Сулејман I (; Трапезунт, 6. новембар 1494 — Сигет, 7. септембар 1566), звани још и Кануни — „Законодавац“, био је османски султан (1520—1566), брат Хатиџе, Бејхан, Фатме и Шах султаније, муж султаније Хурем, западном свету је био познатији као Сулејман Величанствени, а источном свету као Законодавац (, ), због његових реформа правног система Османског царства. У своје време био је један од најмоћнијих светских владара, а често се убраја и у међу најмоћније владаре кроз историју.

Султан Сулејман Величанствени је дошао на власт са 26 година, 20. септембра 1520. године и владао је наредних 46 година. Сулејман је лично, на челу своје армије, учествовао у десет војних похода у Европи и три у Азији. Сулејман је лично предводио османску војску у походу на хришћанска упоришта: 1521. године заузет је Београд, а 1522. године опседнут је Родос. Освајањем острва поморски пут до Египта је осигуран, те су тако Турци имали потпуну контролу над трговином Венеције и Ђенове у Источном Средоземљу.

Сулејман је постао истакнути монарх Европе из 16. века, председавајући на врху економске, војне и политичке моћи Османског царства. Сулејман је лично водио османске војске у освајању хришћанских упоришта Београда и Родоса, као и већег дела Угарске пре него што су његова освајања била обуздана опсадом Беча 1529. Он је освојио већи део Блиског истока у свом сукобу са Сафавидима и велике области Северне Африке све до Алжира. Под његовом влашћу, османска флота је доминирала морима од Средоземног до Црвеног мора и кроз Персијски залив.

Историчари Сулејмана сматрају за најбољег владара ког је Османско царство имало, због великих експанзија, дипломатских способности, као и великог привредног и културног напретка царства под његовом влашћу.

На челу царства које се ширило, Сулејман је лично увео велике промене у судству које се односе на друштво, образовање, порезе и кривично право. Његове реформе, спроведене у сарадњи са главним судским званичником царства Ебусудом ефендијом, усагласиле су однос између два облика османског права: султанског (канун) и верског (шеријатског).Finkel, Caroline (2005). Био је истакнути песник и златар; постао је и велики покровитељ културе, надгледајући „златно“ доба Османског царства у његовом уметничком, књижевном и архитектонском развоју.

Прекинувши отоманску традицију, Сулејман се оженио Хурем, женом из свог харема, православном хришћанком русинског порекла која је прешла у ислам, а која се на Западу прославила именом Рокселана, због своје црвене косе. Њихов син Селим II наследио је Сулејмана након његове смрти 1566. након 46 година владавине. Остали Сулејманови потенцијални наследници, Мехмед и Мустафа, су умрли; Мехмед је умро 1543. од малих богиња, а Мустафа је задављен на смрт 1553. по султановом наређењу. Његов други син Бајазит погубљен је 1561. по Сулејмановом наређењу, заједно са четири Бајазитова сина, након побуне. Иако научници више воле да користе речи „кризу и прилагођавање“ него "пад" Османског царства, након његове смрти, крај Сулејманове владавине био је прекретница у османској историји. У деценијама након Сулејмана, царство је почело да доживљава значајне политичке, институционалне и економске промене, феномен који се често назива Трансформација Османског царства.

Алтернативна имена Сулејман Величанствени (محتشم سليمان, Muḥteşem Süleymān), као што је био познат на Западу, био је и Сулејман Први (سلطان سليمان اول Sulṭān Süleymān-ı Evvel) и Сулејман Законодавац (قانونی سلطان سليمان س, Ḳānūnī Sulṭān Süleymān) за његову реформу османског правног система.

Нејасно је када је тачно термин Кануни (Законодавац) први пут коришћен као епитет за Сулејмана. Потпуно је одсутан у османским изворима из шеснаестог и седамнаестог века и можда датира из раног 18. века.

