Нар, шипак, гранат или мограњ (-{Punica granatum}-) је плодоносни листопадни грм из породице -{Lythraceae}-, подфамилија -{Punicoideae}-, који расте између 5 и 10 m у висину. Нар је богат симболичким и митолошким асоцијацијама у многим културама.
Нар је пореклом из региона који се протеже од Ирана до северне Индије, и гаји се од давнина у читавом медитеранском региону. У шпанску Америку је уведен крајем 16. века, а у Калифорнију су га донели шпански насељеници 1769. године. Широко се гаји широм Западне Азије и региона Кавказа, јужне Азије, централне Азије, северне и тропске Африке, сушнијих делова југоисточне Азије и Медитеранског басена. Воће је типично у сезони на јужној хемисфери од марта до маја, а на северној хемисфери од септембра до фебруара.
Ово воће је обично у сезони на северној хемисфери од октобра до фебруара, а на јужној хемисфери од марта до маја. Као нетакнути саркотест или сок, нар се користи у печењу, кувању, мешавинама сокова, гарнирима за оброке, смудијима и алкохолним пићима, попут коктела и вина.
Данас се широко гаји широм региона Блиског истока и Кавказа, северне и тропске Африке, Индијског потконтинента, Централне Азије, сувљих делова југоисточне Азије и делова Средоземног басена. Такође се гаји у деловима Аризоне и долини Сан Хоакин у Калифорнији. У 20. и 21. веку он је постао чешће заступљен у продавницама и на тржиштима Европе и западне хемисфере.
Опис Грм или мало дрво које расте високо, нар има више бодљикавих грана и изузетно је дуговечан, а неки примерци у Француској преживе 200 година. Листови -{P. granatum}- су насупротни или приближно насупротни, сјајни, уски, дугуљасти, дуги 3–7 cm и широки 2 cm. Цветови су светло црвени и пречника 3 cm (1 1⁄4 in), са три до седам латица. Неке бесплодне сорте гаје се само ради цветова.
Воће, саркотеста и семе
Љуска плода нара је црвено-љубичасте боје и има два дела: спољни, тврди перикарп и унутрашњи, сунђерасти мезокарп (бели „албедо”), који обухвата унутрашњи зид плода за који је везано семе. Мембране мезокарпа су организоване као несиметричне коморе које садрже семе унутар саркотесте, које нису везане за мезокарп. Саркотеста је опкољена танком мембраном епидермалних ћелија семена и садржи сок. Број семена нара може да варира од 200 до око 1.400.
Ботанички гледано, јестиви плод је бобица са семеном и пулпом настао из плодника једног цвета. Плод је средње величине између лимуна и грејпфрута, пречника 5–12 cm, заобљеног облика и густе црвенкасте љуске.
У зрелом воћу, сок добијен компресовањем семена даје киселкасти укус због ниског pH (4,4) и високог садржаја полифенола, што може проузроковати црвену неизбрисиву мрљу на тканинама. Првенствено, пигментација сока од нара произилази из присуства антоцијанина и елагитанина.
Култивација
-{P. granatum}- се гаји због воћних култура и као украсно дрвеће и грмље у парковима и баштама. Зрели примерци могу развити скулптуралне вишеструке трупове од увијене коре и препознатљив свеукупни облик. Нар је отпоран на сушу и може се гајити у сувим подручјима са медитеранском зимском климом или у летњим кишним климатским условима. У влажнијим подручјима могу бити склони пропадању корена од гљивичних болести. Нар може да толерише умерени мраз, до око .
Kао и многе воћне врсте нар нападају лисне ваши и штитасте ваши. Инсекти штеточине нара обухватају још нарског лептира -{Virachola isocrates}- и листну бубу -{Leptoglossus zonatus}-, а воћне муве и мраве привлачи необрано зрело воће. Нар се лако развија из семена, али се обично размножава од 25 до 50 cm дугих резница тврдог дрвета како би се избегле генетске варијације садница. Ваздушно полегање је такође опција за размножавање, док калемљење не успева.
Варијетети
-{P. granatum var. nana}- је патуљаста сорта P. granatum која се популарно сади као украсна биљка у баштама и већим контејнерима, и користи се као бонсај узорак дрвета. То би могао бити и дивљи облик различитог порекла. Нару је додељена награда за баштенске заслуге Краљевског хортикултурног друштва.
