мини|Луције Јуније Брут приказан на кованици десно Луције Јуније Брут () био је оснивач Римске републике и по традицији један од њених првих конзула године 509. п. н. е. Био је праоснивач породице Јунијеваца у Древном Риму, а у којој је био и његов знаменити потомак Марко Јуније Брут. Према предањима, он је одговоран за протеривање свог ујака, римског краља Тарквинија Суперба, након силовања и самоубиства Лукреције. У традиционалним описима, управо он је предводио свргавање римске монархије. Након тога учествовао је у обезбеђивању абдикације свог рођака и колеге конзула, Тарквинија Колатина, као и у сузбијању завере за обнову монархије.
Главни извор података о Брутовом животу је Тит Ливије који наводи како је он био римски племић, незадовољан тиранском влашћу краља Тарквинија Охолог који је, између осталог, наредио погубљење Брутовог брата. Како би умањио Тарквинијев страх од освете, Брут је почео фингирати слабоумност те стекао поверење Тарквинијевог сина Секста Тарквинија. Брут је тако пратио Секста на ходочашћу у Делфима. Тамошње је пророчиште на питање ко ће постати следећи римски краљ рекло да ће то бити онај ко први пољуби своју мајку. Брут је на то симулирао спотицање, пао и пољубио тло, исправно закључивши како је пророчиште под „мајком“ мислило на Мајку Земљу.
Након повратка у Рим, Секст је силовао племкињу Лукрецију, Брутову сестру од тетке. Она је окупила сву своју родбину, укључујући супруга Луција Тарквинија Колатина, рекла што се догодило и извршила самоубиство. У том је тренутку Брут позвао грађане Рима на оружје како би исправили ту неправду. Они су га послушали те протерали краља Тарквинија и Секста у Етрурију.
Брут је, тада, према легенди позвао Римљане да очувају своју новостечену слободу тако што ће се заклети да више никада неће имати краља. Тако је установљена република, а Брут и Колатин су изабрани за прве конзуле.
Ти су догађаји Брута учинили једним од највећих моралних узора у Древном Риму, а његову породицу једном од најугледнијих. Марко Јуније Брут је тако 44. п. н. е. од стране Гаја Касија Лонгина наговорен да учествује у убиству Цезара тако што се стално подсећао на свог славног претка који је установио републику.
Брут је касније, у доба Просветитељства и грађанских револуција XVIII и XIX века постао једном од највећих икона републиканске идеологије.
Сматрало се да је он предак римског рода Јунија, у који спадају Децим Јуније Брут и Марко Јуније Брут, најпознатији од убиства Јулија Цезара. Предања о његовом животу могу бити фиктивна, а неки историчари тврде да је Тарквинија свргнуо етрурски краљ Порсенa. Плебејски статус рода Јунија такође доводи у питање његову улогу као конзула и наводну првобитну патрицијску доминацију тог положаја. Приказан као Тарквинијев сестрић, он је можда симболизовао унутрашње напетости које су се јавиле током преласка са монархије на републику.
Позадина и историјска поузданост мини|Портрет Луција Јунија Брута на динару који је 54. п. н. е. ковао Марко Јуније Брут Пре успостављања Римске републике, Римом су владали краљеви.
Овај приказ потиче из Ливијевог дела „Од оснивања града“ (Ab urbe condita) и односи се на период римске историје који претходи поузданим историјским записима (готово сви ранији извори уништени су када су Гали, под вођством Брена, опљачкали Рим 390. или 387. п.н.е.).
Савремени историчари довели су у питање готово сваки део традиционалне приче коју преноси Ливије:
Неке од главних личности ове драме — Лукреција, Брут, Валерије Публикола, па чак и Ларс Порсена — одбачене су као плод чисте легенде. Хронологија је такође доведена у питање: многи научници одбацују традиционално датирање у VI век п.н.е. и уместо тога предлажу каснији период — око 470. п.н.е, или чак након 450. године п.н.е. Други су изнели мишљење да прелазак са монархије на републику није био изненадна револуција, већ постепен процес који је трајао дуги низ година, можда чак и вековима, пре него што је коначно успостављен конзулски систем класичне Републике. Најзад, у савременој литератури широко је прихваћено мишљење да је крај римске монархије означио и крај периода етрурске власти у Риму, као и ослобођење града од странe доминације. У свом најјачем облику, ова теорија тврди да је пад Тарквинија био тек мањи симптом много ширег феномена — опадања етрурске моћи и слома етрурског „царства“ у средишњој Италији.
