођења Симона Боливара у Каракасу, Венецуела (сад музеј) мини|Портрет из 18. века Хуана Висенте Боливара и Понта, оца Симона Боливара

Презиме Боливар води порекло од аристократа из Ла Пуебла де Боливар, малог села из Баскијског округа Шпаније. Боливаров отац потиче по женској страни породице из фамилије Арданза. Његова бака са мајчине стране је потекла из породица са Канарских острва.

16. век Боливари су се населили у Венецуели у 16. веку. Боливаров први јужно амерички предак је био Симон де Боливар (или Симон де Болибар; спеловање није било стандардизовано до 19. века), који је живео и радио у Санто Домингу (данашњој Доминиканској Републици) од 1559 до 1560 и где је његов син Симон де Боливар и Кастро био рођен. Када је шпанска круна преместила гувернера у Венецуелу 1569. године, Симон де Боливар је отишао с њим. Као један од раних насељеника шпанске провинције Венецуела, постао је постао проминентан у локалном друштву, а њему и његовим потомцима су били додељени поседи, радна снага, и позиције у локалној управи.

Кад је Каракаска катедрала била изграђена 1569. године, породица Боливар је имала једну од првих наменских капела. Највећи део богатства потомака Симона де Боливара долазио је од поседа. Најважнија је била шећерна плантажа са енкомиендом која је пружала неопходну радну снагу за вођење поседа. Још један део богатства Боливара је долазио од рудника сребра, злата, и бакра. Мала количина златних депозита је прво ископавана у Венецуели 1669. године, што је довело до открића знатно екстензивнијих резерви бакра. Са мајчине стране (фамилије Паласиос), Боливар је наследио Ароа руднике бакра у Јаракују. Америчко староседелачко и афричко робље пружало је највећи део радне снаге у тим рудницима.

17. век

Пред крај 17. века, рударство бакра постало је толико проминентно у Венецуели да је метал постао познат као -{cobre Caracas}- („Каракаски бакар”). Многи од рудника су постали власништво породице Боливар. Боливаров деда, Хуан де Боливар и Мартинез де Виљегас, платио је 22.000 дуката манастиру у Санта Марија де Монтсерат 1728. године за титулу племства коју је одобрио краљ Филип V од Шпаније за његово одржавање. Круна никада није издала патент племства, тако да је куповина постала предмет парница које су се и даље водиле током Боливарског живота, када је независност из Шпаније стала на крај томе. (Да су тужбе биле успешне, Боливаров старији брат, Хуан Висенте, би постао маркиз of Сан Луиса и виконт од Кокороте.) Боливар је ултиматно посветио своје лично богатство револуцији. Након што је био један од најбогатијих особа у шпанском америчком свету на почетку револуције, умро је у сиромаштву.

Преци

Боливарово породично стабло има мноштво сродника из две гране: фамилију Паласиос и фамилију Боливар. Енрике де ла Конча Арнал, генеалог при -{Instituto Venezolano de Genealogía}-, истраживао је његово порекло,. које се може сумирати на следећи начин:

Лични ставови

Симон Боливар је био обожавалац Америчке и Француске револуције. Боливар је чак уписао свог нећака, Фернанда Боливара, у приватну школу у Филаделфији, Џермантаунску академију, и платио за његово образовање, укључујући похађање Томас Џеферсоновог универзитета у Вирџинији. Боливар се међутим разликовао по политичкој филозофији од револуционарних лидера револуције у Сједињеним Државама у два важна аспекта. Пре свега, он је био чврсто против ропства, упркос тога што је потицао из области шпанске Америке која се у великој мери се ослањала на ропски рад. Друго, мада је он био обожаватељ америчке независности, он није веровао да њен владин систем може да функционише у Латинској Америци. Стога је тврдио да управљање хетерогеним друштвима као што је Венецуела „захтева чврсту руку”.

Боливар је сматрао да су САД основане на простору посебно плодном за демократију. У контрасту с тим, он је напомињао да је шпанска Америка била подвргнута „тројном јарму незнања, тираније и порока”. Ако би република била успостављена у таквој земљи, по његовом мишљењу, морале би се направити неке концесије у погледу слободе. Ово се показало када је Боливар кривио за пад прве републике своје потчињене због покушаја имитације „неке етеричне републике”, а да у процесу нису обраћали пажњу на жестоку политичку стварност Јужне Америке.

Међу књигама које су га пратиле док је путовао биле су Адам Смитово Богатство народа, Волтерова Писма на енглеском, а кад је писао Боливијски устав, Монтескјев Дух закона. Његова Боливијски устав поставио га је у табор онога шта ће касније у деветнаестом веку постати латиноамерички конзервативизам. Боливијски устав је намењен успостави доживотног председништва и наследног сената, у суштини рекреирајући британски неписани устав, као што је постојао у то време.

Види још Борци за независност Латинске Америке Боливаризам

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе

(In Spanish) –12,000+ transcribed documents of the Libertador, from 1799 to 1830.

The Louverture Project: Simón Bolívar In Profile: Simón Bolívar – The Liberator

: Biography Beside Bolivar: The Edecán Demarquet – About C. E. Demarquet, one of Bolívar's principal aides "Building a New History by Exhuming Bolívar" Simon Romero, The New York Times, 3 August 2010 Lecture by Marie Arana, The John W. Kluge Center, The Library of Congress, 6 June 2013

Категорија:Рођени 1783. Категорија:Умрли 1830. Категорија:Борци за независност Латинске Америке Категорија:Венецуеланци Категорија:Латиноамерички Баски Категорија:Председници Боливије Категорија:Председници Венецуеле Категорија:Људи из Каракаса