Миодраг Поповић (Обрадовце, Црна Трава, 16. октобар 1920 — Београд, 2005) био је српски историчар књижевности, књижевник и универзитетски професор.
Биографија Пре рата припадао комунистичком покрету, као и његов брат Милентије Поповић. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, 1939. године. Студирао је на Медицинском факултету у Београду и дипломирао на Филозофском факултету 1951. године. Био је службеник Просветног одељења ИНО Београда, секретар и члан редакције часописа „Младост“ и новинар у Радио Београду. Ухапшен по ИБ-у 16. октобра 1949. и спроведен на Голи оток, потом у Рудник „Крека“, да би 1. марта 1950. био пуштен на слободу. Од октобра 1950. ради као библиотекар у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић. Потом је (од 1955) асистент на Филозофском факултету. Докторира 1957. с тезом „Ђура Јакшић до 1868. године“. Од 1958. је научни сарадник на Катедри за југословенску књижевност Филолошког факултета, па ванредни професор за предмет Југословенска књижевност (1964) и редовни професор Нове југословенске књижевности (1971). Пензионисан је 1. новембра 1980. године.
Његово капитално дело је Историја српске књижевности – романтизам I – III (1968—1972), у коме темељно анализира време и околности настанка значајних дела српске књижевности 19. века и истиче њихове вредности са данашњег становишта. На нов начин је протумачио и превредновао дело већине српских романтичара (Вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија, Његош, Змај, Јакшић), док је неким писцима дао значајније место него што су га до тада у књижевности имали (Ђорђе Марковић Кодер, Прота Матеја Ненадовић, Стојан Новаковић). Са великим уважавањем написао је обимну монографију о Вуку Караџићу (1964) и критички писао о косовском миту, сматрајући да своје корене вуче из паганских обреда и да је свој завршни облик добио у време Првог српског устанка (Видовдан и часни крст, 1976). Ове књиге су за његова живота доживеле по три издања у великим тиражима.
Поред студија и есеја, у часописима је објављивао песме, приповетке, путописе и сатиричну прозу.
Награде Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу Романтизам, 1972, Октобарска награда града Београда, 1976. Седмојулска награда, 1984. Вукова награда, 1987, Награда „Геца Кон”, 2000.
Дела
Монографије Вук Стефановић Караџић 1787-1864, Нолит, Београд, 1964, Историја српске књижевности – романтизам I – III, Нолит, Београд, 1968 — 1972, Романтизам I – III, друго скраћено и прерађено издање, Нолит, Београд, 1975, Историја српске књижевности – романтизам I и II, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985,
Студије Једна песма и једна епоха, чланци и студије, Ново покољење, Београд, 1954, Ђура Даничић, Нолит, Београд, 1959, Трагање за трајним, књижевно-историјске студије, Нолит, Београд, 1959, Ђура Јакшић, Просвета, Београд, 1961, Видовдан и часни крст, огледи из књижевне археологије, Слово љубве, Београд, 1976, Огледи из књижевне археологије, 1977, Заточеник памћења (ламент), 1981, Јота (Срп духа нечастивог), Рад, Београд, 1981, Памтивек (Српски рјечник Вука Ст. Караџића), 1983, 1985 Цетињски боник (о Његошу), 1984, 1986, Познице (мемоарски есеји), Просвета, Београд, 1999.
Роман За јатом, 1955.
Литература
Голуб Добрашиновић: Професор Миодраг Поповић, Завод за уџбенике и наставна средства и Филолошки факултет, Београд, 2000. Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
Спољашње везе Мит и "јерес" (НИН, Сава Даутовић, 21. децембар 2000.) Биобиблиографски подаци, Приповетке, Мемоари
Категорија:Рођени 1920. Категорија:Умрли 2005. Категорија:Црнотравци Категорија:Српски професори Категорија:Комунисти Србије Категорија:Југословенски партизани Категорија:Професори Филолошког факултета Универзитета у Београду Категорија:Доктори књижевности Категорија:Добитници Награде Ђорђе Јовановић