Назив<center>Клиника за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић” Београд<center> 250px Основана<center>3. март 1861.<center> Земља<center>Србија Седиште<center>Београд <center> Адреса Сектор Београд: Вишеградска 26 Сектор Падинска скела: бб
Клиника за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић” Београд је високоспецијализована здравствена установа чији је оснивач Влада Републике Србије.„Службени гласник РС“ бр. 54/12. Задатак Клинике је да обавља високоспецијализовану специјалистичко-консултативну и стационарну делатност на терцијарном нивоу, као и специјалистичко-консултативну здравствену делатност на секундарном нивоу здравствене заштите из области психијатрије, лабораторијску и другу дијагностику, као и фармацеутску здравствену делатност преко болничке апотеке. Клиника се бави и научноистраживачку делатност, у складу са законом. Клиника је и наставно научна база додипломске наставе Факултета медицинских наука Универзитета у Крагујевцу, Медицинског факултета Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици, за научну област Психијатрија, Филозофског факултета Универзитета у Београду, Филозофског факултета Универзитета у Нишу, као и за последипломску наставу факултета Универзитета у Београду.
Клиника наставља вишедеценијску традицију лечења психијатријских болесника која је 3. марта 1861. године започела у „Дому за с’ ума сишавше” у „Докторовој кули“ у Београду. Као једна од најзначајнија установа те врсте у Србији, клиника има у свом саставу: ургентну психијатрију: стационарна одељења (са око 300 пацијената); дневну болницу (са око 420 пацијената); саветовалиште и диспанзер. Директори болнице били су Милутин Ненадовић, Славица Ђукић-Дејановић, а садашњи вршилац дужности директора је Весна Стефановић.
У 2021. је најављена реконструкција клинике.
Називи „Дом за с ума сишавше” (1861—1881) — Болница за душевне болести (1881—1956) — Психијатријска болница (1956—1971) — Специјална болница за психијатријска и нервна обољења „Др Лаза К. Лазаревић" (1971—1994) — Институт за неуропсихијатријске болести „Др Лаза Лазаревић" (1994—2006) — Клиника за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, Београд (2006).Службени гласник РС, број 54 од 29. маја 2012.
Услови који су владали у медицини Србије пре оснивања психијатријске службе У средњем веку у Србији су први пут основане болнице од стране владара из династије Немањића уз манастире за њихове потребе или као склониште за оболеле од неизлечивих болести, међу њима и оне оболеле од душевних болести. Тако је, по угледу на византијске, настала болница у манастиру Хиландару, као и прва болница на тлу средњовековне српске државе у манастиру Студеници почетком 13. века.Катић, Р. В. , посебна издања, књига CDXV, Одељење медицинских наука, књига 21. Београд: САНУ, . У том периоду Сава Немањић је имао важну и незаобилазну улогу у развоју медицине у средњовековној Србији. Поред верске у средњовековној Србији се паралелно развијала и научна медицина као део европске медицине, о чему нарочито сведочи Хиландарски медицински кодекс бр. 517, „зборник списа научне медицине написаних према учењу салернско – монпелијске школе“, веома цењене у ондашњој Европи.
Падом средњовековних српских земаља под власт Османског царства, нагло нестаје научна медицина, а остају само народна — световна и верска медицина, због повратка племенској и патријархалној култури. Верску медицину, поприлично назадну, практикују у манастирима, па су поједини од њих изашли на глас по лечењу одређених болести. Душевне болести су заузимале посебно место у манастирској медицини, „јер пошто је оболео дух, сматрало се да је најбољи лек духовни“. Зато су поједини манастири, како православни тако и католички, важили као једина места где се ови болесници могу успешно лечити и излечити.