Свргавање монархије Према римској традицији, Брут је предводио устанак којим је збачен последњи краљ, Луције Тарквиније Охоли. Преврат је био изазван силовањем племените жене Лукреције, које је починио краљев син Секст Тарквиније; у овој завери Бруту су се, између осталих, придружили Лукрецијин отац Спурије Лукреције Триципитин и Публије Валерије Публикола. мини|Капитолски Брут (сада у Капитолским музејима) представља бронзану бисту датовану из IV до раног III века п. н. е. Првобитно се сматрало да је реч о бисти Луција Брута (по чему је и добила назив), али су савремени стручњаци одбацили ову атрибуцију. Брут је био син Тарквиније, кћерке петог римског краља Луција Тарквинија Приска и сестре седмог римског краља Тарквинија Охолог.
Према Ливију, Брут је имао више разлога за непријатељство према свом ујаку, краљу. Један од њих био је и тај што је Тарквиније погубио више најугледнијих људи у Риму, међу којима је био и Брутов брат. Како би избегао подозрење Тарквинијеве породице, Брут се претварао да је умно ограничен (латинска реч brutus означава „тупог“ или „приглупог“ човека).
Он је пратио Тарквинијеве синове на путовању до Делфске пророчице. Синови су питали пророчицу ко од њих ће постати следећи римски краљ. Делфска пророчица одговорила је да ће онај који први пољуби своју мајку „имати врховну власт у Риму“. Брут је реч „мајка“ протумачио као Мајку Земљу (Гају), па се претварао да се саплиће и пољубио тло.Дејвис, Норман (1996). Европа: једна историја. Оксфорд, . .
Брут је, заједно са Спуријем Лукрецијем Триципитином, Публијем Валеријем Побликолом и Луцијем Тарквинијем Колатином, био позван од стране Лукреције у Колацију након што ју је силовао Секст Тарквиније, син краља Тарквинија Суперба. Лукреција, уверена да је силовање обесчастило њу и њену породицу, извршила је самоубиство убодом бодежа након што је испричала шта јој се догодило. Према легенди, Брут је након њене смрти зграбио бодеж са Лукрецијиних груди и одмах позвао на свргавање краља Тарквинија.
Четворица мушкараца окупила су омладину Колације, а затим отишли у Рим, где је Брут позвао народ на форум и подстакао га да устане против краља Тарквинија Охолог. Каснији извори, попут Ливија, наводе да је Брут у то време био један од официра коњице – tribunus celerum. Ово је вероватно додато ради усклађености са уставним нормама; Цицерон, с друге стране, наводи да је он био обичан грађанин. одбацујући Ливија, 1,59,7, у корист Цицерона, О држави, 2,47. Народ је гласао за свргавање краља Тарквинија Охолог и протеривање краљевске породице.
Вође устанка били су блиски рођаци краља Тарквинија Суперба: Брут је био сестрић краља Тарквинија Суперба, а Луције Тарквиније Колатин био је краљев рођак. Краљ, који је водио рат у близини и био стациониран у Ардеји, пожурио је ка Риму по добијању вести о преврату, али је затекао град затвореним; истовремено, вође преврата успеле су да придобију војску и потом протерају краљеве синове. Краљ Тарквиније Суперб побегао је са породицом у изгнанство.
У последицама након свргавања краља, Бруту су каснији историчари, као што је Тацит, приписали заслугу за „успостављање слободе и конзулата“.
Заклетва Брута Према Ливију, први Брутов чин након протеривања краља Луција Тарквинија Суперба био је да народ заклетвом обавеже да никада више неће дозволити да било који човек постане краљ у Риму.
