мини|десно|Насловна страна Политике од 6. јануара 1929. године Шестојануарска диктатура је назив за период апсолутистичке владавине краља Александра I Карађорђевића у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца који је трајао од 6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године. стр. 228
Дана 6. јануара 1929. године краљ Александар I Карађорђевић је распустио Народну скупштину, забранио рад свих политичких странака и синдиката, политичке скупове и увео цензуру штампе. Шестојануарска диктатура је званично окончана доношењем Октроисаног устава 1931. године.
Позадина
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца парламентаризам није у потпуности постојао, јер није било демократског поретка, националне равноправности и стабилног вишестраначког система. Због тога је и настала криза парламентарног система, која је била последица класних, националних и политичких разлика у једној вишенационалној држави каква је била Краљевина СХС. стр. 317
Недовољно добро решено аграрно, национално и радничко питање изазвало је кризу и нестабилност државе. Користећи овакво стање, Сељачко-демократска коалиција коју су чиниле Хрватска сељачка странка Стјепана Радића и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, тражила је ревизију Видовданског устава из 1921. године. Стварање Сељачко-демократске коалиције је заоштрило сукоб ове две странке са Народном радикалном странком. Дана 20. јуна 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић је убио посланике Хрватске сељачке странке Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је умро од последица рањавања 8. августа 1928. године. Народна скупштина се састала поново 1. августа, али посланици Сељачко-демократске коалиције су одбили да учествују.
Увођење диктатуре
Атентат у Народној скупштини указао је на нестабилност парламентарног система у Краљевини СХС, па је краљ Александар одлучио да да суспендује рад народне скупштине и политичких странака до решавања настале кризе у земљи. Због убиства посланика Стјепана Радића и блокаде рада Народне скупштине, краљ Александар је сматрао да не може решити насталу кризу парламентарним путем, па је у краљевској прокламацији објављеној 6. јануара 1929. објавио да су „ти жалосни раздори и догађаји (...) поколебали код Народа веру у корисност те установе“ те да зато између краља и народа „не може и не сме бити више посредника“. Краљ је ставио ван снаге Видовдански устав и лично преузео законодавну и извршну власт. стр. 228-229 За председника Министарског савета је именовао генерала Петра Живковића. Министарски савет чинили су дворски људи и дисиденти из грађанских странака. стр. 229 Такође су на неке друге цивилне дужности доведене војне особе, посебно у Хрватској и Старој Србији. Народна скупштина је распуштена, забрањен је рад свих политичких странака, уведена је строга цензура новина и књига. Забрањени су сви политички зборови, национални, синдикални и верски скупови. Забрањена је и употреба националних имена и амблема стр. 191. Краљ Александар је сматрао да су појединци "заслепљени политичким страстима" злоупотребили парламентаризам, што је довело до народног разједињавања, уместо да јача народни дух и јединство. Зато је оправдавао диктатуру највишим државним и народним интересима, иако га је сматрао последњим, али неопходним кораком. стр. 317
Међутим, диктатура је само продубила кризу уместо да је превазиђе. Диктатуру је обележила милитаризација власти, политика "чврсте руке" Божe Кундакa стр. 179, забрана рада странака, укидање парламентаризма, као и интернирање политичких неистомишљеника. Она је искоришћена и за обрачун са комунистима. Грађанске странке нису пружиле отпор диктатури, а није га пружио ни народ незадовољан стањем у држави насталом услед непрекидних страначких сукоба, злоупотреба и корупције. стр. 318
Увођењем диктатуре укинути су сви видови представничких тела грађана, а краљ се у својим пословима ослањао на државни апарат. стр. 177 Диктатуром је прокламована идеологија „интегралног југословенства“ стр. 181, а шестојануарска влада је радила на оснивању удружења, организација, новина и часописа који су ширили пропаганду о југословенској нацији. Тим новим и постојећим друштвима и организацијама које су промовисале југословенство било је дозвољено деловање, а неке од њих су биле: Југословенска акција, Соко Краљевине Југославије, Народна одбрана, Удружење четника за слободу и част Отаџбине, итд. стр. 181-182
Увођењем диктатуре краљ Александар је покушао да националне разлике реши проглашавањем једне јединствене југословенске нације. стр. 230
Политички обрачуни са радикалним групама
Током диктатуре су биле ограничене политичке слободе, полиција је прогонила илегалне радикалне групе као што су хрватски и македонски националисти, албански и црногорски сепаратисти и комунисти, против којих је још 1920. била донесена Обзнана. Вођство КПЈ се припремало за оружани устанак, па је око 400 чланова КПЈ и СКОЈ-а ухапшено у периоду од 1929. до 1932. године. Овако великим жртвама допринела је директива водства КПЈ за припрему оружаног устанка, подстакнута проценом Шестог конгреса Коминтерне о приближавању опште кризе капитализма. Поред комуниста, диктатури су се противили и делови Земљорадничке странке Драгољуба Јовановића и Демократске странке Љубе Давидовића, Хрватска сељачка странка, Самостална демократска странка и крило Народне радикалне странке на челу са Ацом Станојевићем. Влатко Мачек је у децембру 1929. ухапшен и дуго држан у притвору, али је пуштен без оптужбе. Потпредседник ХСС-а Јосип Предавац ухапшен је због слома Сељачке задружне банке и осуђен на 2 и по године затвора. Мачек у својим Мемоарима тврди да је пропаст банке у ствари изазвала држава, која је преко Југословенске народне банке контролисала банкарски систем. Касније, у јулу 1933, Предавац је убијен.