Неки манастири, попут Студенице, поједини манастири по Македонији, фрањевачки манастири средње Босне, били су познати по лечењу душевно оболелих молитвом, постом и „другим познатим средствима“. Подаци из прве две деценије 19. века указују да су манастири Враћевшница и Каленић били центри где су примани болесници с јаким епилептичним нападима, као и они који су као тешко душевно оболели и у том стању починили убиства или разбојништва.
По оснивању Кнежевине Србије власт је одмах препознала проблем особа са инвалидитетом па је тако 1830. године након пописа становништва евидентирала особе са душевним и телесним недостацима. Највише је било глувонемих, слепих и душевно оболелих.Dragana Kuležić, Osobe sa invaliditetom u Kneževini Srbiji, Beogradska defektološka škola
По оснивању Кнежевине Србије потреба за отварањем психијатријске болнице, први пут се изазвала јавну расправу 1837. године, када је један човек са знаковима душевне болести починио убиство. Као прелазно решење донета је одлука да се лечење душевних болесника врши у манастирима или у кућама на ободима градова.
Став о овом начину лечења умоболних лица промењен је када се том начину збрињавања успротивио Митрополит Српске. Као добро упознат са стањем лечења умоболних лица у српским манастирима али и у Хабзбуршком царству, из кога је и сам потицао, Митрополит је предложио Попечитељима правде и просвете, да се и у Србији, као што је то већ постојало у 18. веку у Европи оснују вероисповедне болнице за болесне и изнемогле. Наводећи као пример да су православни Срби с оне стране Сава и Дунава основали овакве вероисповедне болнице, поред католичких, гдегде и јеврејских, о којима су бринуле црквене општине, а издржаване су од прилога, пре свега оних оних остављаних тестаментима. Митрополит је лечење умоболних у манастирима у организационом погледу сматрао, не само као лоше решење за умоболне већ и као лоше решење за рад цркве, јер су ови невољници непрестано на сметњи уобичајеном манастирском животу.
Узимајући у обзир митрополитово неслагање, и са првобитним предлогом Попечитељстава правде и просвете да се умоболна лица лече у манастирима, Намесништво је писмом од 21. децембра 1839. године наложило Совјету да питање ових невољника „другим начином размотри.“ Тако је у Намесништву настала идеја да се у претходно оправљену „Докторову кулу” у Београду смести „Дом за с ума сишавше”. Овај предлог уз пројект „Устројство Дома за с ума сишавше”, Намесништво је доставило Совјету на разматрање, а ово проследило, са својим мишљењем кнезу Михаилу Обреновићу на одобрење.АС, ДС, 1861, Р бр.180, ролна 293АС, МИД, В, 1839, Ф III, 33.
Тако је 3. марта 1861. године на основу Устројство о оснивању установа за особе са инвалидитетом, основан „Дом за с ума сишавше“ у „Докторовој кули“ у Београду, као прва установа социјалне заштите у Кнежевини Србији.
Историја Прва психијатријска установа у Кнежевини Србији основан је на основу државне уредбе Устројство о оснивању Дома за с’ ума сишавше“, на које је Кнез Михаило Обреновић ставио свој потпис, дана 3. марта 1861. године. По Правилу о устројенију дома, са потписом кнеза, установа је основана са наменом да се;
Прва психијатријска установа у Кнежевини Србији
Болница је основана Указом кнеза Михаила Обреновића у „Докторовој кули” која је уз мале преправке постала болница за душевне болеснике под називом „Дом за с ума сишавше” (Дом за са ума сишавше),Душан Т. Батаковић, Поговор, у Др. Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића 1804-1850, Књига друга, Просвета, Београд (1988). стр. 314-315. 300п|мини|Докторова кула у којој је основана прва психијатријска установа у Србији
„Докторова кула“ у којој је основана болница, саграђена је 1824. године као породична кућа доктора Вита Ромите, пореклом Италијан, који је дошао је у Београд 1823. године и био лекар ондашњег београдског везира, а доцније и кнеза Милоша. Он је ову зграду саградио на земљишту од око 6,5 хектара, које је добио од београдског везира, далеко ван Утврђене вароши, на осунчаним падинама западног Врачара, у крају званом Губеревац.Mirković, Z.& Stanimirović, V. 2012, , . Зграда била је међу првим већим архитектонским објектима грађеним у Србији после Првог српског устанка и у њеној јединственој архитектури се прожимају утицаји различитих епоха и стилова. Саграђена је од опеке, камена и ћерамиде, и састоји се од подрума, приземља и спрата, са симетричним распоредом просторија.