Једина друга врста у роду Punica је -{Socotran pomegranate (P. protopunica)}-, која је ендемска за Сокотрански архипелаг од четири острва смештена у Арабијском мору, од којих је највеће острво познато и као Сокотра. Та територија је део Јемена. Разликује се по томе што има ружичасто (не црвено) цвеће и мање, мање слатко воће.
Култивари thumb|upright|left|Црни нар
P. granatum има више од 500 именованих култивара, али очигледно има значајну синонимију у којој је исти генотип различито именован у различитим регионима света.
Неколико карактеристика између генотипова нара варира у погледу идентификације, преференција потрошача, жељене употребе и маркетинга, од којих су најважније величина плода, боја егзокарпа (у распону од жуте до љубичасте, са ружичастом и црвеном најчешће), боја омотача семена (у распону од белог до црвеног), тврдоћа семена, зрелост, садржај сока и његову киселост, слаткоћу и опорост.
Производња и извоз
Водећи светски произвођачи су Индија и Кина, а следе Иран, Турска, Авганистан, САД, Ирак, Пакистан, Сирија и Шпанија. Током 2019. године, Чиле, Перу, Египат, Израел, Индија и Турска испоручивали су нар на европско тржиште. Чиле је био главни снабдевач тржишта Сједињених Држава, које има ограничену понуду из јужне Калифорније. Кина је била самодовољна за снабдевање наром у 2019. години, док је остала тржишта јужне Азије снабдевала углавном Индија. Производња и извоз нара у Јужној Африци надметали су се са пошиљкама из Јужне Америке у 2012–18, са извозним дестинацијама укључујући источну Европу, Блиски исток, Уједињено Краљевство и Русију. Јужна Африка увози нар углавном из Израела.
Историја thumb|left|Нар, касна јужба династија Сонг или рана династија Јуан око 1200–1340 (Музеј уметности округа Лос Анђелес)
Нар је пореклом из региона од данашњег Ирана до северне Индије. Нар се узгаја широм Блиског истока, Индије и Медитерана већ неколико миленијума, а такође се узгаја у Централној долини Калифорније и Аризони. Могуће је да је нар био припитомљен још у петом миленијуму пре нове ере, пошто је био једно од првих воћака које су припитомљене у источном Медитеранском региону.
Карбонизовани егзокарп плода је идентификован у нивоима из раног бронзаног доба Тел ес-Султана (Јерико) на Западној обали, као и нивоима касног бронзаног доба Хала Султан Теке на Кипру и Тиринсу. Велики, суви нар пронађен је у гробници Дехутија, батлера краљице Хатшепсут у Египту. Месопотамски записи писани клинастим писмом помињу нар од средине трећег миленијума пре нове ере надаље. Натопљени остаци нара идентификовани су на олупини брода Улубурун из 14. веку пре нове ере код обала Турске. Остала роба на броду укључује парфем, слоновачу и златни накит, што сугерише да се нар у то време можда сматрао луксузном робом. Други археолошки налази остатака нара из касног бронзаног доба пронађени су првенствено у елитним резиденцијама, што иде у прилог овом закључку.
Нар је такође екстензивно узгајан у јужној Кини и југоисточној Азији, било да се првобитно ширио дуж пута свиле или су га донели поморски трговци. Кандахар је познат у Авганистану по висококвалитетним наровима.
Иако није пореклом из Кореје или Јапана, нар се тамо широко узгаја и развијене су многе сорте. Широко се користи за бонсај због свог цвећа и због необично уврнуте коре коју старији примерци могу да поприме. Термин „балаустин“ (()) се такође користи за нар-црвене боје.
thumb|left|Грб Шпаније са наром на дну, симболизујући краљевину Гранаду. Шпански колонисти су касније увели ово воће на Карибе и Америку (Шпанска Америка), док је у енглеским колонијама био устаљен у мањој мери: „Немој да користиш нар негостољубиво, странац који је дошао тако далеко да ти ода почаст", написао је енглески квекер Питер Колинсон ботаничару Џону Бартраму у Филаделфији, 1762. године. „Посади га уз бок своје куће, причврсти га уз зид. На тај начин дивно успева код нас, лепо цвета и доноси плодове ове вреле године. Имам двадесет четири на једном дрвету... Доктор Фотергил каже да је ово стабло најздравије за човечанство.”
