УСС Бејнбриџ (ДЛГН-25)

УСС Бејнбриџ (USS Bainbridge) (ДЛГН-25/ЦГН-25) била је нуклеарна ракетна крстарица Америчке ратне морнарице, депласмана 7800 тона. Позната је као најмањи површински ратни брод на нуклеарни погон у свету.

Пројект Крстарица Бејнбриџ остварење је планова Америчке ратне морнарице из педесетих година 20. века о градњи нуклеарних разарача или фрегата како су их тада означили. Брод је требало да има неких 7800 тона стандардног депласмана, нуклеарни погон који би му омогућио практички неограничен доплов и најмодерније ракетно наоружање. И Бејнбриџ је, као и Лонг Бич пројектован без топовског наоружања, али је накнадно добио два двоцевна аутоматска топа калибра 76 -{mm}- за блиску противваздушну одбрану. Кобилица Бејнбриџа положена је 14. маја 1959. у бродоградилишту Бетлехем Стил Компани, где се у то време градила и крстарица Лонг Бич. Како би се нагласила важност целог пројекта самом чину полагања кобилице присуствовао је вицеадмирал Хајман Риковер. Догађај је, у складу с тадашњом класификацијом америчких ратних бродова описан као почетак градње прве нуклеарне фрегате на свету. Поринуће је обављено 15. априла 1961. под именом комодор Виљем Бејнбриџ. Тако је ДЛГН-25 постао четврти брод који је носио то име у историји Америчке ратне морнарице.

У служби Америчке ратне морнарице Након успешно проведеног испитивања свих бродских система, посебно погонског, брод је 6. октобра 1962. предан Америчкој ратној морнарици на церемонији у Квинку. Главна особа том приликом био је адмирал Арлеј А. Бурке, тадашњи начелник поморских операција, по којем ће двадесет година касније Америчка ратна морнарица назвати класу својих најсавременијих разарача. Након примопредаје заповедништво над бродом преузео је капетан бојног брода Рејмонд Е. Пит и одвео га у његову прву матичну луку - Чарлстон, Јужна Каролина. Одмах након тога Бејнбриџ је послан на опсежни програм испитивања те преобуке посаде на нови брод. Том је приликом посада морала разрадити основне стандардне поступке управљања бродским системима. У јануару 1963. Бејнбриџ се вратио у Чарлстон како би се придружио мешовитој Твелв ескадрили састављеној од крстарица и разарача наоружаних ракетним системима. На првом крстарењу Бејнбриџ је послан у фебруару 1963. како би се у Медитерану придружио првом носачу авиона на нуклеарни погон Ентерпрајз. Прва страна лука коју је посетио била је Тулон у Француској.

У априлу 1964. током другог крстарења Медитераном Бејнбриџ се придружио крстарици Лонг Бич и носачу авиона Ентерпрајз како би оформили прву ударну групу ратних бродова на нуклеарни погон Таск Груп 60.1 под заповедништвом комодора Бернарда М. Стрима. Три су брода 13. маја 1963. почели операцију Морска орбита (крстарење око света). Бејнбриџ се вратио у Чарлстон у октобру 1964. након препловљених више од 30.000 наутичких миља.

У децембру 1965. Бејнбриџ је почео са својим првим крстарењем Јужним кинеским морем и уз обале Вијетнама. Притом је служио као заповедни брод ескортне ескадре око носача авиона Ентерпрајза који је такође први пут коришћен у ваздушним ударима по циљевима у Северном Вијетнаму. У нову матичну луку Лонг Бич Бејнбриџ се вратио у јуну 1966. након преваљених више од 72.000 наутичких миља.

Бејнбриџ је могао пловити брзином између 29 и 30 чворова и више од 15 дана без прекида Ново крстарење уз обале Вијетнама почело је већ децембра 1966. којом је приликом Бејнбриџ деловао и у Тонкиншком заливу. Током тог крстарења, а како би се посада мало одморила од свакодневних напрезања и стресова Бејнбриџ је кратко посетио Ремантле у Аустралији. Приликом повратка на позицију у Тонкиншком заливу Бејнбриџ је постигао брзински рекорд у одржавању просјечне брзине крстарења јер је 6.660 наутичких миља препловио у мање од две недеље просјечном брзином од 29,9 чворова. Тиме је само још једном доказана ефикасност нуклеарног погона и на релативно малим површинским бродовима.