Намена куће је била двострука - за становање и примање пацијената. Будући да има фасаду од камена и мала прозорска окна у народу је названа - „Докторова кула”.
Након што је доктор напустио Београд 1827. године, у кући су неко време живели његова супруга са кћерком и зетом, Бартоломеом Кунибертом, чувеним лекаром кнеза Милоша и историчарем оновремене Србије. 200п|мини|лево|Др Лаза Лазаревић је био један од значајнијих лекара у историји психијатријске болнице по коме ће ова установа и добити име 80-тих година 20. века Оснивањем „Дома за с’ ума сишавше” у Београду непосредно је руководио тадашњи начелник Управе санитета др Стева Милосављевић, а за првог управника ове специјалне болнице постављен је физикус београдског округа др Флоријан Бирг.
Дом — болница, након оснивања имала је пет болесника, међу којима је први болесник била Ката Радманова из Пожаревца, која се после смрти мужа одала алкохолу и проституцији. Она је кажњена са 30 камџија (удараца бичем) после чега је „сишла с ума” па је из затвора послата у болницу на лечење. Пет година касније болница је имала 20 болесника.
Први сачувани извештаји лекара болнице потичу из 1861. године, а прва сачувана историја болести из 1880. године, када се у историји српске медицине појавио др Лаза Лазаревић, чије име носи данашња Клиника за психијатријске болести, а у чијем је саставу и Докторова кула. Потпис др Лаза Лазаревић налази се на чак 50 од 150 најстаријих историја болести које су пронађене у Београду. Дијагнозе су биле опсине, Прва класификација душевних болести је постављена је крајем 19. века, док су дијагнозе попут меланхолије, епилепсије и деменције примењиване тек с почетка 20. века.
Пацијенти су лечени капима опијума, бромовом сољу, ракијом и вином, инсулинском комом, да би се први лек појавио 1853. године.
Комплекс болнице се постепено ширио како се повећавао број психијатријских болесника. Тада је из безбедносних разлога болница ограђена зидинама, али оне нису биле гаранција да се неки пацијент неће искрасти. У болници су радили посебно мушки и женски павиљон, павиљони за мирне и узнемирене, као и павиљон за прљаве и чисте. На улазу у болницу налазио се павиљон за опсервацију, а пацијенти су долазили по налогу суда, док су они који су имали новца да се лече одлазили у Беч.
Кључ од болничке капије сачуван је до данас, као и један од старих ЕЕГ апарата, који је и сада у функцији.
Трансформација „Дом за с’ ума сишавше” у Болница за душевне болести Двадесет година касније, по доношењу новог Закона о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља, Краљевине Србије „Дом за с’ ума сишавше” прерастао је у Болницу за душевне болести, и тиме престао са радом под првобитним називом.
Болница се 1987. иселила из старих павиљона у преуређену зграду Кожне клинике. Директор је тада био др Милинко Бјелогрлић.„Губеревац на ломачи”, Борба, 16. окт. 1987,
Клиника данас Клиника за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић” је у првим деценијама 21. века реструктурисана је у више наврата у циљу интензивирања лечења и неге психијатријских болесника. У оквиру здравствене делатности, на клиници се спроводе дијагностичке, психофармако-терапијске и психотераписјке методе, као што су индивидуална, групна, когнитивно-бихевиорална терапија, породична терапија, терапија психотраума (ЕМДР).