Василије II Бугароубица је био византијски владар од 976. до 1025. године.

Током његове владавине бројна словенска племена у Македонији су дигла устанак против Византије 976. године. Под њиховим вођом Самуилом основана је велика словенско-бугарска држава. Послије 40 година ратова, цар Василије II побјеђује Самуила на Беласици 1014. године, док 1018. (док су још трајали немири послије смрти Самуила) осваја коначно његово, Бугарско царство.

У току владавине Василија II, трговачке везе између Византије са паганском Русијом су постале врло живе. Да би Русију подвргао византијском утицају, вјенчао је своју сестру за руског кнеза Владимира. Послије тог чина кнез Владимир и цијели руски народ је примио хришћанство од византијских свештеника 988. године.

Василије II је у крви угушио бројне устанке и грађанске ратове који су били на територији Византије и стао је на пут јачању власти феудалаца. Охридску епископију је уздигао на степен архиепископије и била је потчињена лично њему.

Кад је умро, оставио је огромну државу од Јадранског мора и Дунава до Еуфрата и добре односе са Кијевском Русијом кнеза Владимира.

Прве године Родитељи Василија II били су цар Роман II и његова супруга Теофано. Користећи се преседаном цара Константина Порфирогенета, Василије је био крунисан 960. године у другој години живота као млађи цар Византије. Када му отац неочекивано умире 15. марта 963. године у својој 26 години живота, његова мајка преузима управљање државом у својству регента. Ту политичку ситуацију нису прихватали ни народ ни Црква, а нити војска што резултира побуном популарног генерала Нићифора, који народном вољом бива проглашен за цара 2. јула 963. године. Осим што је деградиран са свог положаја номиналног државног вође, мали Василије у новом цару добија и очуха, пошто је његова мати била присиљена да се уда за новог цара (16. августа 963. године).

Дворски живот мини|Василије II са својим очухом Нићифором

Без обзира на смрт оца и стицање очуха, живот Василија II и брата му Константина VIII био је без значајних политичких промена, зато што нови цар није имао деце па су царевићи били сигурни. Док је њихов живот пролазио мирно, Теофано се није могла помирити са животом с новим супругом, који по описима савременика није био неки лепотан. Своју утеху она је нашла у царевом нећаку и потенцијалном престолонаследнику Јовану с којим ће склопити заверу да се Нићифор уклони, што се и остварује 969. године када је Нићифор убијен у атентатуЈован I организује заверу за убиство цара Нићифора (превод с грчког на енглески). Очекивано ново венчање и крунисања падају у воду када патријарх одбија да крунише Теофану зато што "царев убица не може постати цар", па је она послана у манастир, тако да су млади царевићи сада изгубили и мајку. Како ни нови цар није имао деце, они су ипак остали једини наследници царства. Једина стварна претња на крају постаје њихова мајка која, током пресељења из једног манастира у други, добија допуштење да посети своју децу и бившег љубавника а тадашњег новог цара Јована. Она тада, у нападу беса због свега изгубљеног, међу осталим оптужбама против свих присутних виче како Василијев отац није Роман II него неки њен анонимни љубавник. Но, овим оптужбама огорчене жене на крају није нико веровао. Након тога мирни дворски живот наставио се природним током све до јануара 976. године када је цар Јован I изненада преминуо—од последица тифуса или тровања које је организовао патријарх (у зависности о томе који се историјски извори гледају).

Први грађански рат Убрзо по доласку те вести у Цариград, Василије II (као старији цар) и његов брат Константин VIII (као млађи цар) 10. јануара 976. године су крунисани су за цареве уз помоћ свог ујака Василија Лакапин који је био председник Сената. То крунисање наводно је због Василијеве младости — тада је имао 17 година — одлучио оспорити нећак цара Нићифора Варда Склир, заповедник византијске војске у Азији. Смрт Јована I је покренула побуну и устанак на Балканском полуострву који су предводила четворица браће: Давид, Мојсије, Арон и Самуило. Двојица браће, Давид и Мојсије су погинули током борби, а Арона је ликвидирао најмлађи брат Самуило како не би имао конкурента за владара новостворене државе.Политикин забавник Током рата који ће трајати готово три године побуњеници ће освојити целу Малу Азију, а њихова ће морнарица нападати Цариград. На крају ће ипак лојалне трупе под заповједништвом Варде Фоке 24. марта 979. године остварити коначну победу у бици код Панкалије, након које Варда Склир бјежи у Багдад под арапску заштиту. Овај трогодишњи грађански рат најбоље су искористили Василије Лакапин и генерал Варда Фока који су практично владали током овог времена у име Василија II. Такође, повлачење војних снага с Балкана су искористили Бугари који се успешно буне под водством Самуила који ће се у блиској будућности крунисати за бугарског цара.

Други грађански рат С временом, Василије је постајао све незадовољнији ситуацијом у којој други владају уместо њега и то је почео јавно показивати. Без обзира на хладне односе, ниједна страна није имала службених разлога за отварање непријатељства. Ти ће разлози бити створени 986. године када ће војне снаге под непосредним Василијевим заповедништвом бити потучене у бици код Трајанових врата против Бугара. Користећи ово као разлог неспособност цара, Варда Склир и Варда Фока су уз подршку Василија Лакапина, Грузије и Багдада подигли нову буну у Азији. Овај пут, нашавши се у процепу између нове велике источне побуне и бугарских напада на Балкану, изгледало је да ће Василије изгубити рат зато што је имао много слабије војне снаге. Како је морнарица ипак остала лојална цару, побуњеници нису били у стању прећи у Европу, што је довело до пат-позиције. Она ће бити решена тек у јануару 989. године када Василије добива обећану војну помоћ Кијевске Русије. Цена те војске била је рука цареве сестре Ане која се морала удати за тамошњег неверничког владара Владимира I који је имао на десетине жена и службених љубавница. Током одлучујуће битке 13. априла 989. године узурпатор Варда Фока пао је с коња и преминуо чиме је дао потпуну победу Василију.