Omnium primum avidum novae libertatis populum, ne postmodum flecti precibus aut donis regiis posset, iure iurando adegit neminem Romae passuros regnare. мини|„Брутов завет“ Фрањоа-Жозефа Навеза Његов први чин био је да обезбеди народ, који је сада био ревностан у погледу своје недавно повраћене слободе, да не буде под утицајем никаквих молби или мита од стране краља. Стога их је натерао да се закуну да никада неће дозволити да било који човек влада у Риму.
Заклињући се да неће дозволити да било који човек влада Римом, народ је, жељан нове слободе, био принуђен да се убудуће не подвргне молбама или митовима краљева.Стрита, Девин. „Римски циклус: патриотизам, републиканизам и имитативна жеља у Римској републици као што се види кроз Луција Јунија Брута, Апија Клаудија Цеца и Луција Квинција Цинцинната“. Liberty University, Helms School of Government. Ово је, у основи, поновно изражавање „приватне заклетве“ коју су завереници дали приликом свргавања монархије:
Per hunc... castissimum ante regiam iniuriam sanguinem iuro, vosque, di, testes facio me L. Tarquinium Superbum cum scelerata coniuge et omni liberorum stirpe ferro igni quacumque dehinc vi possim exsecuturum, nec illos nec alium quemquam regnare Romae passurum.
Овом невином крвљу, проливеном краљевском неправдом, заклињем се — вас и богове призивам за сведоке — да ћу ја бити онај који ће, свом снагом којом будем располагао, гонити Луција Тарквинија Суперба, заједно са његовом злом женом и читавим домом његове слободнорођене деце, мачем, огњем и свим другим средствима, како ни они ни било ко други више не би били у могућности да владају Римом.
Не постоји сагласност међу историчарима да је заклетва заиста дата; она је забележена, и то на различите начине, код Плутарха и Аппијана.Плутарх, Публикола, 2; Аппијан, Грађански рат, 2,119. Ипак, дух те заклетве инспирисао је касније Римљане, укључујући његовог потомка Марка Јунија Брута.
Конзулат и смрт Брут и Лукрецијин удовац, Луције Тарквиније Колатин, изабрани су за прве конзуле Рима (509. п. н. е., по Варионовом рачунању). Традиција наводи да је овај избор спровео Спурије Лукреције Триципитин, кога је Брут поставио за интеррекса у својству tribunus celerum. Према Ливију, први Брутови поступци током конзулата обухватали су заклињање народа Рима да никада више не прихвати краља (видети горе) и допуну броја сенатора на 300, из редова најугледнијих људи из каста јунгера (equites).
Каснији Римљани приписивали су Бруту оснивање многих институција, међу којима су:
– узимање ауспиција пре ступања на дужност, мини|Аурус Марка Јунија Брута, око 43–42. п. н. е. Аверс приказује портрет Луција Јунија Брута са натписом PRIM COS („први конзул“). – употреба куријатске скупштине ради доделе конзуларног imperiuma,
– наизменично ношење фасцеса између конзула (што се приписује и другим личностима),
– проширење Сената укључивањем minores gentes, и
– посвећење храма богињи Карни на Целијском брду.
Нови конзули су такође установили нову свештеничку функцију rex sacrorum, која је преузела обављање верских дужности које су раније извршавали краљеви.
Током њевог конзулата, краљевска породица је покушала да поврати престо, најпре преко својих изасланика који су настојали да подмите и придобију неке од водећих римских грађана у оквиру тзв. Тарквинијеве завере. Међу завереницима су се налазила и двојица браће Брутове супруге Вителије, као и Брутова два сина — Тит Јуније Брут и Тиберије Јуније Брут. Завера је откривена, а конзули су одлучили да заверенике казне смрћу. Брут је стекао велико поштовање због своје стоичке чврстине, јер је присуствовао погубљењу сопствених синова, иако је током казне показао емоције.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине (Antiquitates Romanae), 5,10. Након тога, он је или приморао свог колегу конзула Колатина да поднесе оставку, или је на други начин допринео његовом уклањању — било због непријатељства према његовим породичним везама са Тарквинијима, било због његове недовољне строгости у кажњавању завереника — те је потом председавао избору суфект-конзула, Публија Валерија Публиколе.