thumb|upright|Илустрација Ота Вилхелма Томеа, 1885. Нар је као егзотично воће унео у Енглеску прошлог века, Џон Траскант старији, али разочарање што тамо није донео плод довело је до његовог поновног увођења у америчке колоније, чак и у Нову Енглеску. Увођење је било успешно на југу: Бартрам је добио буре нарова и поморанџи од дописника из Чарлстона, Јужна Каролина, 1764. Џон Бартрам је јео „укусне“ нарове са Нобл Џонсом на плантажи Вормсло, у близини Саване, Џорџија, у септембру 1765. године. Џеферсон је засадио нар у Монтичелу 1771; имао их је од Џорџа Вајта од Вилијамсбурга.
Здравствене погодности нара
100 милилитара нара садржи чак 16% потребне дневне количине витамина Ц за одраслу особу и такође је добар извор пантоненске киселине, калијума и антиоксидантних полифенола. Прелиминарна научна истраживања су открила да сок од нара умањује факторе ризика од срчаних болести који могу водити артеросклерози и кардиоваскуларним болестима. Израелски научници су открили да узимање 2 унце (око 56 грама) сока од нара дневно у периоду од годину дана доводи до смањења горњег крвног притиска за око 21% и знатно појачава ток крви у срце.
Употреба Кулинарска примена thumb|Семе нара je јестиво сирово. thumb|upright|left|Тезга на којој се продаје сок од нара у Сијану, Кина.
Сок од нара може бити сладак или кисеo, али већина воћа је умереног укуса, са киселим нотама киселих елагитанина садржаних у соку. Сок од нара је дуго био уобичајено пиће у Европи и на Блиском истоку, а дистрибуира се широм света. Сок од нара се такође користи као састојак за кување. У Сирији се сок од нара додаје како би се појачао укус неких јела као што је кибех сафарјалијех.
Гренадин сируп, који се обично користи у коктелу, првобитно се састојао од згуснутог и заслађеног сока од нара, али је данас типично сируп направљен само од шећера и комерцијално произведених природних и вештачких арома, конзерванса и боја за храну, или користећи замену за воће (нпр. бобице).
thumb|Здела аше анара, иранске супе направљене са соком од нара Пре него што је парадајз (воће Новог света) стигао на Блиски исток, сок од нара, меласа од нара и сирће су били нашироко коришћени у многим иранским намирницама и још увек се налазе у традиционалним рецептима као што је фесенџан, густи сос направљен од сока од нара и млевених ораха, обично нанесен кашиком преко патке или друге живине и пиринча, и у аше анару (супи од нара).
Семе нара се користи као зачин познат као анар дана (од , нар + семе), највише у индијској и пакистанској кухињи. Осушено цело семе се обично може набавити на пијацама етничких Индијаца. Ове семенке се одвајају од меснате масе, суше 10-15 дана и користе као кисели агенс за припрему чатнија и карија. Користи се и млевена анардана, што резултира дубљим укусом јела и спречава да се семе заглави у зубима. Семе сорте дивљег нара познате као дару са Хималаја сматра се висококвалитетним извором овог зачина.
Осушене семенке нара, које се могу наћи на неким пијацама природних специјалитета, још увек садрже мало преостале воде, одржавајући природан слатки и киселкаст укус. Осушене семенке се могу користити у неколико кулинарских апликација, као што су треил микс, гранола полуге, или као прелив за салату, јогурт или сладолед.
thumb|right|Турски јагњећи котлети са кандираним смоквама и пире кромпиром са зачинским биљем, украшени наром У Турској се сос од нара () користи као прелив за салату, за маринирање меса или једноставно за пиће. Семе нара се такође користи у салатама, а понекад и као украс за десерте као што је гулач. Сируп од нара, који се назива и меласа од нара, користи се у мухамари, печеној црвеној паприци, ораху и белом луку популарном у Сирији и Турској.