Светозар Прибићевић је прво интерниран у Брус (Србија), а затим му је због лошег здравља допуштено да напусти земљу. Умро је у Чехословачкој 1936. године. У емиграцију одлазе ХСС-ови прваци Јурај Крњевић и Аугуст Кошутић, као и радикални националисти Анте Павелић (посланик Народне скупштине из редова Хрватског блока), Густав Перчец, Бранимир Јелић и др. стр. 185
Већина опозиционих српских политичара је примила увођење диктатуре без активног отпора. Српска опозиција се углавном повукла са политичке позорнице, „уплашена и деморалисана, повинујући се законским прописима о забрани и распуштању странака и удружења“. На удар власти је дошао Драгољуб Јовановић, вођа левог крила Савеза земљорадника, који је осуђен на годину дана затвора.
Усташе су покушале да подигну неуспешан Велебитски устанак 1932, коме су се придружили и комунисти и који је постигао снажан пропагандни учинак, посебно у фашистичкој Италији.
Подршка диктатури
Краљ се у увођењу диктатуре ослањао на војне врхове и жандармерију, групу српских политичара везаних уз двор и на представнике крупног капитала којима је у интересу ред у земљи. Подршку је добио и у Словенији од словеначких либерала, као и од Антона Корошеца, председника Словенске људске странке (СЛС), која је ушла у владу генерала Живковића. Међутим, Корошец и група вођа СЛС су 1933. интернирани, Корошец на Хвар, а остали у Босну. стр. 177-178
У владу генерала Живковића ушла су и петорица Хрвата, представници крупног капитала, политички противници ХСС-а, од којих су тројица држала кључне привредне ресоре: Славко Шврљуга, председник Загребачке берзе и потпредседник Удружења хрватских индустријалаца, постаје министар финансија; др Желимир Мажуранић, правни заступник великих предузећа, постао је министар трговине и индустрије; проф. др Ото Франгеш, пре Првог светског рата члан босанске владе, постао је министар пољопривреде. Влатко Мачек се надао да ће увођењем диктатуре моћи да почну директни преговори између краља и ХСС око статуса Хрватске, јер би се могла заобићи српска политичка елита. стр. 178 Због тога хрватски опозициони политичари на челу са Мачеком нису пружили отпор диктатури. Ипак, краљева политика интегралног југословенства је осујетила ове планове.
Савезничке земље нису осуђивале увођење диктатуре. Краљ се могао ослонити на подршку земаља које су у држави имале уложен знатан капитал, а посебно Француске и Чехословачке. Француској је такође била у интересу стабилност Краљевине Југославије у сукобу са Мусолинијевом Италијом (која је пружала помоћ усташама). Међутим, светска економска криза која је тада владала је задала катастрофалан ударац заосталој привреди Југославије, погоршала је положај становништва и изазвала је још веће незадовољство, што је довело до свакодневних протеста и сукоба са органима реда. Представници крупног капитала тражили су брзу обнову парламентарног система. Инострани инвеститори су, из страха да им инвестиције и концесије не пропадну због оваквог стања у земљи, захтевали од краља да што пре оконча диктатуру, тако да су Француска и Чехословачка 1931. године вршиле притисак на краља да изврши ограничене реформе.
Подршку увођењу диктатуре пружило је и посланство Велике Британије, оцењујући је као неопходну меру за поновно успостављање реда у краљевини.
Краљ је могао рачунати и на одређену подршку нижих слојева, незадовољних јаловим препуцавањима политичара. Живковићева влада је обећала бригу режима за спровођење мера за санирање привреде и отклањање привредних и социјалних невоља народа.
Закони диктатуре
У току Шестојануарске диктатуре донето је неколико закона који су прописивали начин организације власти и основне циљеве прокламације којом је она уведена, а то су били очување државног и народног јединства, као и реда и дисциплине у држави.
Закони који су донети за време диктатуре краља Александра I Карађорђевића били су:
1. Закон о краљевској власти и врховној државној управи био је најважнији међу њима. Донет је истог дана када и прокламација о увођењу диктатуре 6. јануар 1929. године. Овај закон је допринео да се целокупна власт нађе у краљевим рукама. стр. 176 Краљ проглашава и издаје законе указом, који садржи текст закона. Поред краља, законе премапотписују председник Министарског савета, ресорни министар и министар правде. По краљевом овлашћењу управну власт вршили су министри одређених ресора. Краљ одређује број министарстава, именује председника Владе, тј. Министарског савета и његове чланове - министре, који стоје непосредно под краљем и раде по његовом овлашћењу. Министри су одговорни краљу, а он их може оптужити. Краљ именује чланове Државног суда који суди министрима. Сва судска власт у земљи се врши у краљево име. Краљ поставља државне чиновнике, додељује војне чинове, има право амнестирања, одлучује о рату и миру, представља државу у међународним односима. Он је и врховни војни заповедник. стр. 176-177 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је овим законом од једне уставне парламентарне монархије, постала наследна монархија са апсолутистичким владарем, чија је личност неприкосновена. Краљ не подлеже никаквој одговорности, нико га не може тужити, надређен је свима, јер се у његовим рукама налазе све функције државне власти.
2. Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави, познатији као Закон о заштити државе, такође је донет 6. јануара 1929. године. Представљао је новелу истоименог закона од августа 1921. године који је донет против Комунистичке партије. стр. 319 Њиме је забрањен рад политичких странака и удружења, забрањује и растура све политичке странке које имају национална или верска обележја, прокламује интегрално југословенство. У њему се казне пооштравају у односу на Закон из 1921. године. Проширен је у марту 1929. године одредбама против сепаратизма које предвиђају казну за сваки покушај промене политичког или социјалног поретка, који је краљ утемељио прокламацијом. стр. 319
3. Закон о државном суду за заштиту државе донет је 8. јануара 1929. године. Њиме је основан Државни суд за заштиту државе при Касационом суду у Београду, који има задатак да суди свима који се противе државном поретку.