Постоји традиција западног порекла, према којој је Сулејман Величанствени био „Сулејман II“, али та традиција је заснована на погрешној претпоставци да је Сулејман Челебија требало да буде признат као легитимни султан.Veinstein, G. .

Биографија

Детињство и младост Сулејман је рођен у Трабзону на јужној обали Црног мора од принца Селима (касније Селима I), вероватно 6. новембра 1494. године, иако овај датум није познат са апсолутном сигурношћу или доказима. Његова мајка је била султанија Ајше Хафса, преобраћена у ислам, чије порекло није сасвим познато, која је умрла 1534. године.  Са седам година, Сулејман је започео студије науке, историје, књижевности, теологије и војне тактике у царским школама Палата Топкапи у Цариграду. Као младић, спријатељио се са Паргали Ибрахимом, робом који је касније постао један од његових најпоузданијих саветника (али који је касније погубљен по Сулејмановом наређењу). Са седамнаест година постављен је за гувернера прво Кафе (Теодозије), а затим Манисе, са кратким стажом у Једрену.

Док је будући султан био заузет административном праксом у царству, његов отац Селим, током путовања од Цариграда до Једрена, умире. Одмах је одлучено да се ова вест задржи у тајности, до доласка сина, како би се спречили могући нереди у редовима војске. Међутим, када је Сулејман стигао до очевог ковчега, јањичари, елитне пешадијске трупе војске, позитивно су дочекали сукцесију и бацили капе у знак жалости без икаквих нереда, такође захваљујући донацији од по 5.000 битера који су им дали од новог султана да гарантује њихову лојалност. Вративши се у Цариград на челу погребне поворке, Сулејман је 1. новембра могао да прими почаст високих достојанственика, улеме и великог муфтије у сали дивана, званично ступајући на трон као десети османски султан. Међу његовим првим званичним актима била је наредба да се изгради џамија посвећена његовом оцу и да уобичајене донације бенефиција припадницима војске. Штавише, одлучио је да укине неке оштре одредбе које је раније наредио Селим и ослободио шест стотина египатских угледника како би повукао линију разграничења са немилосрдним режимом који је предузео његов отац у последњим годинама свог живота. лево|мини|Сулејман постаје султан Османског царства. Минијатура из 16. века. Рани опис Сулејмана, неколико недеља по ступању на престо је обезбедио млетачки изасланик Бартоломео Контарини: „Он има 26 година, висок је али жилав и има деликатан тен. Врат му је мало предуг, лице му је танко, а нос има орловски изглед. Има тамну нијансу бркова и малу браду; без обзира на то има пријатно држање, иако његова кожа више вуче на бледу боју. Кажу за њега да је мудар владар, да воли школовање и сви људи очекују добро од његове владавине.“Kinross, Patrick; sf. 175

С друге стране, његова прва брига о јавном реду дошла је из Сирије, где је била у току побуна коју је подстакао високи достојанственик који је освојио Дамаск, Бејрут и Триполи.Robert Mantran (a cura di), Storia dell'impero ottomano, Lecce, Argo. . SBN IT\ICCU\RAV\0649657. Сулејман је брзо реаговао, пославши контингент по наређењу Ферхад-паше "Далматинца" који је поразио побуњенике гушењем нереда. Тако је показао своју одлучност и административни капацитет, карактеристике које су га у очима његових поданика учиниле достојним да влада царством које је у то време већ било огромно, преовлађујући над целим муслиманским светом, и које ће наставити да шири његов живот.Fairfax Downey, Solimano il Magnifico, Milano, Dall'Oglio, 1961, ISBN non esistente, SBN IT\ICCU\LIA\0093022.