Током лета 1967. Бејнбриџ је поновно променио матичну луку - Велејо, у Калифорнији. Прави дужи одмор за посаду уследио је тек од 2. октобра 1967. због докирања крстарице у бродоградилишту Нејвл Шипјард Маре Ајланд због прве измене нуклеарног горива. Докирање је завршено 10. маја 1968. те је Бејнбриџ враћен у оперативну употребу. У првих пет година употребе Бејнбриџ је препловио више од 300.000 наутичких миља без већих кварова те је добио надимак „Сиви Дух Оријента“, понајвише због своје натпросечне брзине.

Обављање нових борбених задатака, уз Вијетнам, почело је 6. јануара 1969. На самом почетку Бејнбриџ је учествовао у дводневној операцији спасавања повређених са носача авиона Ентерпрајз који је претрпео разарајући пожар на главној палуби. Како је Ентерпрајз због тога повучен из борбених деловања Бејнбриџ се придружио ескортним бродовима носача авиона Кити Хок, Бон Хом Ричард и Токондерога. Након повратка Бејнбриџ је поновно добио ново/стару матичну луку Лонг Бич.

Своје пето и последње борбено крстарење у Тонкиншком заливу Бејнбриџ је почео 26. маја 1971. када је био у пратњи носача авиона Орискану, Мидвеј и Ентерпрајз. То је крстарење окончано 23. новембра исте године. Након тога Бејнбриџ ће још неколико пута крстарити водама Јужнокинеског мора али више неће борбено деловати у Вијетнаму.

Од 30. јула 1974. до 24. септембра 1976. Бејнбриџ је прошао кроз 103 милиона долара вредан програм модернизације и поновне измене горива. У међувремену америчка је ратна морнарица променила своју класификацију ратних бродова те је 30. јула 1975. Бејнбриџ класификован као крстарица, а додијељена му је ознака ЦГН 25.

Током идућих шест година крстарица Бејнбриџ ће дјеловати у водама Пацифика, Индијског океана и Персијског залива. Матичну луку још једном је заменила 14. априла 1977. - Сан Дијего у Калифорнији. Током крстарења од 27. фебруара до 21. септембра 1981. крстарица Бејнбриџ је спасила 50 „људи из чамаца“. Још 51 особа спашена је током крстарења од 1. септембра 1982. до 29. априла 1983. Крстарица Бејнбриџ је учествовала и у операцији спашавања 318 радника са индијске нафтне платформе коју су заузели терористи.

Од 23. октобар 1983. до почетка април 1985. проведена је још једна модернизација и измена горива у бродоградилишту Паџет Саунд Нејвл Шипјард у Бремертону. У јулу 1985. још је једном промењена матична лука - Норфок, Вирџинија, што је значило да крстарица Бејнбриџ прелази из Пацифичке у Атлантску флоту. Тако је у августу 1986., након 22 године, крстарица Бејнбриџ поновно упловила у Медитеран. Током крстарења 1988. посетила је луке у Француској, Израелу, Египту, Мароку и Тунису. Занимљиво је да је Канаду Бејнбриџ први пут посетио тек у јуну 1990. када је упловио у луку Халифакс. То крстарење је искориштено да 5. септембра први пут уплови у Портсмут у своју прву посету Уједињеном Краљевству.

У децембру 1991. крстарица Бејнбриџ је први пут прошла кроз Суецки канал као ескортни брод нуклеарног носача авиона Ајзенхауер који је пловио према Персијском заливу како би учествовао у операцији Пустињска олуја.

Своје последње борбене задатке крстарица Бејнбриџ обавила је у Медитерану, тачније у Јадранском мору где је учествовала у операцијама Шарп Гард, Динај Флајт и Редкраун. За време тих операција обављено је укупно 104 прегледа сумњивих пловила.