Како би опоменуо све друге који размишљају о побуни, након победе у овој бици цар је заробљеног побуњеничког генерала Калокира Делфинаса набио на колац, а главу његовог заповедника послао је на путовање по свим провинцијама царства. Други вођа побуне Варда Склир (кога је Фока наредио да се затвори) тада се одлучио да предати на милост и немилост победнику. Уместо погубљења цар је овог старог, сломљеног и ослепљеног побуњеника узео за свог саветника, коме је, између осталог, поставио и питање како спречити будуће побуне. Одговор је гласио да повећа порезе племићима и богаташима, тако да они немају ни новца нити времена за припремање буна. Тај је савет Василије одлучио потпуно послушати, тако да је до краја своје владавине успео потпуно сломити великашку моћ.

Последњи проблем овог првог раздобља његове владавине постаје питање државне администрације. Главне државне бирократе поставио је сада мртви паракимомен Василије Лекапен и они не осећају никакву лојалност према цару. Поступна смена тих кадрова трајаће до 996. године када ће Василије II напокон постати неоспорни владар Византије.

Политички односи у Азији Од својих претходника Василије -{II}- наслиједио је рат против Фатимида на подручју данашње Сирије и Либана. Током овог рата Византија је све време водила одбрамбени рат како би заштитио град Алеп и арапског савезника Хамдадидски емират. Једино је раздобље примирја било 988. године током византијског грађанског рата када су Фатимиди посматрали ово исцрпљивање противничког људства и финансијских ресурса. Византија је у то време доживела и два војна дебакла након којих је на бојно поље долазио сам цар како би спасио ситуацију. Видевши да нису у стању победити противника Фатимида, траже примирје 995. године, што ће 1001. године довести до мировног споразума.

На подручју данашње Јерменије и Грузије током овог раздобља налазила се кнежевина Тао. Њен владар Давид направио је неопростиву грешку у подршци побуњеницима током грађанског рата. Како није имао деце ни браће, Василије -{II}- присиљава га да га „усвоји” како би он наследио ову државу. Када је Давид 1000. године преминуо, долази до аутоматске анексије његове државе. Готово истовремено с тим променама мало северније настаје Грузија која ће након 1013. оспорити византијску власт над овом кнежевином. У ратовима, који ће с прекидима трајати од 1014. до 1022. године, Василије II постаће господар јужних падина Кавказа, гдје ће се све државе неупитно признавати византијску власт.

Бугарски рат Дебакл из 986. године и заузетост догађајима у Азији резултује ширењем Бугарске државе која 997. године контролише територије данашње Македоније, Бугарске, Албаније, Србије, Црне Горе, источне половине Босне и Херцеговине и најсевернијег дела Грчке. Те, за овај рат критичне, 997. године Нићифор Уран је остварио неочекивану победу над Самуилом код реке Сперхије. Након тога војна срећа потпуно се окренула, тако да је ускоро Бугарска "ослобођена"Јован Скилица: Василије и Константин — о освајању Преслава у Бугарској (превод с грчког на енглески), а Драч је прешао у византијске руке. У таквој ситуацији долази до склапања десетогодишњег примирја између зараћених снага.

Прва битка коју је Василије водио против Самуила била је битка код Скопља 1004. године где византијска војска успева да поврати област Мезије, јужну Македонију и Тесалију. Почетак нових ратних операција догодиће се тек 1014. године, када у бици код Беласице Василије II је потпуно победио бугарску војску. Потом је наредио да се ослепи 15.000 заробљеника, након чега их ослобађа како би ишли кућиЈован Скилица: Василије и Константин — Битка код Беласице (превод с грчког на енглески). Након што је угледао ту слепу војску, цар Самуило је доживео инфаркт и умро. Истовремено са овом изгубљеном битком бугарска војска је у другом окршају потукла византијску војску коју је водио солунски војсковођа, што је онемогућило наставак велике византијске офанзиве која ће завршити анексијом целог Балкана 1018. године. Хрватски краљ Крешимир III је тада био присиљен признати цара Василија II за свог врховног господара.Национална Географија

Италија мини|мини|200п|Територија Византије 1000. године у јужној Италији је приказана зеленом бојом

У Италији су почетком Василијеве владавине византијски поседи ограничени на град Напуљ и провинције Калабрију и Апулију. Када немачки цар Отон II врши 982. године инвазију на те покрајине, Византија није предузимала ништа осим што је допуштала прелаз арапске војске на Апенинско полуострво. У бици тих двеју војски он на крају постаје победник зато што се обе враћају у своју постојбину. До краја Василијеве владавине на овом се подручју води идентична одбрамбена политика. Покушаји склапања мира с арапском државом на Сицилији нису дали успеха, али склапање савезништва с Пизом, Венецијом и арапском државом у Шпанији су пружили задовољавајући одговор, па је и поновна инвазија Светог римског царства 1021/1022. пропала без икаквог успеха. Између те две немачке инвазије Византија је маленим војним операцијама поново постала господар целе јужне Италије.

Личност