Освајачки походи Освајања у Европи

Након што је наследио свог оца, Сулејман је започео низ војних освајања, што је на крају довело до побуне коју је предводио гувернер Дамаска којег је поставило Османско царство 1521. Сулејман је убрзо извршио припреме за освајање Београда од Краљевине Угарске — нешто што је његов прадеда Мехмед II није успео да постигне због снажне одбране Јанош Хуњадија у региону. Њено хватање је било од виталног значаја за уклањање Мађара и Хрвата који су, после пораза Албанаца, Бугара, Византинаца и Срба, остали једина страшна сила која је могла да блокира даље освајање Османлија у Европи. Сулејман је опколио Београд и започео серију тешких бомбардовања са острва у Дунаву. Београд, са гарнизоном од само 700 људи, и без помоћи од Угарске, пао је августа 1521.

Пад Београда

Постављајући своју власт унутар османских граница, Сулејман је могао да се бави спољном политиком. У то време, Европа је пролазила кроз период тешкоћа изазваних непрекидним сукобима и насилним унутрашњим поделама између католика и протестаната. Да брани границе Светог римског царства на истоку био је Фердинанд Хабзбуршки, брат цара Карла V.

Мир из 1503. године, потписан на крају турско-млетачког рата, предвиђао је плаћање годишњег пореза у корист Османлија. Убиство посланика који је дошао да прикупи новац од стране Мађара био је Сулејманов казус бели да нападне дунавске хришћане у циљу освајања Београда, стратешког града из којег је потом могао да крене ка Бечу и Будимпешти. Током целе зиме 1520. године царство је било заузето припремањем експедиције, прве Сулејманове. Дана 6. фебруара наредне године, војска предвођена султаном напустила је Цариград усред раскошног славља.

После неколико месеци путовања подељене у три колоне, трупе су се поново ујединиле под капијама Београда, започевши опсаду града 25. јуна; у правцу операција, уз султана су били његови највиши достојанственици, укључујући пашу Ибрахима, великог везира Пири Мехмеда и Мехмет-бега Михалоглуа, каснијег де факто гувернера Влашке. У почетку се одбрана града показала ефикасном, али када су се поделе вере између опкољених, католика и православаца осетиле, отвориле су пут Османлијама. Тако је, после дугог бомбардовања, 29. августа Сулејман успео да уђе у град где се лично клањао петком.

Подстакнут успехом Београда, Сулејман је преузео пројекат који је развио његов отац Селим за напад на хришћанску тврђаву Родос, подухват који је већ 1480. године безуспешно покушао Мухамед II. Острво Родос, у то време у рукама витезова Светог Јована, представљало је праву опасност за Османлије, као база за хришћанске гусаре који су дуго нападали муслиманске ходочаснике на путу за Меку и пљачкали трговачке бродове. Свестан да Европљани неће да интервенишу јер су увучени у унутрашње сукобе, султан је био одлучан да свему томе стане на крај.

Сулејман је лично примио Великог мајстора пре него што је напустио град, пријатељски га дочекавши и тешећи га; изгледа да је султан поверио великом везиру да је „заиста тужан што је избацио овог старца из своје палате". Преживели витезови су 1. јануара 1523. напустили острво да би отишли ​​у изгнанство у Месину (одакле су се касније неколико година касније настанили на Малти); Сулејман је, не без потешкоћа, још једном тријумфовао, бацивши терор на хришћанско становништво Европе.

Опсада Родоса

Након што је 1. јуна 1522. послао писмо у којем је тражио предају острва Великом мајстору витешког реда Филипу де Вилије де Л'Исл-Адаму, Сулејман је наредио шефу експедиције Лали Кара Мустафи паши да османска морнарица напусти цариградску луку и упутио својих приближно три стотине бродова на Родос. Неколико дана касније, 18. јуна, султан је отишао копном са пратњом од сто хиљада људи из Ускудара да ратује против витезова. Стигавши 2. јула у Кутахју, придружио се осталим снагама које су му дали на располагање гувернери Румелије и Анадолије. Османска војска је стога стигла у Мармарис 28. јула. Поздрављен пуцњавом преко стотину пушака, султан је започео опсаду Родоса.