Крстарица Бејнбриџ отписана је из службе након 33 године служења. С пописа оперативних бродова брисана је 13. септембра 1996. иако су њени нуклеарни реактори угашени још у мају.

Опис брода Бејнбриџе је пројектован на основу захтјева Америчке ратне морнарице за новим корветама с почетка педесетих. Требало је да ти ратни бродови обављају задатке ескорта носачима авиона те су стога у оригиналу добили само ракетно наоружање намијењено борби против авиона и подморница. Топовско наоружање није било предвиђено јер се није очекивало да би ти бродови, током дјеловања на отвореном мору могли доћи у блиски контакт с противничким бродовима или авионима. Слично као и код крстарице Лонг Бич, и крстарица Бејнбриџ је накнадно добила два топа како би јој се пружила барем теоретска могућност одбране од противничких брзих и малих пловила.

За разлику од Лонг Бича која је, између осталог послужила и за испитивање неких револуционарно нових радарских система, крстарица Бејнбриџ је од самог почетка пројектована по провјереним стандардима и опремљена провјереним оружјем. У основи је рађена по пројектима крстарица класе Леаху уз све потребне измјене како би се конструкција брода прилагодила нуклеарном погону, али су зато наоружање и електронска опрема били идентични.

Због уградње свих потребних уређаја нуклеарног погона, али и неких нових борбених система, пуни депласман крстарице Бејнбриџ при крају њезине оперативне службе нарастао је на 8.592 тоне. Притом се мора имати на уму да Бејнбриџ није морао крцати гориво за своје погонско постројење те да се сва корисна носивост могла искористити за смјештај наоружања и хране за посаду те је на мору без попуне могао издржати дуже од два мјесеца. Дужина трупа преко свега била је . Највећа ширина трупа износила је 17,6 m уз газ од 9,5 метра. У односу на класу Леаху Бејнбриџ је била дужа и шира за непуни метар. Посаду су чинила 42 официра и 516 подофицира и морнара. На броду је био осигуран смјештај и за још шест официра и дванаест подофицира ако би се нашао у улози заповједног брода флоте.

Погонски систем Основу погонског система крстарице Бејнбриџ чинила су два нуклеарна реактора PWR Д2Г твртке Џенерал Електрик који су покретали двије парне турбине. Та је комбинација остваривала снагу од 70.000 коњских снага (52 -{MW}-) што је било довољно да две бродске елисе потјерају крстарицу Бејнбриџ до вршне брзине од 30 чворова.

Занимљиво је да су крстарице класе Леаху својим класичним парним погоном постизале вршну брзину од 32 чвора, али то су постизале захваљујући снази од чак 85.000 коњских снага. Уз то, како су се шипке нуклеарног горива споро трошиле Бејнбриџ је могао своју брзину крстарења приближити врло близу својој вршној брзини, онолико колико је то допуштала издржљивост парних турбина. Пракса је показала да је Бејнбриџ могао пловити брзинама између 29 и 30 чворова и више од 15 дана без прекида, што крстарице класе Леаху никако нису могле.

Електронска опрема Како Бејнбриџ није требало да служи као експериментални брод за нове радарске системе није имао током свог оперативног вијека ни приближно тако велике проблеме са електронском опремом као крстарица Лонг Бич. Основна намјена те крстарице била је противваздушна одбрана флоте, посебно носача авиона, те је опремљена у складу с тиме.

Од поринућа до прве велике модернизације основни систем за контролу ваздушног простора био је 3Д радарски систем СПС-39. Тај је радар могао осматрати до удаљености од 160 наутичких миља (288 -{km}-), а замијењен је већ при првој великој модернизацији брода обављеној од 1974. до 1976. године. На његово је мјесто постављен знатно савременији 3Д радар АН/СПС-48. Тај је радар и данас у употреби на многим ратним бродовима. Ради у фреквенцијском распону од 2,9 до 3,1 -{GHz}-. Максимална зона осматрања му је 400 km и може пратити циљеве који лете до висине од 30.000 m. И данас је то врло савремен радар.